Ćud lisičja ne treba kurjaku

Ćud lisičja ne treba kurjaku

1 juna 2013

milorad-vucelicPiše: Milorad Vučelić

Većina ministara današnje srpske vlade su teške lenčuge zaštićene od svake društvene i političke odgovornosti, a ličnu nemaju ni u tragovima. Oni su, delom, ispod radara javne kritike zbog velikih i krupnih državnih briselskih i EU tema, a delom i zbog toga što je prethodna žuta vlada bila gora od najgore i, pri tom, ogrezla u teški kriminal. Tu je bilo više vrednih, ali u pljački i uništavanju države.

Posledice nerada ministara su sve očiglednije: nema ni kilometra novoizgrađenog autoputa; nema valjano popravljene i izgrađene pruge; ne gradi se gotovo ništa; pale se i gase visoke peći čeličana o trošku budžeta; stavljaju se ponovo u pogon fabrike protiv volje sindikata i radnika, po čemu smo, izvesno je, jedinstveni u svetu; u svom nezadovoljstvu i u nužnoj samoodbrani radnici sami uništavaju proizvedene automobile i poneku mašinu kao nekadašnji ludisti; nema još remonta termoelektrana; nema osnovnih lekova za bolesne; po bolnicama od nepoznatih bakterija masovno umiru pacijenti; otkazuju se teške operacije zbog nestašice sredstava za anesteziju; po zvaničnim podacima ima preko milion nezaposlenih; realna vrednost zarada pada iz meseca u mesec; promet u maloprodaji je u odnosu na prošlu godinu pao za blizu dvadeset odsto; hrana je skuplja nego u svetskim metropolama; računi za komunalije po raznim osnovama rastu iz meseca u mesec; porezi sve više liče na harač; satiru se i poslednji ostaci domaće proizvodnje; zaduživanja se vrtoglavo uvećavaju; konferencije za novinare u „Narodnoj banci“ sve više podsećaju na čitanje slobodnih sastava u literarnoj sekciji neke osnovne škole; bankarski sistem služi za ispijanje krvi retkih preostalih srpskih privrednika; uskoro će sve biti u stranim rukama, što je, u stvari, i jedini pravi koncept i strategija koja se sprovodi u Srbiji već duže od jedne decenije; reke su sve zagađenije; na ulazima u gradove nas čekaju ogromne deponije đubreta umesto drugih oznaka… Ima neke simbolike i u tome da je Đilasov Beograd postao leglo zmija, a da je Dačić posle jednonedeljnog boravka u SAD-u, onako uličarski samozadovoljno kako samo on zna, saopštio da „Amerika i Engleska neće biti zemlja proleterska“!

Tu i tamo možemo, istini za volju, videti neki ohrabrujući i upečatljiv prizor koji ukazuje na izvesno poboljašanje, ali to ne može promeniti opšti loš utisak. Primera radi, na mostu kod Beške već godinu dana funkcioniše samo jedna putna traka. Odmah posle svečanog otvaranja druga je zatvorena. Kilometrima pre i posle mosta, ne može se videti više od nekoliko radnika, a i to vrlo retko. Sve je ograđeno i prilično zaraslo u travu. Ali sada se taj prostor polako privodi nameni i sve češće se mogu videti stada krava i ovaca koje tu dovode na ispašu. Tako da taj prostor sve više izgleda kao neki ogromni tor sa odličnom putnom komunikacijom i idealno ograđen sa svih strana. Ograda mosta je tu da neka ovca ili krava ne upadne u Dunav, obronci za pašu su prirodna brana, tu je i visoka ograda, između dve trake autoputa, sa obe strane isprečila se neka betonska skalamerija. Do vode je posle ispaše lako doći sa obe strane mosta, tako da su čobani krajnje opušteni, a ovce i krave potpuno bezbrižne i zadovoljne. Kome ovo pripisati u zaslugu? Ministru za saobraćaj ili ministru poljoprivrede? Ima li jeftinijih načina za razvoj stočarstva, ostavljam vama da zaključite.

Ima i onih koji misle da bi bilo mnogo bolje da su neki ministri, poput Mlađana Dinkića, neradnici umesto što su toliko radeni i predani destrukciji ovoga što je preostalo od zemlje Srbije.

Za takvu koalicionu vladu neradnika i takav njen učinak je najodgovorniji, naravno, njen prvi potpredsednik Aleksandar Vučić.
Ali za ovakvu sliku našeg društva i njegove ekonomije mora se okriviti neko mnogo veći od režima. Sve mora da izgleda kao neki viši zao udes. Naši političari i mediji sa svojim urednicima, priučenim poluinteligentima, učenim analitičarima, antropolozima, sociolozima i kulturolozima upeli su se iz petnih žila da za ovakvo stanje Srbije okrive srpski narod i njegov mentalitet i karakter. Pa tako – pošto su Srbi karakterno loši, zbog takvog njihovog lošeg karaktera i mana u mentalitetu, zadesila ih je i zla sudbina. Za nju nisu krivi ni prethodne, ni sadašnje vlasti, ni okupatori, ni današnja i jučerašnja peta kolona, već sam narod! A narod je prljav, necivilizovan, neće da radi, nekulturan, oboleo od ksenofobije i homofobije, rasistički nastrojen, prepun nacionalističkih predrasuda. To nije ni čudo, jer mu je Crkva prepuna pedera, pedofila, lopova, nacionalista, jataka ratnih zločinaca, obožavalaca „ženoljupca“ Njegoša, kao i onih koji za biznis kredit zalažu crkvu i Dučićev grob, i jedva čekaju, sve bežeći od teme Kosova, da se svojim skupocenim automobilima odvezu u sedišta svojih eparhija i legnu u đakuzi, mezeteći kavijar.

Može li iko iole normalan da zamisli da je moguće da u vaskršnje vreme neko ko je premijer Srbije priđe mitropolitu Amfilohiju ili bilo kome ko ima neke veze sa hrišćanstvom, i kaže mu: „Vidite vaskrs’o sam“! I da to bude javno prokomentarisano rečima da je: „Dačić snalažljiv i duhovit čovek“, i da se pobedonosno tome doda da je mitropolit, onako matiran, ostao bez reči pred tim čudom od bruke, sramote, drskosti i neznanja!

Pa pošto ni dojučerašnju, ni sadašnju vlast ne smeš da napadneš, onda moraš da udariš junački pravo na cara Lazara i da trućaš budalaštine o nebeskoj i zemaljskoj Srbiji, a sve da bi nekako stigao do drugog opšteg krivca, Slobodana Miloševića. Svim silama se upela zvanična i prestonička Srbija da proglasi rajinski i ropski mentalitet za meru vrednosti i mudrosti jednog naroda, i da na tome gradi svoju svetlu evroatlantsku budućnost.

Na delu je opšte ruženje naroda koje bi, izgleda, trebalo da posluži i ovom režimu, baš kao i onom prethodnom, za pokriće raznih nepočinstava, ali i kao alibi za teški nerad, neznanje, neodgovornost i štetočinstvo. Ova velika hajka je ništa drugo nego pokušaj da se na srpski narod i njegovu istoriju navuče ludačka košulja.

Navršilo se dvadeset godina sramnog i po Srbe inkvizitorskog Haškog tribunala. Tim povodom „Pečat“ objavljuje intervju s Radovanom Karadžićem. Između ostalog, on kaže da u poslednje vreme često parafrazira Njegoševu primisao koja je i nabolji komentar pokušaja da se srpskom narodu nametne samomržnja i zatre pravi identitet: „Ćud lisičja ne treba kurjaku“

Vladika nam tako, da parafraziram Karadžića, poručuje da se ne lukavimo tamo gde bi trebalo riknuti i zaurlati!

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *