Ciganluk kao politika

Ciganluk kao politika

3 septembra 2014

TurlakovSlikaPiše: Slobodan Turlakov

Svakojaka se čudesa dešavaju u ovoj zemlji, koja je toliko rastrzana i isparcelisana, da se tek tako zove – država, iako u stvarnosti nema ni jedno obeležje koje državu čine državom. Jednom reči, ni jedna vlast od 5.oktobra nije uspela da uspostavi jedinstvo htenja i rada. A biće da se to i nije htelo, odn. to im nije nalagano.

Šta je, na primer, sve rekao i otkrio Velja Ilić, o radu svih petooktobarskih vlada, ovo najbolje potvrđuje, a on je to učinio kao autentični svedok, jer je u svakoj vladi ministrovao. Poslednje otkriće koje je učinio, govori više no ono samo po sebi, tj. da je stvaranje NIS-a Vlada jednoglasno usvojila, što čini potpuno besmislenim, pa čak i nemoralnim, sadašnju policijsku inicijativu da se otkrije kako je stvaran taj famozni NIS. Pogotovu ako se zna, da je NIS jedino javno profitabilno preduzeće, koje čini čak 14% budžeta.

Ali, zar je to jedino što ovu državu čini onakvom kakvom jeste. Nema oblasti javnog i društvenog života u kojoj ne vlada haos, što ipak ne smeta Vučiću da priča bajke o stabilnosti, o Vladi u kojoj vlada red i rad, iako ga ministri, svaki na svoj način, demantuju. Zorana Mihajlović čak i dezavujiše! Ona, koja ga je nedavno proglasila za jedinog državnika u regionu!

Tek ona, i kraj tog dezavuisanja, stoji čvrsto na svojoj poziciji, sa koje otkriva da Čume podiže bolnicu bez građevinske dozvole, ali ako su svi jednaki, što onda nije otkrila da je predsednik Nikolić u bloku 45 podigao dvospratnicu, ne samo bez građevinske dozvole, već i na zemljištu gde je uopšte zabranjeno bilo kakvo zidanje. I ne samo on, već i njegov prijatelj Bačević, bivši ministar.

A šta se zbiva u Obrenovcu i drugim poplavljenim varošima, popravljaju li se zgrade, ili samo one koje su izgrađene iz fonda predsednikovice Dragice!

Tu skoro počeli su komentari na knjigu Predraga Popovića „Moralni portret Aleksandra Vučića“, iako je ona objavljena pre nekoliko godina. Ko zna zašto, iako se uvek za sve zna razlog, tj. kome je to potrebno. Inače, jedinstvena knjiga, pisana iz prve ruke, čovekom koji je bio titularni urednik Vučićeve „Pravde“, uz to su dugogodišnji prijatelji, da bi potom…

Ko bude čitao tu knjigu, videće sve, detaljno i iscrpno.

Tek, ono što će svakog, ko naslućuje opšti haos u ovoj zemlji, od kako su bivši radikali, a potom proklamovani evropejci, zaseli na tron, zadovoljiti, biće, nema sumnje, otkriće da su, bez obzira što su lideri partija ljuti protivnici, ipak stigne vreme kad postanu bliski saradnici.

Uopšte, po ovoj knjizi može se lepo zaključiti, da ovde postoje dva nivoa života, jedan je onaj vidni, svejedno kakav i u zavisnosti od onih koji su na vlasti, a drugi, nemamo bolji naziv, već – političko podzemlje, u kom su svi protiv svih, a ipak čine jednu mafiju u kojoj svi sarađuju, na zajedničku korist.

Da ne ulazimo u detalje, već samo da pomenemo, onako uzgred, kako je za Vučića, u jednom trenutku, Čović bio – đubre, a kad je formiran privremeni tim koji će vladati Beogradom, pošto je srušen Đilas, malo je falilo da Vučić predloži to „đubre“, opet za gradonačenika, pravdajući tu mogućnost pitanjem: „Zar Čović nije bio dobar i vredan gradonačelnik!“ Naravno, i Čović je ispeglao svoj stav prema Vučiću, čak ga hvali kao predsednika Vlade!

A takvih primera, koliko hoćete. Oni čine stubove na kojima se oslanja ova retko dokumentovana i istinita knjiga.

Međutim, u četvrtoj godini po njenom objavljivanju, među tri vodeća konvertita, počelo je nešto da se komeša, da ne kažemo da puca, mada je to. još rano. Uostalom, o tome oni i ne odlučuju, već oni koji su im omogućili da budu to što jesu.

A ti su, izgleda, rešili da probaju to „pucanje“ sa Nikolićem, preko najprilagodljivijeg u toj trojci, dakle preko Dačića, koji se u tom pogledu iskazao najpre sa Tadićem, za koga iako je glasao i u drugom krugu, našao način da mu okrene leđa, i da se ušunja među Nikolića i Vučića, svejedno što je kao predsednik SPS (t), nastojao da se, uz pomoć, Tadića uvuče i u Socijalističku internacionalu, verujući da će u njoj naći mogućnosti da se dočepa položaja i na internacionalnom planu. Nije uspeo, ali nije ni odustao, pogotovu od časa kada ga je Vučić uzeo za svog ministra inostranih dela. Šetajući se, ako takav, po svetu, Dačić pokušava da se uvuče i u krug onih koji su osnovali tzv. progresiste, levo orijentisane, i najverovatnije da će u tome uspeti. Kad je iz Žitorađa uspeo da se ubaci u Miloševićev krug, što se ne bi ubacio, sa položaja ministra inostranih dela, među te progresiste, pa još kao predsedavajući OEBS-a, tokom iduće godine. .

Zašto ga je Vučić, iako sa mogućnošću da organizuje jednopartijsku vladu, prihvatio, pa još za ministra inostranih dela, da li svojevoljno ili po nalogu, to niko ne zna, ali na svoju štetu, to je sigurno. Čak se pričalo da je Dačić ušao u Vladu na traženje Rusa!

No, bez obzira što ga je postavio za „aus ministra“, Vučić otkriva: „Predsednik Nikolić i ja dobro sarađujemo i zajednički oblikujemo našu spoljnu politiku“, što jasno kaže da je Dačić, kao i ranije, tek tituparni ministar spoljnih dela, sa mogućnošću da naširoko putuje svetom.

Ali, dok Nikolić i Vučić tako složno rade, Dačić je iskoristio priliku sukoba Evrope i Rusije oko Ukrajine: da iznese principe svoje spoljne politike: „Balansiraćemo, a kad ne bude moguće, priklonićemo se jačem“, što je on lično uvek radio.

Tek, Dačić obrazovan dosta siromašno, a drukčije nije ni moglo na tzv. Fakultetu političkih nauka, na odseku novinarstva, kao što se zna, sav svoj profesionalni rad odvijao je kroz političke forume, najpre uz Miloševića, a potom protiv Miloševića, da bi zaseo na njegovo neprikosnoveno mesto. No, to ga nije zadovoljilo, njegova neograničena provincijalna ambicija, povela ga je čak dotle, da je bez ikakvih ustezanja, objavio otvoreno i bez uvijanja, da će stupiti u borbu za predsedničko mesto, još dok se Nikolić nije ni dobrano smestio na njemu.

Tada niko nije reagovao na ovu „kandidaturu“, valjda smatrajući je za obesnu šalu jednog seljačeta, a sada, posle godinu dana, reagovao je upravo sam Nikolić, ali provoiciran od novinarke TV BiH-a (!), koja je čak smislila nekakvu „konkurenciju“ između njih dvojice.

Zašto je Nikolić prihvatio ovo BiH izazivanje, teško je reći, utoliko pre što on obema nogama stoji čvrsto na zemlji i umeo je i mogao je da to podmetanje sa indignacijom odbaci.

Sa tog i takvog stajališta progovorio je: „Ako u drugoj godini mog mandata neko počne da priča da će biti predsednik Srbije, onda nešto s njim nije u redu“, dodajući da je uveren da će njegov mandat trajati onoliko koliko to Ustav Srbije predviđa, jer o tome koliko je on dobar, ne odlučuje nijedan pojedinac, niti politička stranka, već građani na referendumu.

Naravno, ovaj „dodatak“ mu i nije bio potreban, jer prvi, podsmešljivi deo, bio je sasvim dovoljan, određujući Dačiću mesto koje njegovoj neodmerenoj ambiciji pripada.

Svašta se dešava u ovoj nepostojećoj državi, ali da jedan ministar inostranih dela, koji je po prirodi svoga položaja upućen na tesnu saradnju sa šefom države, izjavljuje da će se kandidovati na sledećim izborima protiv njega, bez daljnjeg je suludo. Čak nije ni gest vašarskog spadala. Utoliko pre što je do sada uvek govorio da sa tim šefom države ima prisnu i plodotvornu saradnju, još dok je bio premijer, pa i sada kao ministar inostranih dela.

Interesantno, Vučić se ne oglašava, ali u „Kuriru“, Dačić otkriva da je dobijao od Vučića brojne „packe“, a naročito posle njegovog prisustva na slavi tog tabloida, što govori da Vučić, koji živi od svojih javnih promocija, nije baš sasvim nezainteresovan, ali da, možda, i on ima nekih skrivenih ambicija, pa mu dobro dođe da se Dačić pokoška sa Nikolićem, i da iz tog njihovog koškanja, izađe on, Vučić, ojačan i jedini..

A ko zna, možda je i taj „sukob“ izrežiran i montiran spolja, kao i sve ostalo.

No, Dačić, koji je bezglavo naumio da bude šef države, u poslednje vreme, kao da je počeo da gubi nerve, te se služi obilno i kočijaškim rečnikom, ne ograničavajući se, po „Kuriru“, u pogledu ličnosti, pa se i novinarima i ministrima, i svima sit „naj…bao majke“…

Povod za to iskakanje bio je navodno pitanje „Kurira“, da li je istinita priča, „ da se u sefu MUP-a, godinama skriva orden Jugoslavije, koji je dobio Slobodan Milošević, a čija je cena oko 150.000 evra“, što je bilo dovoljno da Dačić pobesni i da to taj tabloid objavi., da bi potom objavio i Dačićevo izvinjenje, pod naslovom „Žao mi je, primitivan sam“, u kom kaže: „Poštovani prijtelji, u svoj 24-godišnjoj karijeri nisam reagovao u afektu, zato se izvinjavam i novinarima i čitaocima na reakciji, koja nije bila primerena i meni svojstvena. Reagivao sam primitivno, čime sam pokazao svoje slabosti i mane“… prenebregavajući, pri tom, svoju znanu osionost prema novinarima, dok je bio portparol.

Ministar unutrašnjih dela, N. Stefanović, koji ima svoje račune sa bivšim kolegom na tom mestu, zatražio je, tim povodom, od „svog prijatelja, Vučića, da istera Dačića iz vlade, i time pokaže da je njegovo i uopšte SPS (t) uzimanje u vladu, bio pogrešan potez.“

Kako će se sve ovo završiti, i da li će se uopšte završiti, a možda čak na najbolji mogući način, tj. kao da se ništa nije desilo, što je ministar pravde, Selaković i potvrdio, izjavljujući da je vladina koalicija „stabilna kao što je bila i pre dva meseca!“

Nema šta, pravi Užičanin!

Ostaće, dakle, sve kao što je i do sada bilo. Jer trajnih nesporazuuma, među ovom trojkom, niti je bilo, niti može biti, s obzirom kako je sve počelo.

A počelo je time, što su se sva trojica složno i jednom za svagda, odrekli ranijih patriotskih srpskih opredeljenja, o kojima dokumentovano piše Popović u svojoj knjizi., podsećajući na Vučićevo opredeljenje:

„U ovoj se zemlji ne može vladati bez podrške Amerike“, a njena podrška zna se kako se dobija!

Međutim, u poslednje vreme, on se iz daleka vratio u Nemačku, da bi u njoj činio sve moguće i nemoguće kako bi mu ona postala glavna uzdanica.

Za kratko vreme dva puta se sastao sa nemačkom kancelarkom, nedavno i na sastanku premijera zapadnog Balkana, koji je u Berlinu ona organizovala, uz prisustvo značajnih faktora Nemačke, među njima i Volfgang Petrič, naš stari poznanik, po zlu, koji se i na ovom skupu kao takav pokazao. Naravno i dabome, sve to rađeno je i radiće se, iduće godine u Austriji, kako bi se onemogućilo rusko prisustvo na zapadnom Balkanu.

Jednom reči, ništa što je istorijom toliko puta potvrđeno, nije se izmenilo.

Po zapadnoj potrebi, Rusija nema šta da traži na Balkanu.

Ali zato mi, Srbi, imamo zašto da tražimo njeno prisustvo.

I to je potvrđeno istorijom.

Vučić koji uvek i na svakom mestu mora da se iskaže svojom neukrotivom frazeologijom, na tom skupu podastro je kancelarki mape niza saobraćajnih planova, od kojih je put Niš – Priština, jedna bez sumnje, bezumna kombinacija, koja, po njemu, treba da poboljša protok roba i ljudi, i infrastukturu!

Šta taj čovek sve ne smišlja, samo da bi se dodvorio Nemačkoj, zaboravljajući da je Amerika, za svoju potrebu, podigla auto put Merdare-pristanište Drač, koji će upravo služiti za protok roba i ljudi! Još koliko!

Vučiću, i ne samo njemu, već celoj Petoktobarskoj ligi, nije padalo napamet, izgradnja puteva unutar Srbije, recimo Beograd – Šabac, i dalje do Loznice pa u Republiku Srpsku. Ali zato mu je palo napamet da kaže, da mu je žao zašto Srbija ne voli tako Republiku Srpsku, koliko ona voli Srbiju!

A kad mu je to žao, što prvo ne poseti, u ime Srbije, tu Republiku Srpsku, da pokaže tu ljubav, već prvo u Sarajevo, ne znajući šta će tamo, sem da pokaže, navodno, sve bolje odnose sa njima, što je i njegov ministar inostranih dela pokazao, idući kod Lagumdžije u Sarajevo, i njega primajući u Beogradu.

Čudo jedno kako se Vučić ne zabrinu, otkud ruska potreba da Dinkića uzme za jednog od direktora velike „Zber banke“, koji će svojim šefovstvom pokrivati Jugoistočnu Evropu!

Ako Vučića ovaj angažman nije zabrinuo, zabrinuo je sve one koji su iskreno naklonjeni Rusiji, i ne samo naklonjeni njoj, već očekuju da i ona bude nama. A gde to može sa Dinkićem koji je sve vreme, u svim vladama, radio protiv veza upravo sa Rusijom, posebno protiv NIS -a i Južnog toka, koji su bili i ostali najveći i najprofitabilniji investicioni poduhvati u Srbiji!

Da neće, možda, i Zoranu Mihajlović da uzmu, koja se, još kako i koliko, istakla na istom antiruskom i antisrpskom „poslu“. Utoliko pre što je ona doktor ekonomskih nauka i bivši vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu, dok je Dinkić bio samo asistent!

Čemu to? Rusi sve znaju i zato baš čudi ovaj njihov potez.

I zabrinjava!

KOMENTARI



2 komentara

  1. nini says:

    Zar Vam nije bilo čudno što Putin čestita Tadiću 50.rodjedan usred predsedničke kampanje 2008.i time u drugom krugu daje direktnu podršku Tadiću protv Nikolića?

  2. Vide Daničić says:

    Sa đnikićem kao jednim od direktora Zber banka će u Srbiji biti prava Zver banka... Ako je i od Rusa - mnogo je...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *