ČUDNA ISTORIJA I PRAVO – Pogrešno tumačenje zakona i propisa od strane istoričara uvek ide „slučajno“ na štetu Srba

ČUDNA ISTORIJA I PRAVO – Pogrešno tumačenje zakona i propisa od strane istoričara uvek ide „slučajno“ na štetu Srba

30 jula 2013

Operacija OlujaElementarni previd Mari-Žanin Čalić u „Istoriji Jugoslavije u 20. veku“ pravi i kad piše o kratkotrajnom ratu JNA u Sloveniji, krajem juna 1991. U njenoj verziji do tog rata je došlo „kada su Slovenci hteli da podignu međunarodnu granicu prema Hrvatskoj“, a povod za intervenciju JNA bilo je slovenačko zaposedanje graničnih prelaza na jugoslovensko-austrijskoj i jugoslovensko-italijanskoj granici.

Nekoliko stranica kasnije Čalićeva izričito kaže da uoči građanskog rata u Bosni i Hercegovini „ni jedna jedina opština nije bila homogena“, a prema popisu iz 1991. u ovoj republici je bilo petnaestak opština u kojima je jedan od tri konstitutivna naroda činio većinu od 90 i više odsto stanovništva. Od Bosanskog Grahova, Širokog Brijega, Posušja, Šekovića i Drvara do Ljubuškog, Ljubinja, Čelinca, Čitluka, Gruda, Neuma, Srpca i Cazina.

Na nekoliko mesta Čalićeva govori uopšteno o finansijskoj pomoći koju je Tito dobijao od zapada posle razlaza sa Staljinom, ali nigde ne pominje da je Jugoslavija od SAD, Velike Britanije i Francuske 1954. godine, samo na ime ekonomske pomoći, dobila gotovo isti iznos koliko je te godine ostvarila od izvoza svih jugoslovenskih industrijskih proizvoda. Ili da je od 1950. do 1954. američka pomoć pokrivala više od 80 odsto jugoslovenskog platnog deficita.

Uprkos ovim podacima, autorka lansira tezu da je u Titovoj Jugoslaviji „najveći deo kapitala stvoren unutar domaće privrede“.

U središnjem delu knjige nemačka istoričarka konstatuje da je u Jugoslaviji posle 1948. „počela hajka na komuniste koji su ostali verni Moskvi, tzv. ibeovce“, a nigde se ne citira poznato priznanje Titove tajne policije, Udbe, da čak 47 odsto uhapšenih 1949. uopšte nije bilo „verno Moskvi“, već je neosnovano lišeno slobode.

Govoreći o Kosovu Čalićeva tvrdi kako su kosovski Albanci 1981. u svim većim gradovima u ovoj pokrajini organizovali nasilne demonstracije zbog toga što su verovali da je „konačno došao trenutak“ da ostvare „svoju želju za potpunom ravnopravnošću“! A jedan od glavnih zahteva demonstranata i tad i na prvim albanskim separatističkim demonstracijama na Kosovu i Metohiji, 1968, bio je pripajanje Kosova Albaniji. Državi u čijem se sastavu ova oblast nikad nije nalazila, izuzev za vreme nacističke i fašističke okupacije Srbije u Drugom svetskom ratu.

I u završnim poglavljima „Istorije Jugoslavije u 20. veku“ nemačke istoričarke Mari-Žanin Čalić čitalac će sresti mnoštvo netačnih i polovičnih podataka i konstrukcija.

U poglavlju „Rat za nasleđe 1991. do 1995“ autorka je smogla snage da otvoreno progovori o nemačkom isforsiranom priznavanju Hrvatske i Slovenije. Ovo je za svaku pohvalu i zbog toga što je nemačka unilateralna odluka direktno potpalila vatru ispod bosanskog kazana, jer je ona sama po sebi predstavljala najjači signal bosanskim Hrvatima i Muslimanima da i po cenu građanskog rata napuste Jugoslaviju.

Podsećajući kako je došlo do ove odluke, Čalićeva ističe da je „nemačka javnost uznemireno reagovala na rat i izbegličku bedu u susedstvu“(!). Pominje i „Frankfurter algemajne cajtung“, ali propušta priliku da navede i jedno kredibilno svedočenje o ulozi ovog desničarskog lista u ratnoj drami Jugoslavije.

Jirgen Kroborg, koji je od 1991. bio politički direktor nemačkog Ministarstva spoljnih poslova, svojevremeno je obelodanio da su tekstovi ovog lista i njegovog ondašnjeg vlasnika Georga Rajsmilera nemačkog kancelara Helmuta Kola „dovodili do ludila“. I da je zbog toga kancelar jednog dana rekao: „Žao mi je, ali sada ćemo obaviti priznanje“.

Najveće probleme sa objektivnošću pisac najnovije istorije bivše Jugoslavije ima u onim delovima knjige u kojima govori o građanskom ratu u Bosni i Hercegovini. S pravom ukazuje na srpske zločine počinjene u ovom delu bivše Jugoslavije, ali ne nalazi za potrebno da zabeleži bilo koji kolektivni zločin bosanskih Muslimana nad Srbima, izuzev „krvoprolića“ koje su jedinice Nasera Orića počinile na Badnji dan 1993. u selima Glogova i Kravica.

Čalićeva ne nalazi za potrebno da pomene ni prvi ratni zločin 26. marta 1992. nad 12 srpskih civila u selu Sijekovac kod Bosanskog Broda, a za objektivnog hroničara podaci o prvim zločinima nisu zanemarljivi.

Još je uočljivije da Čalićeva nije posvetila praktično nikakvu pažnju Kutiljerovom mirovnom planu, koga su pre početka rata u Bosni i Hercegovini potpisale sve tri bosanske strane, ali je Alija Izetbegović na nagovor američkog ambasadora u Jugoslaviji Vorena Cimermana povukao potpis i marta 1992. izabrao rat umesto mira.

Kad govori o hrvatskim akcijama „Bljesak“ i „Oluja“, autorka pominje proterane, ali ne i da je u tim operacijama bilo i oko 1.500 pobijenih srpskih civila, među kojima je i 579 žena i 21 dete, a izostao je i podatak o tome koliko je Srba i drugog nealbanskog življa 1999. moralo da napusti Kosovo.

Čalićeva tvrdi i da je Makedonija 1967. „dobila nacionalnu crkvu“, a nigde ne navodi podatak da Makedonsku pravoslavnu crkvu ni do danas nije priznala nijedna pravoslavna crkva u svetu, jer je smatraju nekanonskom organizacijom.

U jednom delu knjige autorka podseća na protivrečnost Povelje Ujedinjenih nacija, koja istovremeno „štiti pravo na samoopredeljenje naroda, na koje su se (1991) pozvali Slovenci i Hrvati“, a obavezuje svetsku organizaciju „na čuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta država“.

Ako je već tako, a jeste, nejasno je zbog čega Čalićeva postavlja pitanje „zašto bi pravo na samoopredeljenje mogli imati Slovenci i Hrvati, a da to pravo nemaju i Srbi u Hrvatskoj i Bosni, ili Albanci na Kosovu“. Zar sama sebi nije odgovorila citirajući Povelju Ujedinjenih nacija: Albanci u bivšoj Jugoslaviji, uz sve ustavno-pravne i političke eksperimente, nisu bili, niti su mogli biti narod, već narodnost, a Srbi su i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini bili suvereni narodi. A tu suverenost, izraženu u odlukama o formiranju ovih republika, izborili su u borbi protiv fašizma, a ne za nekakvim zelenim stolom.

Zbog ograničenog prostora ovde su navedeni samo neki od najvećih propusta ove knjige, ali možda je i ovo dovoljno da se stekne potpuniji uvid u ovo delo, koje zaslužuje i pažnju i osporavanje.

PODRŠKA

NA početku ove knjige čitalac može saznati da su interes da „podrže izdavanje ovog dela“ našli i savezno Ministarstvo za evropske i internacionalne poslove Austrije, Ministarstvo inostranih poslova Nemačke, Javna agencija za knjigu Slovenije, Ministarstvo kulture Hrvatske i Resor za kulturu Kneževine Lihtenštajn.

(Novosti)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *