ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ СРУШИО САДАМОВ СПОМЕНИК: „Погрешио сам, желим да се Садам врати!“ (ВИДЕО)

ČOVEK KOJI JE SRUŠIO SADAMOV SPOMENIK: „Pogrešio sam, želim da se Sadam vrati!“ (VIDEO)

7 jula 2016

bhdtrfgdffd4Nije reč o nekakvoj ljubavi prema Sadamu Huseinu. Iračani su osetili da su anarhija i islamistički teror mnogo gori i od diktature.

U trenucima pada Sadama Huseina pod naletom američko-britanskog ratne mašinerije, svet je u aprilu 2003. obišla fotografija Iračanina kako maljem razbija spomenik iračkom diktatoru. Više od 13 godina kasnije, Vašington post je pronašao Kadima Šarifa al-Džaborija među milion izbeglica u Libanu, onog istog koji je 2003. snimljen kako razbija spomenik.

Samo što danas kaže da ga njegov čin iz tog perioda boli, kao i da ga je zbog toga sramota. Nije reč o nekakvoj iznenada probuđenoj ljubavi prema pokojnom iračkom doživotnom predsedniku, nego o tome da je, kako kaže, nakon Huseinovog pada s vlasti život svake sledeće godine bio sve gori i gori.

“I tada je bilo korupcije, sukoba, ubijanja, pljački. Bio sam tako srećan kad su ga srušili s vlasti. Ali, Sadam je pao, a na njegovo mesto došlo je 1000 drugih Sadama”, istresao je dušu pred novinarima čovek koji bi, kaže, sad više od svega želeo da se diktator vrati iz mrtvih na stare pozicije moći. On je, inače, nekad bio Huseinov lični mehaničar motocikala, ali zapravo nema razloga da žali lično za njim.

U jednom trenutku pao je u Huseinovu nemilost i nakratko završio u zatvoru. Sadamov režim pogubio je 15 članova njegove šire rodbine. Ali, od 2003. Irak je zapao u stanje potpune anarhije, stanje za koje su milioni Iračana koji su to iskusili, danas vide kao neuporedivo gore čak i od brutalne diktature Sadama Huseina.

Irak se podelio po liniji plemenskih, verskih sukoba. Na sve strane se ističu terorističke grupe, od kojih je Al Kaida samo jedna od mnogih, da bi na kraju veliki deo zemlje okupirala ID, koja je u nedavnom bombaškom napadu na trgovački centar u jednom jedinom trenutku pobila više od 250 ljudi usred svetog meseca Ramazana, nekad vremena slavlja, sreće, mira, posta i molitve.

Al-Džabori, nekad rvač i dizač tegova, kaže i to da za sadašnje stanje svakako krivi i aktuelnu iračku vlast. Ipak… “Buš i Bler su lažovi. Razorili su Irak i srozali nas na nulu, na nivo Srednjeg veka, možda i niže od toga. Da sam kriminalac, ubio bih ih vlastitim rukama”, rekao je novinarima.

S njim je, osim Vašington posta, razgovarao i BBC, što možete pogledati ispod.

(B92)

KOMENTARI



3 komentara

  1. Pero Joksimovic says:

    Revolucionarna rulja je isto što i stampedo krupne rogate marve.

  2. Miloš Bogdanovvić says:

    Bez obzira na političke i ekonomske motive iz kojih se Zapad upleo u rušenje bliskoistočnih diktatura, nameću nam se pitanja: Zar nije bilo očigledno da će pokušaj sprovođenja zapadne demokratije u narodima koji nisu sazreli za demokratske odnose rezultovati nastankom rasula i anarhije?! Nije li još 1835. godine Aleksis De Tokvil pisao o bezuspešnosti pokušaja da se demokratski sistem sprovede kod Latinoamerikanaca: "Želeći da uspostave federativni sistem, Meksikanci su uzeli kao uzor i gotovo potpuno preslikali savezni ustav svojih suseda Angloamerikanaca. Ali prenoseći kod sebe slovo zakona, nisu mogli istovremeno da prenesu i duh koji mu uliva život. ... Meksiko bez prestanka zapada iz anarhije u vojni despotizam, i iz vojnog despotizma u anarhiju. ... Španci i Portugalci osnovali su u Južnoj Americi velike naseobine koje su, otada, postale carstva. Građanski rat i despotizam pustoše danas po tim ogromnim oblastima." (Aleksis De Tokvil, Demokratija u Americi) Zar savremena psihologija, sociologija, antropologija i politikologija, to nisu znale i nisu mogle da zapadnim političarima pruže realni uvid u sled događaja koji će oni svojom intervencijom izazvati? Moramo priznati da je savremena sociologija prožeta dubokim tabuima i slepilom. Savremen zapadnjak zatvara oči pred činjenicom da sama demokratija nije izvor blagostanja i prosperiteta zapadnog sveta, već da je duhovni i moralni prosperitet Zapadne civilizacije u vreme novovekovne reformacije omogućio zapadnim demokratijama osnovne preduslove njenog uspešnog funkcionisanja. Taj preduslov je elementarni nivo neiskvarenosti koji omogućava da građanske slobode i političke moći prođu bez zloupotrebe. “Neispravan je princip da se okovi prava i slobode skidaju bez oslobođenja savesti i da bi ijedna revolucija mogla biti bez reformacije.” (Hegel, Vorlesungen über die Philosophie der Geschichte, s. 558) Dokle većinu ljudi odlikuje visok moral, država nema izgovora da se meša u život pojedinca, pa su ljudska prava maksimalno sačuvana. U vreme kada je na Zapadu moral bio strožiji od zahteva krivičnog zakona, uloga države je bila gotovo nikakva jer nije postojala potreba da se ona meša u život pojedinca. Amerikanci u to vreme čak nisu imali ni policiju, jer nije postojala potreba za njom. Za razliku od katoličkog sveštenstva, koje je u nedostatku duhovne moći, prizivalo državnu moć kao potporu u nametanju moralnih vrednosti narodu, protestantski sveštenici su propovedali Jevanđelje koje zahteva reformu unutrašnjih pokretačkih motiva srca. Zato su mogli da zastupaju ovakva shvatanja o ulozi države: "Najgora stvar na ovome svetu, posle anarhije, jeste vlada." (Henry Ward Beecher) Godine 1835. Aleksis De Tokvil je pisao: "Stanovnik Sjedinjenih Država nauči od rođenja da treba da se osloni na samog sebe u borbi protiv životnih zala i neprilika; na društvenu vlast baca on nepoverljiv i zabrinut pogled i priziva njenu moć samo kad ne može bez nje. ... Sve što traži od države jeste da mu ne smeta u poslu i da štiti plod njegovog truda. ... Ali kad sam zatim pažljivo ispitao društveno uređenje, lako sam otkrio da su Amerikanci uložili velike i uspešne napore da suzbiju slabosti ljudskog srca i da poprave te prirodne mane demokratije. ... Dok zakon dopušta američkom narodu da sve čini, religija ga sprečava da sve zamisli i brani mu da se na sve usudi." (Demokratija u Americi) Sa eskalacijom zla, rasla je i uloga države, jer sami ljudi traže od države da se meša u njihov život da bi ih sačuvala od sopstvenog zla. Opet, dokle god je većina neiskvarena, sistem funkcioniše jer iskvarenu manjinu sputava od zla strahom od krivičnog gonjenja. Međutim, kada većina naroda postane iskvarena, tada nema ko da sprovodi pravni sistem a da se sam neće kupiti i prodati, pa ljudi koji čine državnu vlast, zloupotrebljavaju svoju vlast nesputano. Samo je pitanje vremena kada će dekadencije zapadnog sveta da taj svet dovede na nivo naroda koji nisu nikada imali reformaciju i prosvetiteljstvo. Kada se ljudi odreknu sopstvene odgovornosti za svoje postupke i sebe uveravaju da je dozvoljeno sve što nije praktično zabranjeno, nastaje stanje gde preko nepobeđenih slabosti naroda svaka vlast može narodom da manipuliše i upravlja po svojoj volji. Čak i kada tragične posledice loše politike i neobuzdane tiranije izazovu revoluciju i puč, tada smena vlasti ne podrazumeva promenu principa, pa zlo samo menja svoju formu, ali ne i samu svoju suštinu.

  3. Miloš Bogdanovvić says:

    Zapazimo koliko ovaj tekst iz 1876. godine otkriva svoju aktuelnost danas, kada se primeni ne samo na katoličke već i na druge narode sveta koji nisu nikada iskusili proces reformacije i prosvetiteljstva: "Reformacija je unapredila narode koji su je usvojili, omogućavajući im da osnuju slobodne institucije, dok katolicizam vodi do despotizma ili anarhije, a često naizmenično do jednog i drugog. Demokratska vlada je prirodna vlada protestantskih naroda. Despotska vlada je u prirodi katoličkih naroda. Dokle god su joj potčinjeni, oni žive u miru; imaju uređenje koje im odgovara; a kada pokušaju da ga se otresu, padaju u konfuziju i oslabljeni su, bivajući u stanju suprotnosti sa svojom prirodom... Često se postavljalo pitanje zašto su revolucije Engleske i Amerike uspele, dok je Francuska revolucija izgleda propala. M. Guizot je čak objavio posebnu raspravu da rasvetli ovo pitanje, koja u stvari, sadrži tajnu naših sudbina. Ja odgovaram bez oklevanja: to je zato što su se prve desile u protestantskim zemljama, a druga u katoličkoj zemlji. Volter je ovo već zapazio. On se pitao, kako se desilo da su vlade Francuske i Engleske proizvele takve međusobne razlike da izgledaju kao razlike između Maroka i Venecije? "Nije li", kaže on, "zbog činjenice da su Englezi, budući da su stalno negodovali protiv Rima, u potpunosti odbacili njegov sramni jaram, dok ga je narod veće lakomislenosti nosio na sebi, prinuđen da mu se podsmeva a da istovremeno pleše u njegovim okovima?" ... Protestanti poštuju i zakon i autoritet. Katolici, nesposobni i da osnuju slobodu, i da žive bez nje, čine despotizam neophodnim, a da mu se ipak ne pokoravaju. Zato se javlja večito aktivan kvasac pobune. Kada zlo dostigne svoj vrhunac, zemlja oscilira između anarhije i despotizma, iscrpe svu svoju snagu u borbi nepomirljivih stranaka. Ovo je slika koju gledamo u Španiji, i drugim državama koje dolaze u slično stanje. Odakle dolazi zlo? Verujem da je uzrok sledeći. Regulisana sloboda nije moguća bez dobrog morala. ... Samo potpunim potčinjavanjem Rimu, kao što je ranije bio slučaj sa Španijom, a sada sa Tirolom, oni žive u miru. Ako pokušaju da se oslobode, oni teško mogu izbeći anarhiju." (Protestantism and Catholicism in their bearing upon the Liberty and Prosperity of Nations, By Emile De Laveleye, 1876. page 30, 31, 52,)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *