Човек који повезује Вучића и Хилари Клинтон!

Čovek koji povezuje Vučića i Hilari Klinton!

21 februara 2016

Nenad Kecmanović 45Piše: Nenad Kecmanović

Uopšte uzev, humanitarne intervencije su veliko razočaranje i Libija je najbolji primer intervencije koja je zamišljena kao nešto dobro, ali je krenulo po zlu”, izjavio je Džozef Naj u intervjuu „Politici” 14. februara, a dan ranije bio je gost Vuka Jeremića u Centru za međunarodnu saradnju i održivi razvoj.

„Humanitarne intervencije” su pleonazam za užase koje su SAD izazvale širom sveta, počev od besomučnog bombardovanja Srbije do naoružavanja ID u Siriji, što nas je sve dovelo na ivicu trećeg svetskog rata. A ovu surovo ciničnu formulaciju – „veliko razočaranje” – izrekao je ugledni profesor Harvarda i autor poznate teorije o „mekoj moći”.

Profesor Naj je, eto, razočaran, ali ne zato što je njegova zemlja direktno ili indirektno proizvela milione ljudskih žrtava, nebrojeno izbeglica, masovna razaranja i ostavila haos u Avganistanu, Iraku, Libiji, Ukrajini… On to čak i ne pominje. Razočaran je samo zbog toga što rušenje nekooperativnih lidera, Sadama, Bena Alija, Gadafija, Mubaraka, Asada i drugih nije u kratere avionskih bombi zasadilo demokratiju i ljudska prava. Važne su bile dobre namere, a što su popločale put u pakao, bože moj…

Uostalom, „postojali su i ohrabrujući primeri okupacione demokratizacije Nemačke”, kaže Naj. On tako poredi fašiste koji su porobili Evropu i protiv sebe digli čitav svet sa Libijom, koja nije prekoračila svoje granice, unutar kojih se živelo u miru i relativnom blagostanju. A u prilog „humanitarne intervencije” veli: „Gadafi je bio loš čovek i njegovo svrgavanje bio je pravedan cilj, ali morate da mislite i o posledicama”, smatra profesor, koji je bio i savetnik za upotrebu „pametne moći” kod Klintonovih u Beloj kući i Stejt departmentu, uveren da su Bil i Hilari, za razliku od Muamera, dobri ljudi.

Na pitanje gde bi na toj svojoj skali uspešnih i razočaravajućih intervencija smestio bombardovanje Srbije, Naj je stavlja negde između. „Postignut je uspeh u sprečavanju etničkog čišćenja Albanaca, ali se postavilo pitanje ko ima pravo na samoopredeljenje. Da li Srbi treba da vladaju Kosovarima ili Kosovari Srbima? Rešenje je u demokratskom ustavu koji štiti manjine.” Pri tome je propustio da kaže da su secesijom Kosova, baš pod patronatom njegovog poslodavca, pomenute dileme, kao i rešenje, postali izlišni.




Profesor je „razočaran”, pa čak, reći će, i „uznemiren”, ali samo zato što je „rat u Iraku bio geostrateška greška SAD”, što su „u demokratizaciju Avganistana uzalud potrošeni američki resursi” i slično, ali o odgovornosti svoje zemlje za stravične posledice geostrateških grešaka i uništavanje tuđih ljudskih i materijalnih resursa – ni reči. Istini za volju, Naj tu i tamo „otkriva” da „SAD nikada nisu ni imale kredibilitet da nameću bilo kome demokratiju”, da „Amerikanci ne mogu da poboljšavaju strane zemlje” i da „probleme treba da rešavaju ljudi koji tamo žive”. To su izgleda svi znali sem samih Amerikanaca, a mnogi su mogli da im kažu i iz vlastitog iskustva. Koliko bi grešaka i resursa SAD sebi uštedele da su samo upitale? Da se krajem 20. i početkom 21. veka neko usudio da im neupitan prozbori, izgubio bi vlast, ako ne i glavu.

Profesor Naj je, međutim, jedan od retkih uticajnih akademskih autoriteta koji, nasuprot dominantnim procenama o „padu američke moći”, zagovara i „21. američki vek”. A u intervjuu kaže i da podržava kandidaturu Hilari Klinton, koja je poznata kao najveći zagovornik humanitarnih intervencija. U istom razgovoru, međutim, ima i nešto dobro. Naj je rekao i to da podržava kandidaturu svog beogradskog domaćina Vuka Jeremića za genseka UN: „On je jako pametan i bio bi odličan za Srbiju i UN.”

Srpskoj javnosti se sigurno neće dopasti intervju Džozefa Naja, pa će i Vuku Jeremiću zameriti što ga je angažovao kao svog promotora za genseka UN. Ali Vuk zna da mu za kandidaturu i nije potrebna podrška javnog mnjenja nego Vlade Srbije. A našoj evrofilnoj, što znači i amerofilnoj vlasti, Najev i Jeremićev aranžman bi se, naprotiv, mogao jako svideti. Vuk je bivši postdiplomac profesora Džozefa, koji je opet bio savetnik Bila Klintona i sada radi na kandidaturi gospođe Hilari, a ona ga vrlo često citira u svojim nastupima. Ako Klintonova pobedi, Naj će se sigurno vratiti u Belu kuću.

Elem, Vuk se Vučiću, preko Naja, ozbiljno preporučio kao dobra veza sa favoritkinjom za Belu kuću. I to za sitnu protivuslugu da podrži njegovu kandidaturu, ako se to uopšte može nazvati tako, a ne interes države Srbije da možda dobije šefa UN? Istina, Jeremić nije član ni SNS-a, ni SPS-a, ni PUPS-a, ni Palmine stranke, ali nisu ni Vesna Pusić, ni Miroslav Lajčak, niti ona NVO aktivistkinja iz Bugarske. Ako ne budemo imali svog kandidata, valja podržati nekog od njih, a ostalima se zameriti.

Šta je zaključak? Vuk se ne može kandidovati bez podrške nacionalne vlade, ni postati gensek bez podrške supersile, a videli smo onomad da Vučić drži do senatora Mekejna bezmalo kao do Merkelove. Vukov profesor Naj je dobra kopča, a da nije učio samo od njega, pokazao je kada je kao predsednik Generalne skupštine UN održao kritički panel o radu Haškog tribunala. Elem, Vuka treba podržati, bez obzira na Najev intervju.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *