Čudna smrt predsednika Frenklina Ruzvelta

Tweet

Frenklin Ruzvelt je umro neočekivano i neshvatljivo samo za one koji nisu znali kakvom društvu on pripada. Američki finansijeri koji su dvadeset godina ranije stavili akcenat na Ruzvelta, računali su da će u njemu imati pouzdanog izvršioca svih svojih zamisli. I on je takav i bio. Niko se tako majstorski ne bi suočio sa Velikom Depresijom kao on. Niko ne bi mogao tako bezbolno da ukine zlatno pokriće za dolar, što je američkom kapitalu otvorilo potpunu slobodu za naduvavanje finansijskih mehurova po celom svetu. Niko ne bi tako majstorski proveo zemlju kroz Drugi svetski rat, očuvavši američku vojsku i dobivši izuzetne pozicije u različitim delovima sveta. Oni su bili zahvalni Frenklinu Ruzveltu za to i poklonili su mu ono što nije imao ni jedan predsednik Amerike – četiri predsednička mandata zaredom.

Najverovatnije je to Ruzvelta zaludelo i on se osećao kao doživotni predsednik, kome nisu potrebni nikakvi ukazi iz zatvorenih klubova. On se usprotivio već donetoj odluci američkih finansijera o stvaranju jevrejske države u Palestini. Očigledno, Ruzvelt nije shvatao koliko je istorijskog nestrpljenja, kolika se strast i kakva su se sredstva skrivala iza ovog trzaja svetskog jevrejstva za sopstvenom državom. Ona je svetskom cionizmu bila potrebna kao vazduh. Bez obzira što se jevrejska dijaspora u svetu drži dosta povezano, povratak sopstvene države je bio njen starozavetni cilj i nije bilo te prepreke koja ih je tada mogla zaustaviti. Odluka da se obnovi Izrael nije bio kapric gomile nacionalista, nego istorijski pokret naroda rasejanog po svetu. Stati njemu na put bilo je lakomisleno i opasno.

U zatvorenim klubovima uvek se smatralo da je Ruzvelt, budući da je po krvi Holanđanin, daleko od ideje cionizma i da će je, u najboljem slučaju, razmatrati kroz svoju pragmatičnu prizmu. Međutim, situacija u svetu se razvijala na najbolji mogući način u korist obnove Izraela. Drugi svetski rat je kao valjak prešao preko evropskog jevrejstva, uništavajući stotine hiljada porodica i ostavljajući milione ljudi bez krova nad glavom. To je bila masa spremna da na poziv cionista krene u potragu za srećom u obećanoj zemlji. Naoružani odredi cionista doveli su britanske vlasti u Palestini do tačke usijanja. Teror protiv Arapa i Britanaca koji su imali mandat vlasti, dostigao je takvu silinu da je London bio spreman da taj teret skine sa sebe. Najkrupniji američki finansijeri pripremili su ogromna sredstva na preseljenje i naseljavanje migranata. Bila je potrebna samo odluka tek stvorenog OUN – a u kome je Amerika igrala jednu od ključnih uloga. Ali, bez saglasnosti predsednika Amerike, takva odluka se nije mogla doneti. A Frenklin Ruzvelt je odjednom izrazio sumnjičavost. On je, naravno, znao da se Arapi protive obnovi Izraela, no njegova sumnja se prilično učvrstila posle ličnih susreta sa rukovodiocima arapskih država.

Odmah posle konferencije na Jalti, američka delegacija na čelu sa Ruzveltom odletela je u Egipat, gde ju je čekao susret sa rukovodiocima tri najveće države u regionu. Na palubi teške krstarice“Kvinsi”, predsednik je tokom 12, 13 i 14. februara 1945. godine primio trojicu lidera bliskoistočnih država: egipatskog kralja Faruka, cara Etiopije Haile Selasija i kralja Saudijske Arabije Ibn – Sauda. No, taj naizgled prostodušni kralj, pokazao se kao iskusan političar i čovek nesalomive volje, sa kojim je razgovor, po ličnom priznanju Ruzvelta, predstavljao“najmanje zadovoljstvo”.

Počelo je od toga da se predsednik spremao da ubedi Ibn – Sauda da se složi sa preselenjem nekoliko desetina hiljada evropskih Jevreja na teritoriju Palestine, koji su proterani iz svojih domova. Na taj predlog Ibn – Saud je odgovorio kategoričnim –“ne”! U Palestini, izjavio je on“već postoji do zuba naoružana palestinska armija Jevreja, kojoj nije bilo do rata sa Nemcima ali se očigledno ustremila na Arape”. Tokom daljeg razgovora kralj je navodno rekao predsedniku:“Mi Arapi već dve hiljade godina znamo o Jevrejima ono, što ste vi tek počeli da poimate posle dva svetska rata”. Ruzvelt je bio zaprepašćen onim što mu je predočeno. Po njegovim rečima, prilikom susreta sa Ibn – Saudom, on je saznao više o Palestini nego za čitav pređašnji život. I dao je izjavu koja je odigrala sudbonosnu ulogu u njegovom životu: on je obećao Ibn – Saudu da on, kao predsednik Sjedinjenih Američkih Država, neće preduzimati nikakva dejstva, koja su neprijateljska prema arapskom narodu.

Prvog je obuzela panika potpredsednika Hari Hopkinsa. Taj čovek, koga je Ruzveltu preporučio krupni američki cionista Bernard Baruh, deset godina je odano i istinski služio predsedniku, izvršavajući i najdelikatnije zadatke koje mu je ovaj postavio. Zalog te verne službe bilo je to što se Ruzvelt, po rečima Hopkinsa“potpuno obavezao da će – zvanično, privatno i po ličnom ubeđenju – promovisati cionizam”. Možemo zamisliti šok koji je strefio Hopkinsa, kada je čuo kakvo je obećanje dao predsednik Ibn – Saudu! Napustivši pregovore, on se zaključao u svojoj kabini na brodu krstarice i tri dana kasnije iskrcao se u Alžiru, obavestivši predsednika preko trećeg lica, da će se dokopati Amerike drugim putem. Posle toga je on, koji je bio senka predsednika, u potpunosti prekinuo odnose sa njim i nikada se više nisu sreli sve do njegove smrti! No, Ruzvelt kao da je izgubio osećaj za opasnost i pošao je u susret svojoj pogibiji. Ibn – Saud mu je 28. marta poslao pismo, koje je potvrdilo njegova upozorenja o opasnim posledicama koje će neizbežno nastati, ukoliko SAD podrži cioniste. Ruzvelt je 5. Aprila uputio odgovor na to pismo i time je potpisao svoju smrtnu presudu. U njemu je on obećao:“U svojstvu šefa vlade SAD, ja neću preduzeti nikakva dejstva koja bi se mogla pokazati neprijateljskim prema arapskom narodu”.

Posle nedelju dana, već nije bio među živima…

Smrt koja je zadesila Ruzvelta na njegovom imanju Jorm – Springs u državi Džordžiji, kuda ga je pratio Henri Morgentaj, bila je potpuno neočekivana. U zvaničnoj umrlici koju je potpisao neki doktor medicine Brjunom iz vojno – medicinske bolnice Betezda, kaže se da je uzrok smrti bio“izliv krvi u mozak” kao posledica“arterioskleroze”. Američki zakoni, kako federalni, tako i pojedinih država, propisuju autopsiju u slučaju iznenadne smrti, naročito ako se radi o zvaničnicima, da o predsedniku i ne govorimo. Osim toga, po američkoj tradiciji, tela umrlih predsednika se stavljaju u otvoreni kovčeg radi praštanja sa njima. Posle smrti Ruzvelta nije bilo ni otvaranja, niti izlaganja tela. Predsednikov leš bio je prevezen u zatvorenom kovčegu do drugog imanja Ruzveltovog, do Hajd – parka u državi Njujork, gde je bio i sahranjen. Kovčeg su pratili naoružani vojnici koji su imali naređenje da pucaju na svakoga ko pokuša da otvori kovčeg. Posle sahrane, grob u Hajd – parku čuvan je danonoćno tokom nekoliko meseci od strane naoružanih stražara, očigledno sa ciljem da se suprotstave mogućoj eshumaciji. Dijagnoza o arteriosklerozi i kao bajagi njom izazvanim udarom, opovrgnut je svedočenjem ličnog lekara predsednika Ruzvelta, vice – admirala dr. Mak – Intajra koji mu je dodeljen od strane Ministarstva za mornaricu, i koji nije pratio Ruzvelta u Jorm – Springs: redovni pregledi predsednika nisu pokazivali nikakve simptome arterioskleroze moždanih arterija, a glavna briga lekara bilo je stanje srca… Razlozi za nedopuštanje otvaranja i izlaganja tela od strane predsednikove okoline (to jest, uglavom od strane gospodina Henrija Mongertaja) u skladu sa mišljenjem Džozefsona, ne podležu sumnji: po svedočenju sveštenika koji se nalazio u Jorm – Springsu, predsednik je ubijen metkom u zatiljak, očigledno“dum – dum” metkom koji je prilikom izlaska iz lobanje svojom eksplozijom unakazio čitavo lice. Predsednikova supruga Eleonora Ruzvelt objasnila je neizlaganje tela time, što to, navodno,“nije bilo u običajima porodice Ruzvelt”. Da ne govorimo o tome da predsednik države ne podleže“porodičnim običajima”, to ne odgovara ni stvarnosti: telo majke predsednika Sare Delano Ruzvelt, bilo je na primer, po sinovom naređenju, izloženo za praštanje. Zaboravivši na tu izjavu mis Ruzvelt je samu sebe opovrgla u žurnalu «SaturdayEveningPost» od 8. februara 1958. godine, napisavši da je sutradan po sahrani u Hajd – parku, njen sin Džimi našao u sefu lična uputstva predsednika za slučaj njegove smrti, u kome je bilo napisano da njegovo telo bude izloženo u Kapitolu u Vašingtonu. Kako ona piše, na neki“čudan način”, sve druge posthumne odredbe predsednika osim te, bile su doslovno izvršene…Eleonora Ruzvelt, koja je mrzela svog muža zbog višegodišnje romanse sa Mercer, bila je jedan od glavnih saučesnika u okruženju predsednika, koje je iza njegovih leđa upravljalo zemljom u njegovo ime”.

Paradoksalno je ali istinito: izuzetnom zluradošću i likovanjem dočekana je Ruzveltova smrt ne samo od strane lidera fašističkog Rajha, koji su zakopani pod zemljom u centru spaljenog Berlina, već i najbližih predsednikovih saradnika sa kojima je svojevremeno započeo“novi kurs”. U pogrebnom vozu, koji se vraćao iz Hajd – parka posle sahrane gazde, pirovali su njegovi bivši saradnici.“Alkohol je tekao kao reka u svim vagonima i kupeima i u svakom salonu” – pisao je glavni dopisnik iz Bele kuće M. Smit:“Zavese na prozorima bile su spuštene, spolja je voz izgledao kao i svaki drugi voz, koji vozi ožalošćene putnike kući. Ali iza ovih zavesa, Ruzveltovi saradnici su improvizovali zabavu u punoj brzini…. Konobari su jurili po hodnicima, noseći na poslužavnicima bokale iz kojih se prelivalo piće. Da nisu znali publiku u salonima, verovatno bi mislili da se kućama vraćaju fudbalski navijači.

Već 1948. godine u knjizi E. Džozefsona“Čudna smrt Frenklina Ruzvelta”, saopštene su pojedinosti o smrti predsednika, uz zaista senzacionalna ali i u detalje potvrđena svedočenja o predsednikovom okruženju, u čijim se rukama on i nalazio.

(Dmitrij Sedov – fondsk.ru)

Tweet