Четврти стуб власти

Četvrti stub vlasti

11 januara 2016

Milorad Vucelic 237z7Piše: Milorad Vučelić

Samo neupućeni ili neznaveni govore kako Srbiji tek predstoji velika promena političkog sistema.

Krupna promena političkog sistema se već odigrala. Srpska narodna skupština nekoliko godina unazad neprekidno se odriče svojih prava i ovlašćenja i prenosi ih na brojna nezavisna i praktično nesmenljiva kolektivna tela, savete ili inokosne pojedince sa nedodirljivim mandatima. Nezavisnost pojedinaca koji u pomenutim telima rade je neprikosnovena, oni su zaštićeni kao prave „svete krave“: radili – ne radili, nagrađeni su ogromnim platama. Briga za potpunu nezavisnost ovih tela i pojedinaca daleko nadilazi nasušnu potrebu da se štiti i kontroliše podela vlasti a naročito nezavisnost sudstva. Nastojanja oko uticaja i pritisaka na rad tužilaštva i pravosuđa svakodnevna su i javna pojava, demonstrirana od strane brojnih političara i medija, ali ako neko makar i indirektno dirne u nezavisnost zaštitnika građana, na njega će se sručiti gnev sa svih strana, od ambasadora zapadnih zemalja preko opozicionih političara do „nezavisnih“ medija i tzv. nevladinog sektora.

Tako se bitno ograničava stvarni politički uticaj parlamenta, njegove nadležnosti, umanjuje važnost njegovih odbora i drugih radnih tela, pa i samih poslanika. Parlamentu zato ostaje sve veći niz mogućih i formalno pridržanih, a ne aktivnih i neposredno vršenih prava i dužnosti. Ovo je poseban oblik delegalizacije i marginalizacije parlamenta kojim se znatno smanjuje njegova važnost i uloga u političkom sistemu. Izvesno je da se na taj način dovodi u pitanje i značaj i uloga građanina koji izlazi na izbore i glasa za skupštinu sa ograničenim mandatom. Sve se to čini u ime afirmacije nezavisnih finansijskih institucija i nezavisnog nevladinog sektora kao jedinih autentičnih predstavnika civilnog društva, a koji su, inače, budući obilato finansirani iz inostranstva, i na taj način pod dominantnom stranom kontrolom. Tako se stvara i javni televizijski servis. Po svemu sudeći, on odgovara samo Gospodu bogu, a i to možda važi samo za one verujuće kojima je zapalo da tamo rade. Spolja nametnuti i prihvaćeni „standard“, ili tačnije rečeno zapadni nalog, prema kome država mora da se povuče iz medija, već je napravio teške i pogubne posledice po srpsko društvo i sistem informisanja.

Na delu je strategija uvođenja, na mala vrata, četvrtog stuba vlasti koji postaje dominirajući i opako se nadvija nad zakonodavnom, izvršnom i sudskom vlašću. U takvoj promeni političkog sistema mi već živimo. Slika je još jasnija ako tome dodamo sve više ograničavajućih faktora u zakonodavnim poslovima i osnovnim funkcijama skupštine koji se pak sastoje u gotovim zakonima, usvojenim posle pukog prevođenja sa nekog stranog jezika (a nekada na skupštinskim odborima i bez prevoda). A tu je i presudni uticaj Venecijanske komisije i raznih institucija EU ili tačnije briselske administracije. Tako dobijamo sliku razvlašćenog parlamenta koji se pretvara u sve prazniju političku ljušturu. Uviđamo kako je sama slika stanja demokratije postala veoma sumorna i više nego zabrinjavajuća.

Sada, na sve to poteže se i smanjenje broja poslanika sa 250 na 150 u Narodnoj skupštini Srbije kao neko bitno, racionalno i štedljivo rešenje kojem prethodi promena Ustava. Kada smo već kod promene Ustava, uobičajeno „poverljivo“ pitanje u Srbiji glasi: zašto kažeš promena broja poslanika, a misliš promena preambule Ustava koja se odnosi na Kosovo?


Broj od 250 poslanika nije nikako „isisan iz prsta“ nekoga od ustavotvoraca nego je oslonjen na tradiciju srpskog parlamentarizma i čitav niz ozbiljnih argumenata. Među tim razlozima je i potreba da svi delovi Srbije budu relativno ravnomerno zastupljeni u srpskom parlamentu, a polazilo se od pretpostavke da izborni sistem može biti i većinski. Da li se od toga neopozivo odustalo? Da li bi smanjenjem broja poslanika ceo sistem definitivno postao partokratski? Ili se smanjenje broja poslanika vrši upravo iz razloga umanjenja značaja i važnosti parlamenta, i uz naume koje smo naveli na početku ovog uvodnika? Da li se polazi od toga da je Srbija teritorijalno i biračkim telom neopozivo već smanjena i da zbog toga izostaje potreba za ravnomernim poslaničkim pokrivanjem teritorije? Zašto je nemoguće da prilikom promena Ustava Srbije nekom odavde, ili sa strane, ne padne na pamet da Narodna skupština postane dvodomna, pa tako nastane neko veće regiona –pokrajina – nacionalnih manjina, sa baš tih 100 poslanika, bez čijeg se konsenzusa neće moći ni donositi zakoni, čak ni oni koje su na usvajanje poslali iz Brisela, ili ako se o tome i sa tim ne saglase Stambol, Tirana ili, recimo, Budimpešta?

Naši današnji vladajući političari postajali su to, dakle političari, kroz parlament i rasprave u njemu vođene. Ima li, u demokratiji, prirodnijeg puta od ovog! Tokom poslednjih godina, mnogobrojnim i raznovrsnim restriktivnim promenama poslovnika, i ukupnim snižavanjem intelektualnog i moralnog nivoa u našem političkom životu, stvoreno je stanje koje je uticalo na to da pravih polemika i dijaloga bude sve manje. Tako se gubi i mogućnost da se uspostave relevantne političke ličnosti koje bi sticale autoritet i imale zasluženu političku budućnost. Kako će posle smanjenja broja poslanika, kao ugaonog kamena naših reformi političkog sistema, raditi preko 20 odbora u Narodnoj skupštini i kako će biti popunjavane i po svetu putovati sve one brojne parlamentarne delegacije koje nas predstavljaju u evropskim i evroatlantskim institucijama?

Ovim razmatranjem i rečenim napomenama „Pečat“ počinje ozbiljnu i odgovornu debatu o promenama političkog sistema, i potrudiće se da u godini pred nama u tom poslu učestvuju najkompetentiji i najpozvaniji. Verujemo da treba radno završiti ovu godinu i isto tako početi novu.

Dragi čitaoci, želimo vam srećnu novu prestupnu 2016. godinu i božićne praznike.

Mir Božji, Hristos se rodi!

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *