Ćorava posla

Ćorava posla

19 januara 2014

Bosko JaksicPiše: Boško Jakšić

Ako bi se kojim slučajem ostvarila ponuda potpredsednika Demokratske stranke Miodraga Rakića data naprednjacima, a adresirana na Aleksandra Vučića lično, onda bi to otvorilo mogućnost da Srbija ponovo dobije kohabitacionu vlast.

Rakić u tekstu u „Politici” o tri prioriteta stranke, koji programskom širinom i strateško-taktičkom dubinom nagoveštava moguće liderske i organizacione ambicije autora, konstatuje da „puki dolazak na vlast bez koncepta razvoja ili konformistički boravak u opoziciji bez odgovornosti, na kraju daju negativan rezultat”.

Reklo bi se da je siva eminencija DS-a iskustveno u pravu i za jedno i za drugo.

Pokazalo se da su demokrate na vlasti imale jasno profilisane vizije oko nekih stvari, recimo evropskih integracija, ali su neodlučno i bez jasnog koncepta lutali kada se radilo o Kosovu. Njihov boravak u opoziciji obeležen je unutrašnjim trvenjima i gubitkom kompasa koji bi davao pravac partiji koju je njen sadašnji počasni predsednik svojevremeno nazvao nacionalnim dobrom.

Toliko o preseku doskorašnjeg i sadašnjeg stanja. Stvari su se u međuvremenu promenile. Podižući ekskluzivni rejting DS-a kao stranke koja je bila „usamljena u ideji i borbi za evropski put Srbije do 2012. godine” (šta bi s LDP-om, Rasimom Ljajićem), Rakić utvrđuje da sada za evropski put postoji većinska podrška. Iz čega proističe i zaključak da samo u uslovima društvenog konsenzusa reforme mogu da ostvare rezultate.

Pustimo sada priču da su naprednjaci te ključne odrednice srpske politike „oteli” od demokrata. Nisu, demokrate su im poništavanjem sopstvenih uspeha, nečinjenjem, ili barem nedovoljnim činjenjem, Kosovo ostavili na srebrnoj tacni. Pamtite onu definiciju: nije Toma Nikolić pobedio, već je Boris Tadić izgubio.

Nema veze, približavaju se izbori pa Rakić – izbegavajući da se odredi u unutrašnjim gloženjima DS-a – pokušava da podsećanjima na evropsku i reformsku prošlost svoje stranke pojača rejting i kapacitet DS-a.

Kakav? Kao partnera koji bi bio privlačan naprednjacima.

Zašto? „Zato (što) ponuda s političkim dogovorom ne znači samo, kao u slučaju drugih stranaka, povećanje broja rezervnih političkih igrača.”

Potom Rakić otvoreno Vučiću skreše da samo on, Vučić, ima politički autoritet i mogućnost da mobiliše i pacifikuje nešto manje od milion birača koji su spremni da se suprotstave svakoj reformi – navijača, desničara, protivnika evro integracija.

Kakav obrt! Koliko u oktobru demokrate su naprednjake javno pitali da li planiraju da u naredne četiri godine hapse sve članove DS-a da bi sakrili svoju nesposobnost i katastrofalne poteze.

Sada ne samo da Rakić nudi DS, već pokušava da osujeti stvaranje bilo kakve druge sem tzv. velike koalicije. Upozorava Vučića da je jaz između njega i stranaka i koalicije na čijem je čelu toliko velik da on nema političkog saveznika za svoj politički projekat modernizacije Srbije.

Ima, uskliknuo je potpredsednik demokrata. „Jedini politički blok koji mu to (modernizaciju Srbije) može omogućiti jeste DS.”

Da li je moguće da demokrate ništa nisu naučile iz prethodne kohabitacije s Demokratskom strankom Srbije?

U prvoj kohabitaciji stradao je DS, kao stariji partner. Voja Koštunica ne samo da je uspešno uvukao Tadića u vode nacionalizma, jeftinog populizma i protivljenja NATO, već je istovremeno očuvao integritet sopstvenog DSS-a.

U novoj kohabitaciji, uveren sam, ponovo bi stradao DS, ovoga puta kao mlađi partner. Vučić je toliko dominantan da bi se demokrate potpuno zagubile u senci SNS-a. Tim pre što se u nekim ključnim stvarima programski ne razlikuju – evrointegracije, Kosovo.

Kome je Rakić poklonio glas u svojoj rastrzanoj stranci koja je rasadnik partija kao nijedna druga u istoriji višepartizma u Srbiji?

Da li čini uslugu Draganu Đilasu koji je, kao deklarisani protivnik „istorijskog pomirenja” sa SNS-om, meta hajke unutar DS-a s kojom „hajka” naprednjaka prema demokratama više liči na opus majke Tereze?

Ili je rečo političkom manevru okupljanja „demokratskog DOS-a” pred opasnošću od SNS-a, koji bi Tadića izbacio kao antibiotik širokog dejstva uz koga bi stao ne samo deo partijskog članstva DS-a već i Zoran Živković i Dušan Petrović sa svojim strankama?

Tadića koji kaže da je godinu dana pre izbora mogao da predvidi da će mu o glavi raditi Đilas, Bojan Pajtić ili Dragan Šutanovac, ali nije pokušao sebe da zaštiti zato što se u Srbiji „ne zna šta je pristojno, šta nepristojno”. Tadića koji je zapretio „jaoj si ga svima” ako se vrati „iz drugog filma”.

Tvrde da je Rakić među retkima iz vrhova DS-a koji odavno ima dobre odnose s Vučićem. Tvrde, takođe, da lider naprednjaka sada ima bolju komunikaciju s Tadićem nego ranije.

No, u vremenima u kojima bi prevremeni izbori očekivano umanjili značaj i ulogu socijalista, pitam se zašto bi Vučiću odgovarao obnovljen i snažan DS kome je Vrbas bio maksimum od 18 odsto glasova. Lično bih voleo da do toga dođe, jer mi se ne dopada zemlja bez jake opozicije, ali ne vidim u tome interes SNS-a koji se vrti oko kote od 50 odsto glasova.

Moram malo da se vratim unazad. Naravno da su demokrate onomad pripomogle da podele formaciju Voje Šešelja. Ali, da bi se rival oslabio, potrebno je podeliti ga na ravnomerne časti, podjednako slabe. To se nije dogodilo. Radikali su se raspali u omeru 20:80, pa su se demokrate, na sopstveni užas, preko noći suočile s moćnom naprednjačkom silom.

Aleks & Co uče brzinom kojom su se odvojili od radikala. Nekako sam siguran da SNS sada, dok logično profitira od frakcionaških borbi unutar DS-a, farmaceutski precizno vaga da demokrate iz krize ne izađu s moćnom većinom i efemernom manjinom. Dele ih na ravne časti, dve, tri, može i više.

Biće da su tokom bolnog procesa izlaska iz šoka posle svog poraza, demokrate nasele: ili zbog sopstvene nesposobnosti da prepoznaju i utvrde ranije greške – što je neoprostivo ili se dele samo zarad vlasti – što je još neoprostivije.

Po onome što predlaže Rakić, biće pre da je rečo ovom drugom. Okupiti stranku na platformi savezništva sa SNS-om. Obećati ponovnu deobu kolača vlasti. Pa šta bude.

Zar to ne bi bacilo u zasenak tri Rakićeva prioriteta s početka teksta: prvo izgradnja pravne države. Potom demokratija.

„O demokratiji danas niko ne govori, a DS je branilac i garant demokratije”, kaže Rakić povodom druge strateške odrednice svog programa. Ako „niko” ne govori, onda se to valjda odnosi i na naprednjake. Pa kako onda s njima u koaliciju?

Da ih DS nauči demokratiji? Sumnjam. Da princip podredi učešću u vlasti? Zvuči verovatnije. Da sebe tako dokusuri? Sigurno.

Zato se vraćam na prvu kohabitaciju. Demokrate su tada, isključivo zarad vlasti, pogubile značajan deo svog političkog identiteta. Otvorile korodivni proces koji ih je iznutra nagrizao u formama otuđenosti, bahatosti, uspavanosti, nedostatka hrabrosti i odlučnosti, korupcije…

Nova kohabitacija ne samo da bi od DS-a napravila ikebanu, već bi dodatno ojačala integritet naprednjaka i direktno onemogućila realizaciju trećeg Rakićevog postulata: stvaranje ambijenta za raspravu o temeljnim pitanjima srpskog društva.

Voleo bih, ali ne mogu da zamislim kako DS u novoj vlasti drži demokratsku pridiku Vučiću. Kohabitacija znači ćorava posla.

Demokrate bi bilemnogo korisnije, i za sebe, i za društvo, u časnoj opoziciji koja bi s leve socijaldemokratske pozicije kritikovala, korigovala, možda i savetovala naprednjake kao političku snagu s desnice.

DS je važniji od onih koji su ga predvodili, predvode ili će ga predvoditi. Važniji od svake pojedinačne ambicije ili kalkulacije.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *