Crna Gora na putu nestanka

Crna Gora na putu nestanka

31 januara 2013

dusan-prorokovic-vPiše: Dušan Proroković

Sa sadašnje vremenske distance, šest godina kasnije, može se i zaključiti kako je osamostaljivanje Crne Gore bilo sredstvo, a ne cilj uticajnih spoljnih faktora. Širenje antisrpske histerije samo je pomoglo u svemu! I dok se agilno crnogorsko rukovodstvo prilježno angažovalo na preumljivanju srpskog stanovništva u Crnoj Gori, kao i na kontrolisanom distanciranju od Srbije, neki drugi procesi odvijali su se u i oko Crne Gore! Lukave lisice su meso nosile… A ono, što je u principu bilo i poznato svim malo bolje upućenim hroničarima političkih prilika na Balkanu, sada izlazi i pred oči šire javnosti.

Tek, pred predsedničke izbore u Crnoj Gori oglasili su se velečasni Muamer Zukorlić sa severa i Vaselj Siništaj sa juga. Muamer Zukorlić podseća na sporazum, potpisan u predvečerje referenduma 2006. godine, kojim se crnogorsko rukovodstvo obavezuje da će omogućiti stvaranje prekograničnog regiona, odnosno „ujedinjenog Sandžaka“!

Zanimljivo bi bilo čuti i nastavak priče velečasnog Zukorlića o tome ko je i kada iz Beograda garantovao primenu jednog ovakvog sporazuma. Jer, ako se radi o prekograničnoj saradnji, valjda se o svemu pitaju i institucije Republike Srbije! Što se Siništaja tiče, on podseća na staru priču o referendumu i odvajanju većinski albanske opštine Tuzi od Podgorice! Zbog osetljivog geografskog položaja Tuzija, ovo je mnogo više za Podgoricu od pukog prepravljanja granica lokalne samouprave. Sve su prilike da bi ovako formirana opština imala kapacitet da postane novo Aračinovo! O tome da postoji dug prema Albancima, koji su svojski pomogli referendum, nešto je nedavno govorio i Naser Keljmendi,kako ga mediji predstavljaju, jedan od najvećih narko-bosova u ovom delu Evrope, a svakako jedan od najbogatijih ljudi na Balkanu: „negdje smo lobirali, negdje organizovali prevoz…Nisam potrošio veliki novac za kampanju niti je to neko od mene tražio. Osjećao sam moralnu i materijalnu obavezu prema Crnoj Gori“, prokomentarisao je Keljmendi. Verovanje kako će se sav dug prema Albancima regulisati daljim dogovorima između samog Keljmendija i predstavnika crnogorskih vlasti (a posredstvom vodećih ljudi crnogorske Agencije za nacionalnu bezbjednost), valjda se u potpunosti raspršilo posle hapšenja Keljmendija. Jemac je u pritvoru, sa malim šansama da bude oslobođen, a duge je ostao i nekako se mora namiriti!

Otvaranje novih poglavlja (ili otvaranje starih, ali privremeno zamrznutih) u unutrašnjoj politici Crne Gore, zapravo upozoravaju na već iznetu tvrdnju: zapadna podrška osamostaljivanju Crne Gore je bila samo sredstvo! Odričući se svih veza sa srpstvom i Srbijom, Crna Gora se verovatno otisnula u tiho nestajanje. Novi-stari subimperijalni geopolitički igrač na Balkanu-Turska, uz pomoć atlantističkih centara moći ulazi u fazu energičnog zaokruživanja sopstvenih geostrateških interesa na Balkanu.

Što se atlantističkih centara moći tiče: to je cena koju plaćaju zarad turske podrške njihovim akcijama na Bliskom istoku! Što se same Turske tiče: u planovima neoosmanista Balkanu se posvećuje mnogo veća pažnja nego što je objektivno zaslužuje; uglavnom, Balkan se pozicionira kao mesto gde će nova turska geopolitička doktrina dobiti svoju punu potvrdu ili doživeti fijasko koji će onda ostaviti krupne posledice na unutrašnjem planu. A ključni saveznici neoosmanizma u „našem regionu“ su Albanci (možda je tačnije reći albanske Gege, ali je i to samo delimično tačno i važilo je kao pravilo do pre pola decenije) i muslimani-Bošnjaci! Stoga tekući pritisak sa severa i juga na Podgoricu može biti i da je koordiniran. A čak i ako nije, sasvim je dobra pokazna vežba šta će snaći Podgoricu u decenijama pred nama.

Sa severne strane, tamo gde velečasni Zukorlić govori o prekograničnoj saradnji i „ujedinjenom Sandžaku“ prolazi davno projektovana strateška komunikacija „Zetra“, što je akronim od „Zelena transverzala“, koja se proteže starim Bosanskim putem od Carigrada do Sarajeva, pa dalje zapadno ka Bihaću. Sa južne strane, albanski faktor, sasvim nepropocionalno svojoj brojnosti i ekonomskoj snazi, dobijanjem opštine Tuzi može nadzirati strateški saobraćajni koridor i glavni grad! O tome šta bi se sve još moglo desiti sa CG usled iznenadnog salbljenja uticaja SAD na Balkanu, usled strateške prenapregnutnosti i kriza u drugim delovima sveta, te mogućeg paktiranja neoosmanizma i nemačkog, srednjeevropskog kontinentalizma (što uvodi u igru i ambiciozne hrvatske planove ka CG), ne treba puno trošiti reči. Ionako je previše mastila potrošeno na takve analize. A rađene su upravo zato, što je niz stvari ukazivao prethodnih godina da se nešto slično može desiti. U tom kontekstu i „javne izlete“ Zukorlića i Siništaja treba shvatiti samo kao početak, pripremu terena za dalje nastupe.

Manevarski prostor za Mila Đukanovića je ionako sve uži. Ukoliko nastavi postojećim putem, zapravo, njegov izlaz se svodi na samo jedno rešenje: što je moguće brži ulazak u NATO! Ako je to uopšte izlaz! Ulazak u NATO bi zacementirao sudbinu Crne Gore, s obzirom da se od strane atlantizma računa na ovu vojnu alijansu kao na ključno sredstvo u budućim geopolitičkim pregrupisavanjima u širem regionu Velikog bliskog istoka. Takođe, ulazak u NATO verovatno bi bio i kraj Đukanovićeve političke karijere. U tom slučaju, on će više predstavljati smetnju, a manje rešenje u Crnoj Gori. U krajnjoj liniji, ulaskom u NATO bi Crna Gora mogla kupiti još neko vreme, ali ne i odložiti nepovoljno rešenje.

Tokom referendumske 2006. godine, moglo se čuti sa raznih strana kako bi Srbija trebalo da podrži osamostaljivanje Crne Gore, da se ovaj proces učini kontrolisanim i što bezbolnijim. Na prvi pogled gledano, bilo je i te kakve logike u ovim stavovima. Dogovornim razlazom mogli su se sačuvati dobri odnosi, verovatno i neke zajedničke institucije, lakše braniti određeni srpski interesi. Međutim, sve ovo deluje logično samo dok se u celu računicu ne uključe interesi i ciljevi niza spoljnih faktora-i onih iz belog sveta, i ovih komšijskih! Kako stvari stoje, i pre nego što je bilo ko očekivao, pokazaće se da je pokušaj odbrane zajedničke države bio ujedno i pokušaj odbrane Crne Gore u njenim sadašnjim granicama. Isto kao što će se vrlo brzo pokazati, da Crna Gora ima samo dva iskrena prijatelja-Srbiju i Jadransko more! Samo, tada će verovatno biti kasno, i za Srbiju i za Crnu Goru, a i jadransku obalu će kontrolisati neko drugi. Cela igra oko osamostaljivanja Crne Gore je bila mnogo opasnija i sa dalekosežnijim posledicama nego što su to zamišljali lokalni političari. Računi za naplatu počeli su da stižu. A prilično su visoki!

(slobodanjovanovic.org)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *