Црвене линије

Crvene linije

16 novembra 2018

Piše: Nikola Vrzić

Kada se, krajem 2007. godine, Priština spremala da jednostrano, ali uz nesebičnu podršku svojih zapadnih patrona proglasi nezavisnost, američka ambasada u Beogradu dala je sebi i svojoj centrali u Vašingtonu „zadatak da odredimo naše jasne crvene linije, i da ih u saradnji sa našim saveznicima predstavimo Srbima“, zabeleženo je u američkoj diplomatskoj depeši 07BELGRADE1632 od 10. decembra 2007. I nedugo potom, već 26. decembra – depeša 07BELGRADE1727 – „u ime predsednika Tadića (…) njegov savetnik Jovan Ratković prihvatio je listu potencijalnih američkih crvenih linija oko Kosova“…

PREMIJERKINE PORUKE

I skoro 11 godina kasnije, pošto je i najvećem političkom slepcu u međuvremenu postalo jasno da će samoproglašena nezavisnost Kosova ostati, u najboljem slučaju, krnja sve dok se Srbija s njom ne saglasi (a tu je pride i faktor Rusije i Kine koje se u Savetu bezbednosti UN čvrsto drže Rezolucije 1244), široj javnosti ostalo je nepoznato gde su se konkretno nalazile one američke crvene linije i koliko su tačno sve srpske vlasti, od tada do danas, napora uložile da ih ne pogaze u strahu da ne poremete odnose s glavnim tvorcem komadanja naše državne teritorije i nacionalnog bića.

Ili su te linije u međuvremenu postale nevažne jer je, ustvrdila je premijerka Srbije Ana Brnabić posle prošlonedeljnog sastanka s američkim kongresmenom Tedom Poom, „stanovište SAD da nema crvenih linija“ što, dodala je, „takođe doprinosi naporima za postizanje trajnog i održivog rešenja za Kosovo i Metohiju“.

Bila bi ovo, naravno, potpuno tačna konstatacija, uz to i fantastična vest, samo da nije jednog prećutanog detalja koji čitav problem stavlja u sasvim drugačiji kontekst, pokazujući da se američki stav ipak nije u proteklih 11 godina toliko okrenuo naglavačke. Vašington, naime, nije na stanovištu da uopšte nema crvenih linija kada je o Kosovu i Metohiji reč to jest, on nije odustao od svoje najvažnije crvene linije da je Kosovo nezavisna država, a ne sastavni deo naše zemlje kako to lepo i sasvim jasno piše i u našem ustavu i u spomenutoj Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN. Što će reći da SAD nisu odustale od svih svojih crvenih linija nego možda tek od ponekih, a i to nisu učinile iz želje da izađu u susret Srbiji nego iz namere da Srbiji pomognu da dođe na onu nepromenjenu američku crvenu liniju, konstantu njene balkanske politike koja se sastoji u legalizacije američke divlje gradnje na Zapadnom Balkanu.

Imajući pak to u vidu, dodatnu dozu ozbiljnog podozrenja izaziva premijerkino objašnjavanje da je „dijalog inače težak i komplikovan, zbog čega nam je važno da taj proces dodatno ne otežavamo postavljanjem crvenih linija“ i propratna poruka da „te crvene linije mogu samo da smetaju“.

Istini za volju, ove je reči Ana Brnabić, ne spominjući je doduše direktno, prvenstveno uputila svojoj nemačkoj koleginici Angeli Merkel zbog njenog čvrstog (iako licemernog, ali to je druga tema) stava da nema promene onih granica u čijem je postavljanju učestvovala 2008. godine – „Nemojte vi nama da pričate o čemu možemo, a o čemu ne možemo da razgovaramo. Ovo pitanje je najteže za nas. Mi znamo o čemu možemo, o čemu ne možemo da razgovaramo, nemojte neko drugi da nam stavlja crvene linije na to“, kazala je Brnabićeva – no evo gde je problem: ako, naime, Ana Brnabić Merkelovoj zamera što se protivi promeni granica, to znači da je sama, a u tome očigledno nije sama, sklona takvom rešenju.

Pri čemu se naše neslaganje s ovom sklonošću Ane Brnabić, naravno, ne nalazi u tome što se srpska premijerka ne slaže s nemačkom kancelarkom, već u njenoj nameri da direktno prekrši Ustav Srbije koji u svom članu 8 navodi eksplicitno: „Teritorija Republike Srbije je jedinstvena i nedeljiva. Granica Republike Srbije je nepovrediva, a menja se po postupku predviđenom za promenu Ustava.“

POVLAČENJE PRIZNANJA

Izražena spremnost aktuelne srpske vlasti da gaženjem precrta sopstvene crvene linije u potrazi za nekakvim kompromisnim i obavezno brzim rešenjem pitanja Kosova i Metohije utoliko je nerazumnija što je – i delovanjem iste te vlasti – proces međunarodne legitimizacije kosovske državolikosti ubačen, takoreći, u rikverc. Što je tendencija koja bi morala da ohrabri svakoga ko namerava da se bori za srpski Kosmet umesto za njegovu predaju u delovima.

Posle Lesotoa, Papua Nove Gvineje, Burundija, Gvineje Bisao, Sao Tome i Principea, Liberije i Surinama, naime, svoja priznanja nezavisnosti Kosova povukli su ovih dana i Komonvelt Dominika i Grenada. Dakle, ukupno devet država dosad. Jeste reč o malim državama, ali svaki glas se broji jednako, na primer, kada se glasa o prijemu u Unesko, a od ovih devet njih četiri su 2015. glasale za ulazak „Kosova“ u ovu svetsku organizaciju, što znači da je ta teritorija sada barem za toliko (još) dalje od članstva.

Iako su prištinske vlasti, refleksno valjda, „odbacile vest“ o novim povlačenjima priznanja, u svom javnom obraćanju Evropskoj uniji potvrdile su i da vest zapravo uopšte nije za odbacivanje, ali i da ih tendencija o kojoj govorimo stvarno zabrinjava.

U gnevnom saopštenju prištinskog Ministarstva spoljnih poslova navodi se da ono „smatra neprihvatljivim destruktivne akcije, maliciozni pristup i duple standarde“ koje „susedna država Srbija“ koristi u odnosima s državama koje su priznale i nisu priznale nezavisnost Kosova, jer „iskorišćava, zloupotrebljava i manipuliše dijalogom o punoj normalizaciji odnosa između dve države“ s ciljem da „izvrši diplomatsku agresiju na suverenitet i međunarodni imidž Republike Kosovo“.

Pa u pomoć poziva svoje uobičajene patrone: „Ministarstvo spoljnih poslova poziva predstavnike EU kao posrednike u dijalogu, SAD kao svog branioca i ostale savezničke i partnerske države, da reaguju momentalno i da upozore susednu državu da su takvo ponašanje i takve akcije u potpunoj suprotnosti sa izraženom posvećenosti regionalnoj saradnji, posvećenosti EU integracijama i izraženoj deklarativnoj spremnosti za punom normalizacijom odnosa između dve države.

Znači li to da Priština (više) ne veruje Beogradu i njegovoj spremnosti na kompromis koji većinsku Srbiju toliko obespokojava, pa otuda i gnev i evidentno nespokojstvo koje izbija iz svake reči ovog saopštenja? Ne treba ni spominjati koliko je dobro ako je prištinski strah opravdan, no tek će vreme pred nama pokazati da li je zaista tako; uostalom, možda je sve ono što nas brine samo deo kompleksne diplomatske igre. Dok se to ne razjasni, jedno je apsolutno izvesno: naša uspešna „diplomatska agresija na suverenitet i međunarodni imidž Republike Kosovo“ morala bi da nas učvrsti u stavu da je kompromis s Prištinom moguć samo u okviru onih crvenih linija koje su upisane u Ustav Srbije i u Rezoluciju 1244. Jer odatle nema nazad i sve bi drugo predstavljalo kapitulaciju, a ne kompromis…

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *