Čerčilovi citati

Čerčilovi citati

30 juna 2013

Dimitrije-Vojnov01Piše: Dimitrije Vojnov

Vinston Čerčil je postao omiljeni izvor citata za objašnjavanje događaja na srpskoj političkoj i kulturnoj sceni. Prvo je Čerčilov citat upotrebljen u kampanji „Kosovo je Srbija“, kako bi pokazao da je naše nastojanje da sačuvamo suverenitet u skladu sa zapadnim političkim tradicijama. Zatim je iskorišten za poređenje kada je Vesna Pešić shvatila da je Ivica Dačić veći politički kalibar od njenih stranačkih kolega. Konačno, kulturni radnici počeli su da besomučno citiraju njegovu tezu o tome da se ne sme uskratiti budžet za kulturu ni tokom rata, jer bez nje neće imati za šta da se ratuje.

Kada se taj citat primeni na srpsku kulturu, dobijamo malo drugačiju sliku. Naime, za veći deo recentne srpske kulturne produkcije možda hoće da ratuje Čerčil, ali Srbi svakako neće. Razlozi za to jednim delom mogu proisticati iz kvaliteta te produkcije, ali, opšte uzev, problem je u nečemu drugom.

S jedne strane, došlo je do promene društvene paradigme. Kada je na dočeku Srpske nove godine 2007. državni vrh pocupkivao na nastupu Cece Ražnatović, došlo je do obrta – posle garnitura ljubitelja narodnjaka koji su po službenom zadatku morali da idu na koncerte umetničke muzike, sada su ljubitelji umetničke muzike po službenoj dužnosti morali da idu na narodnjake. Od tog trenutka, država je prestala da favorizuje forme koje sama finansira i otvoreno je podržala estradu.

Sa druge strane, razjedinjeni umetnici su, usled otimačine za ograničene državne resurse, ostavili jako loš utisak na građane. Nekoliko velikih afera u javnosti bilo je dovoljno da ukaže građanima na to kako umetnici u Srbiji zapravo nisu skromni posvećenici, već vrlo često bahati paraziti na državnom budžetu. Pošto su u tom trenutku građani već izgubili veru u kulturu, umesto promene paradigme, počeli su da podržavaju ukidanje budžeta za kulturu.

I zato danas ispod svake vesti o tome kako se umetnici bore za svoj status i podršku države u komentarima obično nailazimo na gnev građana i zahteve da se nikome više ne da ni dinar. Sasvim sigurno, političari primećuju ovaj trend pa je njihovo izlaženje u susret umetnicima krajnje uzdržano.

Međutim, mnogo više zabrinjava to što su fundamenti kulture kod nas zapušteni. S jedne strane, imamo Narodni muzej, sa kolekcijom za koju vredi ratovati, zarobljen u svojevrsnoj „zoni sumraka“, sa neizvesnim perspektivama za renoviranje i nejasnom sudbinom eksponata. S druge strane, ranije smo imali građane koji, iako nisu mnogo upućeni u savremenu umetnost, znaju da je Marina Abramović veliko svetsko ime na tom polju i ponose se što je ponikla odavde, ali sada, recimo, u vrlo malom broju odu da pogledaju film „Krugovi“ koji je ovenčan nagradama sa Sandensa i Berlina, što znači da su čak i potvrde kvaliteta sa strane izgubile svoju potenciju kod nas. A da ne govorimo o tome da nijedna srpska nagrada, osim eventualno NIN-ove, ne može znatno da pomogne plasmanu nekog dela ili da mu promeni sudbinu.

Kroz sistematski rad na ukidanju svih kriterijuma i relativizaciji svih lokalnih vrednosti, kulturne elite su, dakle, dovele do toga da čak i strana priznanja prestanu da išta znače našoj javnosti. Isto tako, deo tih elita je bahatim ponašanjem u prethodnom periodu na vlast sada doveo novu garnituru koja je, mahom neopravdano, ali ponegde i sa punim pravom, akumulirala gnev protiv njih i oslonjena na raspoloženje građana planira sprovođenje svoje vizije kulture. Ta vizija je za sada, prazan kostur, baziran na ideji da je kultura jako važna ali bez profilisanih ideja šta će biti nadgradnja, u čemu leže i najveće perspektive i najveće opasnosti. Perspektiva je da će neke sveže snage zauzeti mesto prevaziđenih stvaralaca iz starih elita, i da će biti stvoren pravi balans između novog kvaliteta i onoga što je ranije bilo dobro. Opasnost je da će se pojaviti neka potpuno nova opskurna elita koja ranije nije dobila priliku i početi da leči svoje frustracije o državnom trošku.

Otud, nova garnitura u sferi kulture, donoseći raskid sa starim kulturnim elitama, najjasniju perspektivu zapravo može da ima u pogledu obnavljanja starih vrednosti i izgradnji infrastrukture. Pošto se proteklih godina naša kulturna politika svodila na oportuno ulaganje novca u savremenu produkciju, bez rada na očuvanju institucija, formiranju relevantnih umetničkih udruženja, jačanju postojećih manifestacija ili obnovi muzeja, bioskopa, domova kulture i slično, sada je prilika da se radi na tome. Ako i nova garnitura shvati da je lakše finansirati savremenu produkciju, nego obnavljati institucije, onda će biti mnogo gore nego pre.

(novine novosadske)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *