Crkva i država – ko je ojačao svoju poziciju

Crkva i država – ko je ojačao svoju poziciju

7 juna 2013

239235_vladimir-vuletic-foto-blic-goran-srdanov_fPiše: Vladimir Vuletić

Briselski sporazum je kao jednu od nenameravanih posledica imao narušavanje odnosa između države i crkve, tačnije, Srpske pravoslavne crkve. Ne pamti se da je u novijoj srpskoj istoriji izrečeno toliko teških reči između državnih i crkvenih velikodostojnika, kao što je to bilo povodom pomenutog događaja. Tako na primer, među najelokventnijim tiradama premijera Ivice Dačića, nesumnjivo će ostati upamćene one u kojima podseća da je patrijarh napustio Kosovo pre više od 300 godina, kao i one u kojima poredi ponašanje SPC sa inkvizicijom. Slično bi se moglo reći i za nastupe prvog potpredsednika vlade Aleksandra Vučića, koji je nedvosmisleno stavio do znanja da se politikom bave političari, a da crkveni velikodostojnici, ako to žele, mogu da skinu mantije i slobodno uđu u političku arenu.

Iako je povod bio Briselski sporazum, činilo se da nova vlast ima mnogo ozbiljniju ambiciju, koja se sastoji u tome da se stane na put daljoj klerikalizaciji Srbije. Zapravo, činilo se da je na pomolu obračun koji bi za cilj imao jasno razgraničenje između poslova vođenja državne politike od poslova kojima se bavi crkva. Drugim rečima, mogao se steći utisak da je ovoga puta vlast rešena da posle mnogo godina ograniči uticaj crkve u svetovnim poslovima.

Pored toga,ovakva ambicija se mogla lako povezati i uklopiti unagoveštene planove za modernizaciju Srbije. Neobično je, međutim,bilo to što je tako krupan posao započet u veoma teškom trenutku. Naime, uprkos tome što je normalizacija odnosa sa Prištinom dobro prihvaćena u većem delu populacije, Briselski sporazum je, ipak, politički posmatrano predstavljao kritičnu tačku za ovu vlast. Takođe, aktuelni ekonomski problemi ne stvaraju pogodnu klimu za velike političke manevre ovakve vrste. Drugim rečima, nije bilo dobro vreme za otvaranje novih frontova, posebno ne onoga prema SPC.

U Srpskoj pravoslavnoj crkvi, izgleda da su bili svesni situacije u kojoj se nalazi vlast, pa su stoički izdržali snažne udarce koje im je zadala država. Ti udarci, međutim, nisu uzdrmali temelje, niti subitno doveli u pitanje arhitekturu kojom je SPC ugrađena u državne poslove. Tu, pre svega, treba imati u vidu ulogu crkve u sistemu obrazovanja. Zapravo, pokazalo se da su udarci, odnosno da je sukob između političara iz sadašnje vlasti i crkve bio, pre svega, proizvod dnevnopolitičkih potreba, a ne nekog osmišljenog plana. Jednostavno, političari su reagovali onako kako su znali i umeli na napade koji su došli iz crkvenih redova povodom njihovih briselskih aranžmana.

Sukob je, kao što se sada može videti, završen, a epilog je sledeći. Mada je, na prvi pogled država iz ovog sukoba izašla kao pobednik, dugoročno posmatrano, crkva je ojačala svoju poziciju. Političari su, reklo bi se, izvojevali Pirovu pobedu. O tome najbolje svedoče izjave predsednika vlade i patrijarha Srpske pravoslavne crkve. Kako prenose mediji, u času pomirenja Ivica Dačić je izjavio da se crkva i država nalaze na zajedničkom putu koji građanima Srbije treba da obezbedi normalan život i bolju budućnost. Time je zapravo, mada krajnje načelno, ne samo dozvolio, već i proširio prostor za uticaj crkve na stvari koje su u domenu vlade. Jer šta je više posao vlade nego briga za normalan zemaljski život građana. Patrijarh je, s druge strane, u svojoj izjavi ostavio prostor da crkva ne podrži vladu u stvarima za koje smatra da nisu u interesu građana. Time je zapravo jasno poručio da crkva, i ubuduće, ima nameru da bude vrhovni sudija ne samo u stvarima koje se tiču religije, veći i u stvarima koje se tiču svakodnevnog života građana.

Navedene izjave, dakle,pokazuju da je, uprkos snažnim udarcima koje je pretrpela, crkva iz poslednjeg sukoba izašla ojačana. Pokazalo se, takođe, da ova vlast nema snagu da razmeđi poslove crkve i države i smanji uticaj crkve na svetovne poslove, što se u prvi mah činilo kao njena namera.

Poslednje izjave premijera Dačića i prvog potpredsednika Vučića, nesumnjivo ukazuju na visok stepen političkog pragmatizma koji nalaže dobre odnose s najvažnijom nevladinom organizacijom. Vernici, na koje crkva ima značajan uticaj, takođe su birači i sigurno je da nikome nije u dnevnopolitičkom interesu da se trajno, a posebno otvoreno sukobljava sa SPC. S druge strane, međutim, vlast je time nesumnjivo pokazala da, bar za sada, odustaje od, činilo se, najavljenog procesa sekularizacije.

Da li će ovaj proces u Srbiji započeti i kada teško je suditi na osnovu reči. Stvarno nastojanje države da ograniči uticaj crkve na državnu politiku biće jasno tek ako se vlast osmeli da umanji uticaj crkve u sistemu obrazovanja. Drugim rečima, tek onoga trenutka kada veronauka bude isključena iz sistema državnog obrazovanja, biće jasno šta su stvarne namere države.

(Politika)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. jeremija says:

    Obeležja svake samostalne i nezavisne države su zastava,grb i himna.Naša država Srbija ima za himnu pesmu Bože pravde.Ta pesma u naslovu ima reč Bog što je temelj i osnova naše crkve.Imamo li prava da automacki i bezpogovorno isključujemo crkvu iz svega što se odnosi na državu a zaklinjemo se u njenog tvorca.Po meni -nešto tu ne štima.Ili uvek ili nikad.Imamo slobodu izbora.Pa izaberimo.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *