Čovek snuje, Bog odlučuje!

Tweet

Piše: Dragomir Antonić

Jedna od izreka koja se može često čuti i u svakodnevnom govoru je rečenica iz naslova. Njegoš ju je koristio u malo izmenjenom obliku: „Čovek snuje Gospod presuđuje.“ Vuk Karadžić beleži da u Dubrovniku kažu: „Čovek nalaže, a Bog raspolaže!“ Sve izreke, na prvi pogled, govore o istom. Bez obzira na rad i uložen trud Božja je zadnja. Uz njegovu pomoć čovek može velika dela učiniti, a bez Božje pomoći svaki trud biće zaludan. Bar po narodnim poslovicama, a kako je u njima sabrano hiljadugodišnje iskustvo valja ih se prisetiti, makar u njih i ne verovali.

OBIČAJI – OZBILJNA INSTITUCIJA 

Svaki deo narodnog stvaralaštva od običaja, verovanja, tradicionalnih zanata, pesama, bajalica,uspavanki do narodnih izreka i poslovica ima svoj vidljivi i skriveni deo. Svojevrsna mimikrija koja je bez izuzetka zastupljena u svakoj običajnoj radnji najveća je zaštita samog običaja. Vidljiv je svima, a razumljiv samo onima koji su spremni da saznaju poruku koja se nalazi u svakom običaju. Vidljiv deo je uvek koloritan i nametljiv. Da privuče, ali i skrene pažnju sa bitnih delova. Zato se običajima ne sme pristupati sa omalovažavanjem, kao nekakvim bapskim pričama. Običaji su ozbiljna institucija tradicionalne kulture svakog naroda. Jezik takođe.

Snujem je nesvršeni glagol, a imenica snovati ima više značenja. Skok u svom Rečniku navodi da je to stara, preslovenska reč. Osnovno značenje je vezano za tkački zanat i navijanje pređe za tkanje. Tkanje je veština koju ljudi nisu mogli sami otkriti već su je dobili od bogova. U mitologiji stare Grčke veštinu tkanja je ženama podarila boginja Atena, kćer Zevsa. Ona je bila zaštitnica tkalja, ali je znala da bude veoma zla ako bi neko zloupotrebio tkačku veštinu. Zato je Arahnu, čuvenu lidijsku tkalju, kad je videla tkaninu sa nedolično prikazanim bogovima koju je Arahna izatkala, pretvorila u pauka koji još uvek visi o koncu i marljivo tka svoju mrežu („Rečnik grčke i rimske mitologije“, Beograd, 1979). U hrišćanstvu veština tkanja je u početku bila dostupna samo odabranim, od Boga darovana. Stihovi o veštim tkaljama koje tananim zlatnim nitima tkaju haljine za junake najbolje govore o poštovanju zanata.

Snovanje u verovanjima označava veštinu koja je od drugog, božanskog bića, dobijena i zato se prema reči i veštini kao darovanom znanju mora sa poštovanjem odnositi i nikad se ne sme zloupotrebiti da bi se nekom nanela šteta. Ovo je nevidljivi deo izreke. Ono što je vidljivo ogleda se u figurativnom značenju reči snovati koja se u rečnicima tumači sa: praviti planove. Sekundarno značenje je u narodu, ali i kod mudrih osoba postalo primarno, pa se i cela izreka tumači u smislu Božje odluke kao krajnje. Nije ovo pogrešno shvatanje. Međutim, ako se izreka potpuno razotkrije otkriće se da ako se sve tokom obavljanja određenog posla radi molitveno, časno i bez trunke zle namere, Gospod ako se i umeša učiniće to krajnje dobronamerno. Neće biti nikakve kazne. To je skriveno značenje. Radi ispravno i čekaj nagradu. Zato bi narodnu izreku „Čovek snuje, a Bog odlučuje“ trebalo shvatiti kao upozorenje da se od početka planiranja svaki detalj uskladi sa Božjim zapovestima.

ODBACITE VLASTOLJUBLJE! 

Možda ovo nekom smeta i učini se anahronim, zastarelim, ali bezbrojna iskustva iz ranijeg i današnjeg vremena govore u prilog verovanju da je svaki posao lakše uraditi sa Božjom pomoću nego bez nje. Zato se danas ne bi trebalo, pogotovo u Srbiji, odricati Božje pomoći. Uz nju nam je, istorija nas uči, uvek bilo lakše. Ona ništa ne košta i ne zavisi od međunarodnih kreditora, bankara i ostalih krvopija, niti je potrebna saglasnost raznoraznih čovekolikih briselskih činovnika. Nije potreban čak ni rebalans budžeta. Ni promena svesti. Potrebno je samo da osobe koje danas vladaju državom Srbijom odbace vlastoljublje, gordost i praznoslovlje. Da ne „ugađaju sebi“ već da „svako od nas ugađa bližnjem na dobro radi napretka“ (Rimlj. 15). Uz Božju pomoć razumeće da „nije dobro hvalisanje vaše“(1.Kor.5,6) o najvećim uspesima ikad ostvarenim u vasceloj istoriji Srba i Srbije. Juče je to bio Datum (više se ne pominje, svako čudo za tri dana) „istorijska pobeda sadašnje vlade Srbije“.

Predaja Kosova i Metohije, odnosno „Briselski sporazum“ dokument koji „Srbiji garantuje brz oporavak na putu ka Evrounijaćenju“, a implementacija „mera ozbiljnosti i kredibilitet države“. Shvatiće da je bolje služiti sopstvenom narodu nego biti tuđa služinčad koju će gazde otpustiti, doduše sa otpremninom kao tehnološki višak, kad više ne budu potrebni.Nije uspešan onaj koji svoje sunarodnike „žedne preko vode prevodi“. Prevariti svoje nije teško. Narodne priče i pesme kazuju kako je lako unuku da prevari dedu, sinu majku ili kćeri oca. Uvek je lako prevariti one koji vas vole. Prevara dragih osoba nije nikakav hrabar čin. Okrenite se sopstvenom narodu. Srbi ste. Zašto baš vi da Srbiju upropastite?

Tužilac Bramerc ostao bez novca, pa se raspričao. Priznaje da su grešili. Naročito u slučaju Vojislava Šešelja. Nije ga sramota da priča o čoveku koji jedanaest godina čami u kazamatu čekajući da mu izreknu presudu. Zar su Bramerc i njemu slični važniji od Kosova i Metohije, od Srba i Srbije? Zar su Hag, Gvantanamo, prisluškivanje svega i svakoga, prisilno spuštanje predsedničkih aviona, zatočeništvo Asanža, likvidiranja i rušenja vlada širom sveta, vrednosti kojima bi mi trebalo da stremimo. Ne, hvala. Ako je i od Amerike – mnogo je!

(Pečat)

Tweet