Да је Мухамед Мехмедбашић успео да убије Фердинанда, сада би у Федерацији БиХ био херој, а не терориста – како неки називају Принципа

Da je Muhamed Mehmedbašić uspeo da ubije Ferdinanda, sada bi u Federaciji BiH bio heroj, a ne terorista – kako neki nazivaju Principa

28 juna 2015

atentat 45Piše: Adnan Balta

Ha stotinu prvu godišnjicu Vidovdanskog atentata u Sarajevu, u Finansijskom parku u Beogradu biće postavljen spomenik Gavrilu Principu, atentatoru na nadvojvodu i prestolonaslednika Austrougarske monarhije Franca Ferdinanda. Poklon Republike Srpske. Isti takav spomenik od prošle godine nalazi se u Sarajevu, ali u njegovom istočnom delu, koji je sastavni deo entiteta RS. U podeljenom gradu, za jedne je Princip heroj, za druge terorista. Zašto? Jer je hicima iz pištolja ubio zavojevača. Gavrilo je, kao pripadnik Mlade Bosne, revolucionarne organizacije koja je težila ujedinjenju južnoslovenskih zemalja, ipak, samo igrom slučaja, ili sudbine, postao izvršilac. Sedam atentatora, sa ručnim bombama i pištoljima bilo je raspoređeno uz obalu Miljacke. Atentat je trebalo da izvede Muhamed Mehmedbašić, star 28 godina, čiji je đed Ibrahim presudom okupatorskog vojnog suda, ubijen sa još 14 drugova, kao jedan od organizatora oružanog otpora okupaciji Bosne i Hercegovine, braneći Sarajevo avgusta 1878. Muhamed je, poput đeda, svoj život posvetio revolucionarnom radu i oslobođenju od okupatora. Mustafa Golubić (komšija iz Stoca) ga je pre toga u Francuskoj pripremao za atentat na generala Oskara Pođoreka, ali se od atentata odustalo kad se saznalo da u Sarajevo stiže nadvojvoda Ferdinand.

Evo šta je, godinama kasnije, o tom događaju izjavio Mehmedbašić: „Kolona se polako približavala, ja sam u džepu odvrnuo kapicu sa bombe i trebalo je da se sagnem i udarim o kaldrmu pre nego je bacim. U tom momentu policajac koji je stajao u mojoj blizini se okrenuo i pogledao me. Ukočio sam se od straha, paralizovao, i kolona je prošla. Osećao sam da me đed gleda odozgo i očekuje osvetu.”

Pedeset metara dalje Nedeljko Čabrinović je bacio bombu, ali bez efekta. Progutao je cijanid i skočio u plitku Miljacku u kojoj je i uhvaćen. Otrov nije delovao. Zamisao da se ručnom bombom ubije prestolonaslednik, koliko god na prvi pogled obećavala, nije bila dobar izbor. U to doba je nakon aktiviranja detonatora trebalo 11-12 sekundi da bomba eksplodira. Nikad nije razjašnjeno da li se bomba koju je bacio Čabrinović odbila od spuštenog platnenog krova, ili je upala u automobil, odakle ju je prestolonaslednik izbacio iza sebe i kada je eksplodirala ranila je oficira iz pratnje, ali i nekoliko građana.

Gavrilo Princip, koji je bio raspoređen na keju stotinama metara udaljen od Vase Čabrilovića i Trifka Grabeža koji nisu ni pokušali atentat, pucao je kada se narod već počeo razilaziti jer je kolona došla pred gradsku Vijećnicu, gde je, po protokolu, gradonačelnik Fehim Ćurčić priredio doček nadvojvodi. Međutim, nakon samo dvadesetak minuta Ferdinand je ustao i rekao da ga voze u bolnicu da obiđe ranjenog oficira. Kad je kolona usporila i gotovo zastala u masi građana na skretanju kod Latinske ćuprije prema hotelu „Evropa”, Princip je izvukao pištolj i pucao.

Muhamed Mehmedbašić je nakon atentata uspeo da se skloni kod jataka u Crnu Goru, gde je na nečiju prijavu uhapšen u Nikšiću, ali mu je šef policije omogućio da pobegne u Danilovgrad. U činu potporučnika, sa srpskom vojskom prepešačio je Albaniju, sa pukovnikom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom bio je na Solunskom frontu, a kada je Apisu presuđena smrtna kazna, zbog navodnog pripremanja ubistva kralja Aleksandra, Mehmedbašić je dobio 15 godina robije, ali ga je nakon dve godine Aleksandar lično amnestirao i poklonio mu veliku kuću na Ilidži. Umro je maja 1943, nakon višesedmičnog ustaškog mučenja u Sarajevu. Nije odao nikoga iz ilegalnog pokreta. Pred smrt je tražio da bude sahranjen uz Gavrila i ostale drugove iz Mlade Bosne, uz kapelicu koja je njima u čast sagrađena na koševskom groblju. Nažalost, crkva to nije dozvolila i sahranjen je na ilidžanskom groblju Butmir.

Godine 1976. najbolji narodni pevač među najboljima, Safet Isović, snimio je pesmu o heroju Gavrilu Principu: „Ropstvo teško, a sloboda mila/ slavi narod Principa Gavrila/gdje Miljacka teče još i sada/spomen osta na pločniku grada.”

Akademik Muhamed Filipović postavio je pitanje, ali dao i odgovor – da je Muhamed Mehmedbašić uspeo da ubije Ferdinanda, sada bi u Federaciji BiH bio heroj, a ne terorista – kako neki nazivaju Principa. Da li bi tada Austrougarska mogla Srbiji postaviti ponižavajući ultimatum, nakon kojeg je započeo Veliki rat?

U javnost BH se ne iznosi podatak da je veliki broj intelektualaca muslimana bio u članstvu Mlade Bosne, organizacije koja je nastojala južnoslovenske narode ujediniti u Jugoslaviju. Pa i sam Princip je na suđenju rekao: „Ja sam jugoslovenski nacionalista”. Nemali broj Hrvata je bio za stvaranje Jugoslavije, ali sada niko ne spominje da je i katolički sveštenik Alojzije Stepinac bio dobrovoljac na Solunskom frontu. Bilo je, pored ne baš malog broja muslimana iz svih delova Bosne i Hercegovine, čak i Slovenaca među dobrovoljcima. Želja za ujedinjenjem i stvaranjem kraljevine u kojoj će svi narodi biti ravnopravni bila je široko zastupljena, više nego što se danas zna i, barem u BiH, govori.

Na dušu i obraz sadašnjim sarajevskim političarima da se prekraja istorija na uštrb toliko mrtvih koji su branili svoju zemlju od okupatorske vojske, a nakon aneksije 1908. osnovali organizaciju koja je težila ujedinjenju slovenskih zemalja.

Veličanje austrougarskog okupatora u BiH moglo bi se uporediti (ne želim povrediti ničija osećanja) s nezamislivom situacijom kada bi sadašnje vlasti u Srbiji, zarad dnevnih interesa, Nemce koji su oktobra 1941. streljali u Kragujevcu po stotinu civila za svakog ubijenog nemačkog vojnika, a po pedeset za svakog ranjenog, među njima i decu, amnestirali, a ustanike koji su branili svoju zemlju nazvali teroristima. To se u Srbiji, siguran sam, ne može desiti.

Dve decenije nakon jugoslavenskih bratoubilačkih ratova, međunacionalna netrpeljivost i mržnja nisu posve potisnuti. Tenzije ce dižu spolja na način da se stanovništvo nikada ne opusti do kraja i, napokon, pokuša živeti kao što je to, i pored istorijskih turbulencija, barem u drugoj polovini dvadesetog veka bilo. Stigla nas je ona stara izreka: „Ko neće brata za brata, hoće tuđina za gospodara”.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *