Чим рат стигне на улице Кијева – престаће да гину житељи Доњецка, Горловке и Луганска

Čim rat stigne na ulice Kijeva – prestaće da ginu žitelji Donjecka, Gorlovke i Luganska

18 februara 2015

Vladimir Putin, Petro Poroshenko, Angela Merkel and Francois Hollande attend a meeting on resolving the Ukrainian crisis in MinskPiše: Rostislav Išćenko

Minski pregovori održani su (u „normandijskom formatu”).Minski pregovori u nejasnom formatu postignuti su ni o čemu. Oni praktično ponavljaju Minsk-1, ali u izraženo lošijoj varijanti za Ukrajinu.

Kijev je obavezan da ispuni sve obaveze koje je preuzeo (uz to i da usaglašava svoje aktivnosti sa narodnom vojskom) pre nego što mu, možda, dozvole da uspostavi kontrolu nad granicom. I to, ako bi do toga i došlo, nema sumnje da bi „ukrajinski graničari” koji zauzmu granične prelaze pripadali pograničnoj službi DNR i LNR (treba li mnogo vremena?).

Budući da je Kijev smatrao neprihvatljivim, čak i one uslove koji su bili određeni prvim (iz septembra 2014.) minskim sporazumom i nije nameravao da ih ispunjava, smatram da ni ovaj sporazum ne namerava da realizuje.

Zapravo, već samo odbijanje Petra Porošenka da pregovara sa narodnom odbranom i njegovo određivanje za sagovornika penzionera Kučme, potvrdilo je da nema o čemu da se razgovara. Da bi se sa nekim moglo dogovoriti treba i hteti razgovarati.

Ako Kijev ne želi da razgovara sa DNR/LNR, onda i ne može s njima da se dogovara. Inače, kijevske vlasti ne kriju da od naradne vojske zahtevaju bezuslovnu kapitulaciju, a pošto silom oružja ne mogu da postignu ispunjenje svojih zahteva, onda insistiraju da narodnu vojsku Rusija primora na kapitulaciju.

Još jedan nonsens. Bez obzira na ozbiljne političke i ekonomske izdatke, Rusija ne podržava skoro godinu dana borbu stanovništva Donbasa za svoja građanska prava za to da bi na zahtev režima sumnjive legitimnosti i nesumnjivog kriminaliteta predala ljude koji brane ne samo sebe nego i Rusiju.

Naravno, Merkel i Oland mogli su u pregovorima da imitiraju prisustvo ujedinjenog Zapada, ali realno oni ne predstavljaju čak ni EU. Čitav francusko-nemački uticaj završava se tamo gde počinju interesi SAD, koji se u EU realizuju posredovanjem istočnoevropskih limitrofa (koji nijednom nisu iskoristili „dobru mogućnost da prećute”), kao i uz aktivnu podršku Velike Britanije.

Odsustvo SAD za pregovaračkim stolom, koje su uz to zvanično dezavuisale glasine o realizaciji usaglašene posredničke misije kancelarke i predsednika, praktično je evropske političare spustilo na nivo Kučme – nije jasno ko, ne zna se sa kojim ovlašćenjima je došao da se dogovara o razrešenju krize na čiji razvoj apsolutno nije sposoban da utiče.

Na kraju, Putin i Porošenko u principu nemaju o čemu da razgovaraju. Rusija ne ratuje sa Ukrajinom i Moskva nema šta da razrešava sa Kijevom. Ukrajina može da bude jedna od tema pregovora uz učešće Moskve, ali te pregovore treba voditi sa Vašingtonom, a sudbinu Debaljceva Porošenko treba da razmatra sa Zaharčenkom i Plotnjickim.

Ali, ako tri aktivna političara lete u Minsk onda sigurno ne da bi se tamo fotografisali sa Porošenkom i ne da bi Lukašenku pružili zadovoljstvo mogućnošću da makar i indirektno i u drugom planu, ali da ipak učestvuje u rešavanju sudbine sveta.

Teheranska konferencija 1943. zauvek je upisala Iran (koji je tada bio drugostepena sila, već dve godine okupirana od strane SSSR-a i Velike Britanije) u istoriju Drugog svetskog rata. Ipak, tamo su doputovali lideri velike trojke (kao danas lideri Rusije, Francuske i Nemačke u Minsk) ne da bi podigli ugled šaha, nego zato što je tako bilo praktičnije.

Dakle, nema sa kim i nema o čemu da se razgovara. Za vreme koje je prošlo od Minska-1, nisu otklonjene protivrečnosti. Naprotiv, i u rusko-američkoj i u kijevsko-donjeckoj konfrontaciji situacija se samo pogoršava, a pozicije strana postaju sve više nepomirljive.

Kijevski „novinari” i „eksperti” mogu, naravno, da pretpostavljaju da je Putinov cilj da Ukrajini nametne federalizaciju i, kako oni kažu, da pomoću Donbasa blokira ukrajinsku politiku „evrointegracije”.

Oni ne shvataju da je ta politika i tako blokirana, blokirana od strane same Evrope i smešno je trošiti ruske napore i resurse na ono što se dešava samo po sebi bez ikakvog ruskog učešća.

Rusiji pre svega ne odgovara održavanje nacističkog režima na svojim granicama u svakoj varijanti (bilo da on bude „uravnotežen Donbasom” ili ne).

Nacistička, rusofobska Ukrajina orijentisana na rat sa Rusijom apriori ne može postojati. Ako je komični Sakašvili u maloj Gruziji doneo Rusiji mnogo problema i neprijatnosti i tek u četvrtoj godini vladavine uspeo da otpočne rat, onda šta govoriti o Ukrajini koja sa Rusijom ima dugu, lako dostupnu granicu i slovensko stanovništvo (koje se ne razlikuje od ruskog), koje je do početka konflikta brojilo koliko trećina stanovništva Rusije.

Odnosno, Putin apriori nije mogao da podržava bilo koje sporazume koji produžavaju postojanje kijevskog režima. Za to nije bilo ni uslova, ni mogućnosti, ni preke potrebe.

Dakle, čemu višečasovna bdenja, protokoli, memorandumi, odredbe itd?

Puca se slabije, ali prekid vatre nije postignut. Kod Debaljceva su borbe, Lugansk granatiraju, Desni sektor obećava da će i dalje ratovati i saopštava o isključivanju iz potčinjavanja Ministarstvu odbrane skoro trećine armije (17 teritorijalnih bataljona). Što je najvažnije – niko od početka nije ni sumnjao da će tako i biti. A stvari koje su jasne desetinama dokonih blogera utoliko su više jasne rukovodstvu supersile. Ipak, nije Putin iz dosade leteo u Minsk i proveo tamo besanu noć u ne baš najinteresantnijem društvu.

Interes Kijeva je jasan: on je izgubio sledeću u nizu ratnih kampanja, treba dobiti predah, obnoviti borbenu gotovost i još jednom probati. Interes EU takođe je jasan. Oni su razumeli da su se zaneli igrom i da se požar sutra može na njih prebaciti, oni ne mogu da istupe protiv SAD koje su ih i uplele u tu samoubilačku storiju u Ukrajini, njima je potrebno da ih neko izvuče, da radi toga žrtvuje sopstvene interese.

Proizlazi da to može biti samo Rusija. I zato su se i uputili da ubeđuju Putina. Oni su već shvatili da EU neće dobiti Ukrajinu, za nju se bore Rusija i SAD. Sam proces borbe razara Evropu, čak brže nego što u Vašingtonu i Moskvi nastaju ozbiljni problemi. To je prirodno – slabiji uvek prvi strada.

Prva se našla Ukrajina. Sada je na redu EU.

Privremeno razrešenje omogućavalo je EU da ako čak i ne reši svoj problem (teško da su se nadali da će im Putin pokloniti svoju pobedu), onda da odloži konačni krah Ukrajine i da, dok ona nastavlja da gori, dobije malo dodatnog vremena za traženje puteva za spasavanje Evrope.

A šta su iz toga dobili Rusija i Donbas?

Prvo, kada su namere i ciljevi oponenta apsolutno jasni, budući da drukčiji ne mogu ni biti, lako je i prijatno voditi igru sa njima, čak i ako se 16 sati mora bez prekida govoriti ni o čemu.

Drugo, treba napomenuti da je u januaru Kijev prekinuo primirje, da su upravo kijevske vlasti pripremale ofanzivu i da su datumi od 15.-20. janura čak unapred navođeni kao najverovatnije vreme početka sledeće ofanzive kijevskih trupa.

Narodna vojska zatekla je kijevsku armiju u suprotnom kretanju, razbila njene udarne grupacije, poboljšala svoje pozicije, ali pretrpela znatne gubitke, i najvažnije, nije postigla da slomi front. Zima nije najbolji period za dugotrajna borbena dejstva, posebno na jugu gde stalna otapanja leda prouzrokuju bespuće.

Kijev je računao na blickrig za vreme Bogojavljenskih mrazeva, a sada će početi prolećna neprohodnost puteva.

Treće, posle još jednog u nizu poraza, armija Kijeva počeće da se raspada. Svakim danom u trupama ostaje sve manje i manje kadrovskog osoblja. Novi mobilisani koji stižu u jedinice odmah se suočavaju sa opkoljenima i poraženima.

Kada se svaka ofanziva završava „džepom”poverenje trupa u štab pada do nule. Konačno, rat koji se oteže, posebno bez aktivnih borbenih dejstava, dovodi do gubitka vere u postizanje pobede i do širenja antiratnih raspoloženja u vojsci i u društvu. Četvrti talas mobilizacije već je osujećen, čak i u Kijevu počinju da organizuju racije na muškarce od 20-60 godina i na mestima masovnog okupljanja naroda (prodavnice, kancelarije, preduzeća). Takav kontigent koji je „ulovljen” u hajkama za topovsko meso neće toliko ratovati koliko će uništavati ostatke discipline i borbene gotovosti.

Četvrto, socijalno-ekonomska situacija u Ukrajini sve je lošija, a unutrašnja borba u redovima kijevske vlasti sve je izraženija. Krivica za sve neuspehe (na frontu i u pozadini) pada na Porošenka. Sada svi počinju da govore o neminovnosti prevrata u Kijevu, u koju je pre samo pola godine većina sumnjala. Sem toga, o tome se govori u samom Kijevu, pristalice aktuelne vlasti, čak i pristalice Porošenka koje su sve malobrojnije, ne skrivaju svoju zabrinutost za njegovu sudbinu.

Peto, postoji dodatni faktor nacističkih bojovnika koji se nalaze ne samo u dobrovoljačkim bataljonima i u dobrovoljačkom korpusu Desnog sektora, već su se infiltrirali i u regularne vojne jedinice.

Nacisti potpuno s razlogom smatraju da Porošenko i Kolomojski, Jacenjuk i Turčinov, Kličko i Timošenko – nisu u potpunosti nacističke vođe. Oni su iskoristili naciste kao topovsko meso, oni izgovaraju nacističke parole, ali za naciste oni nisu svojta.

Nacisti smatraju daje došlo vreme da oni sami uzmu vlast, bez posredništva „narandžastih” oligarha. To je još jedan faktor rizika ne samo za Porošenka, nego i za čitavu elitu. Nacisti se ne smeju postreljati zato što tada vlast neće imati na koga da se osloni. Ali, oni sami gotovo da su spremni da postreljaju vlast. Aktuelna elita je u zatvorenom krugu i pokušava da nađe izlaz u jačanju represije, pri čemu, kao u slučaju sa novinarom Kocabom, počinje da udara po svojima i da konačno gubi podršku i pada.

Na kraju, svi pregovori kijevske vlasti sa narodnom vojskom uz učešće Rusije dovode do sledeće destabilizacije u Kijevu. Razne grupacije elite počinju da strahuju da će njihovi unutarpolitički konkurenti na kraju pregovora dobiti prednost, da će nekom (na primer, Porošenku) biti pružena ruska podrška zbog ispravnog ponašanja i on će naglo ojačati. Da se to ne bi desilo, Porošenkovi oponenti počev od deputata u parlamentu i komandira na terenu, do Jacenjuka i Turčinova, žure da osujete sporazume.

Konačno, Rusija demonstrira dobru volju, polako ali sigurno postiže kod međunarodne zajednice legitimnost nove geopolitičke realnosti i ničim ne rizikuje, budući da je unapred poznato da sporazumi neće biti realizovani, dakle, već sledećeg dana posle njihovog stupanja na snagu, ruke narodne vojske biće odvezane. Odnosno, dešava se najvažnija pobeda – politička.

Već ostvarene i buduće pobede ostaju u svesti kako evropskih političara, tako i u javnom mnenju zemalja EU. Stimuliše se umor Evrope od neadekvatnosti Kijeva. A u poslednje vreme još i strah EU da će Ukrajinci zapaliti ne samo svoje domaćinstvo nego i komforno evropsko selo.

Sve prednosti čak i od formalnog, nepotpunog i kratkotrajnog zaustavljanja dobija Rusija, a SAD pripada samo počasno pravo da besmisleno finansiraju kijevski režim koji ne samo da nije sposoban da sam sebe izdržava, već ni za američki novac nije sposoban da vodi rat. Upravo zbog toga SAD istupaju protiv svakog mirovnog sporazuma i počev od marta 2014. dosledno blokiraju sve pokušaje postizanja dogovora pod uslovima makar privremenog i nestabilnog kompromisa.

Njima nije potrebna situacija u kojoj će oni trošiti milijarde za održavanje nacističkog režima u Kijevu, a taj režim neće vezivati ruke Rusiji. Ako taj režim nije sposoban da ratuje, znači on treba da padne sa što većom bukom.

Samo su potpuno naivni kijevski „evro-integratori” i moskovski liberali uvereni da SAD neće odbaciti Ukrajinu i da oni žele da od nje naprave izlog i primer za Rusiju. Aha, i baš radi toga su srušili osnove državnosti, doveli na vlast nacistički ološ, organizovali razorni građanski rat. Samo ovaj primer dovoljan je da današnje generacije Rusa zauvek prestanu da vole „vrednosti slobodnog sveta”.

Ako odnos cena-kvalitet prestaje da odgovara Vašingtonu – najproameričkiji režim nestaje da ne bi primoravao Ameriku da troši na njega svoj novac.

Zato se ozbiljni eksperti ne spore o tome da li će se rat u Ukrajini obnoviti, već samo o tome da li će se to desiti za nekoliko dana ili nedelja. Vojni eksperti s razlogom navode maj kao vreme obnavljanja borbenih dejstava – upravo do tada će se putevi prosušiti.

Političari su skloni da računaju da će se eksplozija desiti čak i ranije uzimajući u obzir brzi porast napetosti u Kijevu gde istovremeno Porošenko obećava da će uvesti ratno stanje, javnost očekuje svrgavanje Porošenka, a nacisti spremaju čišćenje preostale opozicije (ili samo sumnjivo lojalnih) po maksimalno surovom scenariju.

Međutim, svaka destabilizacija u glavnom gradu odmah će izazvati domino efekat, kada će, kao što je bilo sa Janukovičem, koji je za 24 sata sve izgubio, iznenada i odjednom pasti sve „loptice”. Ali, pošto je ukrajinski politički prostor očišćen tako kvalitetno da će svaka sledeća promena vlasti izbacivati u vrh sve više i više razularene naciste, svaka destabilizacija u glavnom gradu takođe će označavati i naredni pokušaj intenziviranja rata.

Treba se nadati da kijevska vlast neće imati snage za potpuno zatvaranje granice i da će još neko uspeti da u poslednjem momentu isklizne iz onog pakla u koji je spremna da se pretvori čitava teritorija Ukrajine, koju do sada nisu dotakla borbena dejstva.

Uostalom, čim rat stigne na ulice Kijeva prestaće da ginu žitelji Donjecka, Gorlovke i Luganska.

(Za Fakti.org prevela: Ksenija Trajković)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *