Цензура и аутоцензура

Cenzura i autocenzura

14 oktobra 2016

Marinko-M-Vucinic-5 34

Piše: Marinko M. Vučinić

Često se može čuti mišljenje da mi već dugo  živimo  u društvu  koje je  obeleženo  postojanjem velikih paradoksa i apsurdnih  pojava.  Izatkana je čitava mreža nelogičnosti, nedoumica, konfuzije i nedoslednosti.  Najpogubnija posledica ovakve situacije  je  sve očiglednija  situacija  da se  gubi sposobnost jasnog imenovanja, prepoznavanja i označavanja  očitih i   lako vidljivih društvenih  procesa i događanja.

Reči su odavno izgubile svaki smisao i značenje , one više ne znače ništa jer je potrošeno i ispražnjeno  njihovo osnovno obeležje sadržano u opisivanju, prepoznavanju i klasifikaciji određenih   društvenih  dešavanja.  Najupečatljivi  primer i ilustracija ovakve pojave je rasprava koja se vodi u našoj javnosti o tome  da li u našem društvu preovladava cenzura ili autocenzura. Kao da smo izgubili  sposobnost  razaznavanja pojava koje se neposredno  i svakodnevno  odvijaju   u našem   društvenom  i političkom životu. Naravno da je  cenzura izgubila svoj nekadašnji ogoljeni  i otvoreni  oblik i sada  se provodi mnogo perfidnije i time ona postaje  još opasnija  za sve prisutniju  mogućnost suzbijanja  razvijanja kritičkog dijaloga i mišljenja .

Očiti primer ove vrste  cenzure je saopštenje kabineta Predsednika vlade Srbije  povodom  otkazivanje saradnje  u Politici velikom umetniku   Dušanu Petričiću .  Njime se   ovaj kabinet javlja kao korektiv uređivačke koncepcije lista Politike  dajući neku vrstu preporuke za dalje objavljivanje karikatura  Dušana Petričića  uz  nezaobilazni dodatak o ličnoj mržnji  koju iskazuju svi oni koji imaju kritički odnos   prema  epohalnom delovanju naprednjačkom vođe. Ako ovo saopštenje kabineta predsednika vlade nije očiti dokaz  postojanja  ne samo preventivne već otvorene cenzure onda  smo mi zaista  ušli  u mrtvi ugao neprepoznavanja  i  sve raširenije  autocenzure.  Ono takođe pokazuje  kako se  sada uređuje naš najstariji dnevni list i ako se to ne prepoznaje kao otvoreni i grubi napad na slobodu govora i   nastojanje da se  dodatno disciplinuju  mediji  tada smo mi  zaista u ozbiljnoj nevolji.

Onda smo mi pristali  da ne vidimo ono što je očito i ne prepoznajemo  očigledne manifestacije autoritarnog načina vladavine koji sve  više  obeležava lični  sistem vlasti uspostavljen  nakon dolaska naprednjaka  na vlast.  Pri tome se  stvara neprestano atmosfera u kojoj se akcenat i  krivica  stavlja na  auto cenzuru novinara koji nisu dorasli da koriste blagodeti slobode medija u današnjoj Srbiji  .  Kao da   nastanak  autocenzure nije  prava posledica uspostavljen cenzure  i čvrste kontrole medijskog prostora.  Radi se  o očitoj i beskrupuloznoj zameni teza  jer  se manifestacija cenzure može prepoznati u  specifičnom i  paradoksalnom obliku njenog negiranja pravljenjem opskurnih izložbi o necenzurisanim lažima.

Dušan Petričić nakon njegovog iskustva otvorene i  cenzure u listu Politika dao je svoje jasno viđenje suštine cenzure koja deluje u našim medijima. „ Ali hajde da glasno postavimo jedno pitanje, koje nekako izmiče  u ovoj diskusiji oko cenzure i autocenzure. Zašto se lome koplja da li u društvu postoji cenzura ili ne, ali niko  se ne priseti da u društvu postoji STRAH koji  eventualno inicira  autocenzuru. Pa zar je za nas  strah prihvatljiviji od cenzure. Ja se ne sećam za  svoga života da se neko tako beskrupulozno, bezobrazno  i bezočno ponašao. On ti direktno nabija  prst u oko i vrti ga i kaže – šta mi možeš-. On to radi zato što može-. A nema svest gde to može da ga odvede“.

Osnovno pitanje je postavljeno u ovim  rečima Dušana Petričića? Zar je za nas strah prihvatljiviji od cenzure. To je  suštinska dilema na koju mi moramo danas da odgovorimo. Već samo prepoznavanje  straha kao jedne  od glavnih  poluga ove vlasti dovoljan je uslov da možemo da jasno razaznajemo i  prepoznajemo  očigledne manifestacije autoritarnog načina vladavine i neprikrivene  oblike cenzure. Još je Monteskje govorio da  u osnovi svakog nedemokratskog sistema  leži strah a on je u našim savremenim političkim prilikama  postao jedan od glavnih oslonaca  vladajućeg sistema  koji više ne preza ni od  otvorenog  ograničavanja  slobode mišljenja i kritičkog  pristupa  otvorenim društvenim pitanjima i problemima.

Svedoci smo da  postoji i deluje razrađeni sistem  ideoloških  i  političkih   harangi ,  ličnih diskreditacija  i diskvalifikacija svakog onog ko  je u  našoj u javnosti  pokušao da na  argumentovan i zasnovan način  iskaže  svoj kritički odnos prema  idealizovanoj  i nerealnoj  slici koju je  ovaj režim stvorio i neprestano stvara o sebi. Zato je nužno izaći iz zatvorenog kruga  neprepoznavanja i  oslobađati se straha  i za početak  treba  jasno reći  da je u ovom  društvu na delu  razrađeni sistem cenzure i medijske kontrole. Jedino tako ćemo  reafirmisati sposobnost  označavanja i prepoznavanja društvenih procesa  a rečima i  kritičkom mišljenu vratiti uverljivost i  smisao.

(NSPM)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *