Ципеларење покојника као зона сумрака српског новинарства

Cipelarenje pokojnika kao zona sumraka srpskog novinarstva

8 septembra 2018

Piše: Filip Rodić

Projekat „Fejk njuz tragač“ otvorio je sramotnim tekstom o upravo preminulom kolegi Željku Cvijanoviću novo poglavlje beščašća u sferi novinarstva, odnosno onoga što pretenduje da se naziva novinarstvom i istraživanjem. Lovci na lažne vesti svojim tekstom su nam iz prve ruke demonstrirali kako izgleda prava lažna vest.



CVIJANOVIĆ BRŽI OD AMERIČKIH SLUŽBI

Slažemo se s tvrdnjom ekipe pompezno nazvanog „Fejk njuz tragača“, proisteklog iz još pompeznije nazvane „Novosadske škole novinarstva“ koja smatra da „dezinformacija ostaje dezinformacija čak i kada je naslovljena sa ’In Memoriam’“, ali bismo im skrenuli pažnju da lažna vest ostaje lažna vest čak i kada je objavi neko ko se predstavlja kao borac protiv tog fenomena, i da kršenje Kodeksa novinara ostaje kršenje čak i kada se (suštinski pogrešno) pozivate na taj dokument.

Ovi magovi novinarstva i istraživanja nisu se mnogo napregnuli da nađu građu kako bi za svakakva nepočinstva optužili kolegu u trenutku dok još nije ni sahranjen. Pri ruci im je bila klevetnička publikacija JUKOM-a, stara više od deset godina, „Željko Cvijanović – novinar u civilu“, iz koje su kao dokaze svoje tvrdnje o besprizornosti preminulog kolege izvukli tekst o ulasku VRS u Srebrenicu i „niz izmišljenih tekstova o navodnom napadu nožem na glumicu Koraimu Tores“ (?!) objavljenih u listu „Građanin“. Kao glavni dokaz Cvijanovićevog „najdubljeg suprotstavljanja svim profesionalnim i moralnim načelima“ i „neljudskog pristupa profesiji“ izneti su citati iz njegove analize ulaska VRS u Srebrenicu jula 1995. godine i značaju tog događaja za postizanje mira pod naslovom „Mapa bez mrlja“ objavljenog u listu „Javnost“ 22. jula 1995.

Cvijanoviću se zamera „krajnje neetičan način pisanja o srebreničkim žrtvama“ i to na osnovu nekoliko, reklo bi se, potpuno benignih pasusa. Da se u „Tragaču“ nalaze istraživači, a ne istražitelji, znali bi da u vreme kada je Cvijanović pisao inkriminisani tekst nikako nije mogao biti neetičan prema žrtvama, jer se tada za njih nije ni znalo. Najbolje svedočenje o tome je tekst „Njujork tajmsa“ od 29. oktobra 1995. po kojem su savetnici predsednika SAD Bila Klintona o sumnjama da je počinjen zločin obavešteni tek 4. avgusta 1995. Da li je realno da je novinar Cvijanović, koliko god da je dobro obavešten, za zločin znao dve nedelje pre američkih obaveštajaca?

Da Cvijanović ni tada, a ni kasnije, nije imao nikakav „neetički“ odnos prema žrtvama iz Srebrenice, ovi istražitelji bi znali da su hteli. Našli bi, na primer, tekst objavljen 28. septembra 1998. u nedeljniku „BH dani“ u kojem Cvijanović jasno kaže: „Vjerujem da je Srebrenica ime najveće sramote u srpskoj istoriji.“ Od tog stava nije odstupao ni kasnije. Da su istraživači, a ne istražitelji, potrudili bi se da saznaju malo više i o lažnim tekstovima o Koraimi Kores. Saznali bi tako da Cvijanović ne samo da nikakve veze s njima nije imao – napisao ih je Momčilo Petrović – nego i da su objavljeni kao parodija.

NEPOZNAVANJE NOVINARSKOG KODEKSA

Osobe koje stoje iza ovog projekta Cvijanovića optužuju za nepoštovanje „pravila profesije“ među kojima ističu „istinitost, pravdoljubivost, korišćenje časnih sredstava, novinarska pažnja, empatija i profesionalni integritet“. Iz ovoga se da zaključiti da ljudi koji pretenduju da znaju da razlikuju lažne od pravih vesti, i da nas podučavaju novinarstvu nisu pročitali ni Kodeks novinara Srbije (pretpostavljamo da se o tome radi, jer drugi dokument o „pravilima profesije“, koliko je nama poznato, ne postoji), a kamoli nešto drugo (o ovome svedoči i činjenica da su na svom sajtu pod rubrikom „preporuke za čitanje“ naveli samo jednu beznačajnu knjigu).

U Kodeksu koji su sastavili UNS i NUNS ni na jednom mestu se ne pominju pojmovi „pravdoljubivost“ i „empatija“ kao novinarske norme. Da Kodeks nisu čitali ukazuje nam i to što ga se u ovom tekstu ni sami ne pridržavaju. U njemu jasno piše da „novinar ne sme slepo da veruje izvoru informacija“ i da „mora da vodi računa o tome da izvori informacija često slede svoje interese ili interese društvenih grupa kojima pripadaju i prilagođavaju svoje iskaze tim interesima“, što je nedvosmisleno slučaj sa JUKOM-om i njegovom publikacijom o Cvijanoviću. U Kodeksu piše i – „prećutkivanje činjenica koje mogu bitno da utiču na stav javnosti o nekom događaju jednako je njihovom namernom iskrivljivanju ili iznošenju laži“, što se može odnositi na navodni Cvijanovićev „neetički“ odnos prema srebreničkim žrtvama.

U slučaju „Fejk njuz tragača“ i „Novosadske škole novinarstva“ (koja nije nikakva obrazovna ustanova, nego nevladina organizacija) nije problem to što oni ne znaju, nego to što se prave da znaju. To što o novinarstvu i lažnim vestima pretenduju da nas uče ljudi koji nijedan tekst ni u jednom drugom mediju nisu objavili (osim Valentine Sigeti koja je marljivo o studentskim temama pisala za „Univerzitetski odjek“, on-lajn novine Univerziteta u Novom Sadu čiju stranicu krasi lepa američka zastava).

To što ti ljudi, pozivajući se na svoje „dugogodišnje iskustvo“ (u čemu?), tvrde da su „propaganda, dezinformacije i lažne vesti bili deo svakodnevne rutine za novinare i građane u regijama poput Istočne Evrope, bivšeg SSSR-a i Centralne Azije“, ali nikako uvaženog Zapada. Tu, možda, leži još jedno kršenje Kodeksa u kojem se navodi da bi „novinar trebalo da učini sve da izbegne situacije koje bi mogle da dovedu do sukoba interesa, stvarnog ili prividnog“. Takva je situacija, možda, kada za propagandu pored živog Radija Slobodna Evropa (po njima medij koji se „istakao profesionalizmom i tolerantnim duhom“) optužujete samo Istok jer, možda, ne želite da uvredite glavnog donatora – ambasadu SAD u Beogradu.

(Standard)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *