Crnogorska prekretnica

Crnogorska prekretnica

23 maja 2014

dusan-prorokovic-vPiše: Dušan Proroković

U crnogorskoj narodnoj pesmi iz prve decenije HH veka se kazuje: „A sablje se zavitlaše, Prema Suncu prelivaše. U plamen se one dale, Pa su rane izazvale, Al su rane vrlo male. No Japanac malaksa je, Na megdanu zaostaje. To je Lekso primjetio, Kuražni je odmah bio, Pa se juriš pojačao i Japanca savladao. Desnu ruku teško rani, Pa ne može da se brani. Lekso oštrom sabljom manu, I Japancu skinu glavu“. Lekso je zapravo Aleksandar Saičić, jedan od mnogih crnogorskih dobrovoljaca u rusko-japanskom ratu 1904-1905. godine. Pored njega, na dalekoistočnom ratištu su još bili i general Andrija Bakić, sinovac kralja Nikole-Vladimir Petrović, čuveni doktor Anto Gvozdenović, niz plemenskih kapetana i prvaka iz raznih krajeva ponosne Crne Gore. Lekso Saičić se proslavio pobedom u dvoboju nad japanskim oficirom (urbana legenda govori kako „ubi Lekso samuraja“), zbog čega je odlikovan najvišim odlikovanjima carske Rusije i postao poznat širom zemlje. Zbog velikog broja dobrovoljaca, na Balkanu i danas postoji „urbana legenda“ o tome kako je Crna Gora objavila rat Japanu, prateći u stopu bratsku Rusiju. Ovakav odnos Crnogoraca prema Rusiji nije slučajan. Nije preterano reći, bez ruske pomoći i podrške, ne bi se ni održala (polu)nezavisna Crna Gora. U pojedinim godinama, tokom perioda vladavine Petra II Petrovića Njegoša, ruska pomoć je bila dovoljna da se popuni trećina do polovina crnogorskog budžeta.

U savremenoj istoriji odnosa između Moskve i Podgorice, takođe nije bilo dramatičnih problema. Čak naprotiv. Rusija je među prvima priznala rezultat referenduma o osamostaljivanju Crne Gore u maju 2006. godine. A posle toga, pojavila se i kao najveći investitor. Zahvaljujući ruskom kapitalu došlo je do naglog skoka cena nekretnina na jadranskoj obali. I onda, 2014. se iznenada sve promenilo. Bez ikakve potrebe, prateći besmislenu odluku EU, Crna Gora je 19. marta donela još besmisleniju odluku o uvođenju sankcija prema Rusiji, koje uključuju zabranu putovanja i zamrzavanje računa nizu ruskih i krimskih funkcionera. Višednevno ćutanje crnogorskih zvaničnika pokazalo je da su svesni štetnosti svoje odluke, a i kada se oglasio 27. marta, premijer Milo Đukanović se pravdao, objašnjavajući kako „nikakve sankcije Rusiji nisu uvedene“. Po njemu, to su samo „restriktivne mere“, koje proizilaze iz obaveze Crne Gore da prati odluke EU. Naravno, ne postoje nikakve formalne obaveze da se prate spoljnopolitičke odluke EU, niti bi Brisel mogao da sankcioniše Crnu Goru na bilo koji način, ali to je u krajnjoj liniji i manje važno. Crnogorska vlast se pridružila antiruskoj histeriji, koja besni na Zapadu, i više ništa u odnosima Moskve i Podgorice ne može ostati isto. Privođenje ruskih državljana koji su slavili Dan pobede nad fašizmom 9. maja u Budvi sa ruskim zastavama, logična je posledica zauzimanja ovakvog diskursa. Jer, da se zaista radi o potrebi reagovanja zbog „narušavanja javnog reda i mira“, crnogorska policija bi još odavno intervenisala svaki put kada se na teritoriji zemlje prilikom raznih proslava razvijaju albanske zastave.

Ulazak u otvorenu konfrontaciju sa Moskvom, može predstavljati jedan od najvećih izazova u političkoj karijeri Mila Đukanovića. Sasvim je moguće da ovo predstavlja i jedan od njegovih najtežih ispita do sada. Zašto? Sa jedne strane, Milo Đukanović je ranjiv na unutrašnjem političkom planu. Možda su aktuelne crnogorske vlasti zaboravile na bratstvo sa Rusijom, ali to nisu zaboravili stanovnici Crne Gore. Stanovnici više potkomovskih sela u Vasojevićima su već ponudili svoja imanja „predsedniku Rusije Vladimiru Putinu da na njima sagradi ruske baze“. Takođe, i nepregledna masa vernika ispred manastira sv. Vasilija Ostroškog 12. maja i više hiljada učesnika svečane litije u Nikšiću istog dana, pokazatelji su određenih trendova u Crnoj Gori. Svesni su toga i crnogorski vlastodršci. Zato su i angažovali dr. Sergeja Grizunova, koji je „izvanredan poznavalac prilika na Balkanu, profesor najuticajnijeg univerziteta u Ruskoj Federaciji i član ekspertskog saveta ruskog parlamenta za spoljnu politiku“. Sve što se nije moglo čuti iz usta ruskih zvaničnika, pokušao je reći profesor Grizunov u intervjuu podgoričkoj „Pobjedi“ od 12. maja: „Kremlj ljut na Đukanovića? Glupost. Crnogorska javnost treba da zna da je Milo Đukanović vrlo cenjen u svim ruskim institucijama, kao vrlo sposoban i vrlo pošten političar… Za rusku javnost ime Mila Đukanovića je simbol svega što se pozitivno dogodilo na Balkanu. Uvek je bio na pravoj strani i sada je… Treba imati na umu još nešto, u Rusiji je sada na sceni pseudopatriotski nacionalizam, potpuno isto što sam video devedesetih na prostorima bivše Jugoslavije. Iza toga ne stoji zvanična politika Moskve. Dakle, izjave koje su na račun crnogorske politike i njenih zvaničnika treba posmatrati i iz tog ugla. To je propaganda kakvu su nekada imali Milošević, Karadžić, Mladić. Gde su oni završili? Mislim da će i oni koji prete Crnoj Gori jednog dana završiti u Hagu“. Eh, nesretni Milošević, Karadžić i Mladić će na kraju biti krivi i za građanski rat u Ukrajini. Barem ako se bude za nešto pitao „izvanredni poznavalac“ Grizunov. U svakom slučaju, naručivanje ovakvih intervjua u režimskim medijima pokazuje brigu vladajućih krugova, indikator je njihove slabosti i svesnosti o šteti preduzetih koraka. Zbog svog sukobljavanja sa zvaničnom Moskvom, može se lako desiti, Đukanović će imati neuporedivo veće unutrašnje probleme, nego posle odluke da prizna jednostrano proglašenu nezavisnost kosovsko-metohijskih Albanaca.

Sa druge strane, Milo Đukanović je još ranjiviji u svojoj komunikaciji sa spoljnim faktorom. Očigledno, on je prisiljen da Crnu Goru uvede u NATO. Čime je i kako prisiljen, može se samo nagađati. Tek, to je i uzrok naglog i iznenadnog narušavanja odnosa sa Rusijom. Kada bi se svi njegovi nesporazumi sa Rusima završavali na već donetim odlukama, onda to i ne bi bilo toliko dramatično. Međutim, ulazak Crne Gore u NATO, u trenutku kada se u Vašingtonu uveliko planira raspoređivanje novih snaga i tehnike u celom istočnoevropskom pojasu, a sve u cilju vojno-strateškog opkoljavanja Rusije, je nešto sasvim drugo. To je i davanje podrške ovoj NATO-koncepciji i slanje poruke da će Crna Gora u njoj učestvovati. Zašto je ovo tako bitno? Postoje članice NATO-a, poput Mađarske i Grčke, koje sve glasnije upozoravaju na pogubne efekte takvog ponašanja i dugoročne destabilizacije odnosa NATO-Rusija, a postoje i zemlje, poput Češke i Slovačke, koje odbijaju da dozvole raspoređivanje novih kontingenata američke vojske na svojoj teritoriji. Ove zemlje su ranije ušle u NATO i u njihovim strateškim računicama koncept koji se upravo sprovodi nije postojao. Oni su ulazili u NATO zbog drugih razloga i ciljeva. Zbog toga glasno izražavaju svoje nezadovoljstvo. To što su članice NATO ne znači i da istovremeno podržavaju koncept strateškog opkoljavanja Rusije. Ulazak u NATO danas, u trenutku trajanja ukrajinske krize, otvorena je poruka da se vodi politika čiji je krajnji cilj strateško opkoljavanje Rusije. Crna Gora bi ulaskom u NATO danas, poslala poruku kako je više „pronatovskija“ od država koje su već dugo članice ove vojne alijanse. A Rusija na tako nešto ne samo da ne sme da pristane, već i mora da odgovori. Kako Rusija može da odgovori? Prvi način je pokušaj širenja sopstvene zone geopolitičke kontrole dalje na zapad, verovatno na područje Moldavije. To je deo „velike igre“ o pozicioniranju u Istočnoj Evropi i nije preterani razlog za brigu aktuelnog crnogorskog rukovodstva. Drugi način je pokušaj destabilizacije Mila Đukanovića, kako se uopšte ne bi dozvolilo da Crna Gora pristupi NATO-u. Ima li Rusija snage i sredstava da tako nešto uradi, to je sasvim drugo pitanje i od ruskih procena će i zavisiti šta će se i kako preduzimati u Crnoj Gori. Tek, kombinacija ruskih strateških težnji i unutrašnjih političkih okolnosti u Crnoj Gori ima kapacitet da do određene mere problematizuje poziciju aktuelne vlasti u Podgorici. Što je vrlo nepovoljno pred lokalne izbore. Naravno, Milo Đukanović ne bi bio dve decenije na čelu države da ne shvata sve ovo. Ipak, ostaje utisak da je u „zatezanju užeta“ ka Moskvi napravio nekoliko pogrešnih procena. Jedna od ključnih je da nije verovao kako će odgovor Moskve biti žestok. A tek prvi korak u ruskom odgovoru je oduzimanje licence za rad „Atlas banci“ na teritoriji Ruske Federacije. Sve su prilike, biće još čvršćih odluka i mera koje će teže pasti zvaničnoj Podgorici.

Sada, ostaje pitanje na koju stranu može Milo Đukanović. Nastavak obračuna sa Rusijom biće sve neprijatniji za njega i donosiće mu samo štetu. U određenom razvoju situacije, može ga koštati i premijerske funkcije. Ne samo da njegovu vlast mogu destabilizovati Rusi, već je još izvesnije da ga niz vodu mogu pustiti „zapadni prijatelji“, ukoliko se preterano potroši u obračunu sa Rusima. Potrošeni političari nikome ne trebaju i toliko je primera na postjugoslovenskom prostoru kako je Zapad svojim „prijateljima“ brzo donosio „svilen gajtan“, da ih ne treba posebno ni pominjati. Sa druge strane, Milo Đukanović je i u velikoj nevolji ukoliko sada uspori proces ulaska Crne Gore u NATO (ne treba ni govoriti šta bi ga sve snašlo kada bi potpuno zaustavio ovaj proces). Zbog toga se i Crna Gora nalazi na velikoj prekretnici. Mada tako uopšte nije izgledalo do pre svega nekoliko meseci. Ali, ukrajinska kriza je promenila sve. I sudbina Mila Đukanovića i njegovog budućeg političkog izbora je tek prva krupna dilema koja se javlja u našem regionu. Svakako, niti poslednja, niti najkrupnija. Ukrajina menja političku mapu Evrope. Balkan je već počeo da podrhtava.

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *