Crnogorske fantazije

Crnogorske fantazije

22 jula 2013

Dragomir-Andjelkovic-ProfilPiše: Dragomir Anđelković

Tokom proteklih meseci odnosi između Srbije i Crne Gore išli su uzlaznim tokom. Taj trend je – a stiče se utisak da obe strane nastoje da tako deluje i zbog unapređenja regionalne saradnje kao uslova za EU – ovih dana naizgled ušao u fazu kulminacije. Čak je i Ranko Krivokapić, predsednik crnogorskog parlamenta poznat po  antisrpskom naboju, uskliknuo: „Neka je večna Srbija“!

Kako smatra, vreme je da Srbija i Crna Gora zatvore međusobne „istorijske sporove“. E, tu je problem! Države Srbija i Crna Gora, formalno gledano, mogu da normalizuju odnose. Crna Gora je priznala Kosovo i na druge načine potkopavala interese Srbije, ali u svemu tome nije bila gora od većine država u regionu. Kada se Beograd pravi da je sve u redu na relaciji sa Zagrebom – koji posvećeno radi sve što može da nam naškodi – onda, naizgled, nema razloga da sa širokim osmehom ne gleda i u pravcu Podgorice. No, primarni problem nije ponašanje crnogorske vlasti prema državi Srbiji, već prema srpstvu u Crnoj Gori! To oficijelna Srbija nikada ne sme da zaboravi. U krajnoj liniji i zbog svog Ustava, koji našu zemlju definiše kao matičnu državu celokupnog srpskog naroda.

Osim u sferi političko-istorijskih fantazmagorija – u koje su utonuli crnogorski zelenaši – neosporno je da Crnogorci imaju srpsko poreklo. Doduše, svako ima pravo da se izjašnjava kako god hoće. To što je neko Srbin ne oduzima mu mogućnost da se deklariše kao Eskim. No, ni tada nema pravo da falsifikuje prošlost i tvrdi da je to bio i njegov deda. Takođe, nema pravo ni druge da prisiljava da se opredeljuju kao Crnogorci, odnosno Eskimi, kada su već Srbi i to im ne smeta!

A u Crnoj Gori se, na državno-sistemskim osnovama, baš to dešava. Pošto je zaokruživanje veštačke nacije državni projekat režima Mila Đukanovića, raznim opresivnim metodama građanima srpskog roda nameću se „crnogorski nacionalni identitet“, „crnogorski jezik“, „crnogorska crkva“. To se, možda i najpre čini promocijom koncepta „socijalnog crnogorstva“. Onaj ko se u Crnoj Gori deklariše kao Crnogorac, uslovno rečeno, dobija „nacionalnu knjižicu“, koja kao nekadašnja crvena partijska, olakšava kretanje životnim stazama.

Ko se deklariše kao Srbin, na minimum smanjuje šanse da dobije posao u mnogim državnim organima. Tako među pripadnicima policije ili vojske Crne Gore ima tek nešto više od jedan odsto opredeljenih Srba. I nije dovoljno da radi karijere i egzistencije naši sunarodnici tiho iskazuju nacionalni identitet koji nije njihov, već to neretko moraju da rade i javno, kako bi drugima dali primer. Protivno modernim „evropskim vrednostima“, koje nacionalna opredeljenja tretiraju kao privatnu stvar, u važnim crnogorskim institucijama funkcioneri u svojim biografijama javno ističu da su „Crnogorci po nacionalnosti“. Tek da svako ko želi uspeh zna šta mu je činiti!

Sve u svemu, crnogorski režim od nas otima naš narod. U tome mu je najveća prepreka SPC, pa zato Krivokapić nije propustio ni da tokom posete Srbiji napadne našu crkvu. Kada rečeno uzmemo u obzir, zar priče o normalizaciji odnosa između Beograda i Podgorice ne deluju cinično? Dok se tamo čini sve ono što se sada radi našem narodu, mi jedino možemo da idemo, kao sa Prištinom, putem takozvane tehničke normalizacije odnosa, i ništa više od toga. Uostalom, tako ne radimo samo u prilog srpstvu već i za jedinstvo Srbije. Prenebregavanje onoga što se čini u Crnoj Gori, bilo bi ohrabrenje onima što isti scenario pokušavaju da realizuju u Vojvodini, odnosno da po dukljanskom receptu smućkaju nekakve „nacionalne“ Vojvođane, koji bi onda i po tom nakaradnom kriterijumu tražili svoju državu!

(Novine novosadske)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *