Црна Гора и Русија

Crna Gora i Rusija

28 aprila 2018

Piše: Čedomir Antić

Ako je i od Mila Đukanovića – mnogo je. Kakav je to državnik… Trebalo je da spasi svoju vlast, učvsti se posle sporazuma sa Vašingtonom i Briselom na štetu većine građana Crne Gore i svih Srba koji u njoj žive, vodi višegodišnju kampanju prevara na izborima i podmetanja pretnji i nagoveštaja građansog rata, da bi se danas, posle stupanja u NATO – agresivni savez koji ugrožava svetski mir, a bombardovao je Crnu Goru i Srbiju – i pobede na neravnopavnim predsedničkim izborima, ponudio Ruskoj Federaciji pomirenje.

Nije to Đukanović, to je novi Josip Broz Tito. Veliki format čije je političko trajanje srećom makar ali i samo biološki određeno, što znači da je istorijskiograničeno i suštinski malo bitno. Ruska Federacija je u većoj meri pomogla ovakvu uspostavu crnogorske nezavisnosti nego bilo koja druga Velika sila. Đukanović to i priznaje, a kao razlog pogoršanja odnosa navodi nespremnost Moskve da prihvati evro-atlantsko opredeljenje Crne Gore. Đukanović ne spominje ni sankcije koje je Podgorica nametnula Moskvi, ni učešće u savezu koji pomaže ratovanje protiv ruskog naroda širom sveta (od Donbasa i Pridnjestrovlja do Sirije). Ne navodi Đukanović ni sudbinu razgranatih poslovnih veza dve privrede, a o Deripaski, razumljivo takođe ni reči. Zanimljivo ali Đukanović ignoriše i navodni „pokušaj državnog udara“. Njega je javnosti ponovo predstavio veliki diplomatski stručnjak, koji se iz udaljenog Beograda sa pozicije u jako prestižnom privatnom fakultetu na kome se nekada davno školovao i lično Leonid Brežnjev, tvrdeći kako je „Crna Gora pobedila u Hladnom ratu“ !

Naravno da je mali broj posmatrača u Crnoj Gori i svetu video Đukanovića drugačije nego kao autoritarnog šefa jednog režima koji je, uprkos tome što mnogima koristi, ipak iznad svega nedemokratski i zasnovan na organizovanom kriminalu. Ipak, ta „amnestija“, koju daje Ruskoj Federaciji, pokazuje njegovu norijegijansku suštinu. Đukanović je, naime, sam po sebi ustanova iznad svih institucija. Koliko se sećam, u Crnoj Gori su u toku procesi na kojima se sudi svim političkim vođama srpskog naroda. Takođe, u crnogorskim zatvorima nalazi se veći broj osoba optuženih ni manje – ni više nego za pokušaj državnog udara. Zatočeno je više građana Srbije, među njima i jedan penzionisani general. Istina, sud je pokazao razumevanje i spreman je da oslobodi sve koji priznaju… Ipak, time što abolira državu koja navodno stoji iza svega toga, Đukanović zaista čini previše.

Prema zvaničnom tumačenju crnogorskih režimskih političara i zvaničnih medija, iza pokušaja državnog udara iz 2016. godine stajala je Moskva. Pošto su u poslednje vreme, širom sveta, prilično retki proruski pokušaji državnog udara koji nisu uspeli, Podgorica se dosetila da zatraži izručenje navodnih organizatora puča, ruskih državljana. Zamisao je bila strateški dobra: ako prihvati, Moskva će priznati značaj, moć i samostalnost Crne Gore. Šarada bi trajala par godina, a onda bi Rusi bili oslobođeni usled nedostatka dokaza, a neki Srbi bi, razume se, bili osuđeni. Ako ih pak ne izruči, znači da Moskva sasvim sigurno nešto krije.

Sada Đukanović, sasvim razumljivo, zaboravlja da je Moskva reagovala sasvim drugačije od Beograda. Da se za razliku od Vučića, ni Putin ni Medvedev nisu pravdali i potvrđivali bizarne navode o tome da nekoliko penzionera i desperadosa iz Srbije i Rusije uopšte trebaju narodima Crne Gore – šta god oni bili odlučni da urade.

Sada, posle svega, Đukanović nudi Moskvi amnestiju. Istina, on ne namerava da Moskvi ukine sankcije, koliko god one bile bizarne, pošto je ruska privreda potrebna Crnoj Gori, a ne obrnuto. Naprotiv, on bi najviše voleo kada bi Moskva Crnoj Gori priznala značaj, prvenstvo i status „nesvrstane“, i to uprkos sankcijama, antiruskoj i antipravoslavnoj kampanji, bez obzira na članstvo u NATO koje ne predstavlja opredeljenje za nezavisnost, već odlučnost za saučesništvo u mnogim budućim agresijama.

I sada čekamo odgovor na ovu sasvim neobičnu i u suštini anahronu ponudu mira, iza koje stoji psihološi profil koji bi Mario Puzo (najveći književnik mafije) mogao bolje da opiše od bilo kog istoričara. Možemo da se zapitamo kako će završiti ovaj mandat kada započinje u atmosferi ovako „veličanstvene praznine“. Srećom pa je tu opozicija. Demokrate brane svog predsednika Bečića i prirodno napadaju Demokratski front. U nedostatku političke vizije i tvrđih argumenata, u saopštenju čitamo stihove. „Crna Gora nema mira…“ Samo umesto dosetke, demokrate su se opredelile za višak reči i naravno slog više… I dok se istinski opozicionari snebivaju i misle zašto se sve to dešava, vreme prolazi a razni opozicioni talenti i sami nalaze razloge da politiku zamene igrom, pesmom, recitacijom…

(Napredni klub)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Fred says:

    Kakvi su to "neravnopravni predsjednički izbori"?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *