Da li će Nemačka stati uz Ameriku u borbi protiv Rusije?

Da li će Nemačka stati uz Ameriku u borbi protiv Rusije?

16 maja 2014

pol-marina-ragusPiše: Marina Raguš

Od 22 do 25. maja održaće se izbori za 751 poslaničko mesto u dvadesetosam država članica EU. Izbori u Velikoj Britaniji i Holandiji biće održani 22. maja, 23. maja u Irskoj i Češkoj, 24. maja u Letoniji i Slovačkoj, a 25. maja u ostalim članicama Evropske unije. Dvadesetpetog maja u Ukrajini se održavaju prevremeni predsednički izbori, ne slučajno. Brisel je pod upravom Vašingtona odlučio da naloži Kijevu datum kada Ukrajina treba da ozvaniči svoj kurs ka zapadu. Sasvim je izvesno da istok i jug Ukrajine neće podržati poziciju koja je njihovu Otadžbinu dovela do građanskog rata. Najjače zemlje zapadne hemisfere opet prete Rusiji, da ukoliko izbori u Ukrajini propadnu ova sila u usponu pretrpeće dodatne sankcije.

Poziciju Rusije čitamo kroz poruku iskusnog diplomate Sergeja Lavrova, ministra spoljnih poslova Ruske Federacije: „Kada Ukrajinci ubijaju Ukrajince smatram da je to blizu građanskog rata”, rekao je Lavrov i istakao da je „na istoku i jugu Ukrajine rat, pravi rat sa upotrebom teškog oružja(…)Ako je to pogodno za slobodne i fer izbore onda ja ne znam šta znači fer i slobodno””,izričit je bio šef ruske diplomatije. Dvadesetpeti maj tako postaje vrlo neizvestan, kako za EUropu gde se predviđaju različiti scenariji za sam sastav evropskog parlamenta, ali je među dobro obaveštenim zapadnim analitičarima dominantna ideja da su ovi izbori šansa evropske zajednice država da okončaju američku dominaciju nad Starim kontinentom. Da li to znači da će parlament obilovati evroskepticima i nacionalistima, teško je sada s sigurnošću reći. Prvenstveno zbog toga što su političke „elite“ koje upravljaju državama EU u velikom procentu proameričke. One će učiniti sve da najviše zakonodavno telo Unije bude po premeru Vašingtona. S druge strane, ali nekako u istom kontekstu, ukrajinski prevremeni izbori mogu otvoriti novo poglavlje Hladnog rata koji je povela Amerika u nameri da slomi ruski uspon do pozicije nezaobilaznog moćnog činioca na međunarodnoj sceni.

Svakako, pred Evropom se nalazi raskrsnica: ili će se otrgnuti od američke dominicaje ili će se svrstati na stranu ratne ideologije Vašingtona. Kakogod da odluči, čekaju nas turbulentna vremena koja će pokazati da Novi svetski poredak nastaje i da će svet globalno da gravitira oko dva dijametralno suprotna pola: Istoka i Zapada. Mora se, pritom, napomenuti da takva hladno-ratovska pozicija u mnogome je drugačija od prethodne i stoga mnogo opasnija. Linija razdvajanja nalazi se na samoj granici Rusije i to može samo dalje izazvati dublje i intezivnije krize. Gde će se ko svrstati oko „Gvozdene zavese“ odrediće pojedinačnu sudbinu svih zemalja i njihovih uprava. Amerika je objavila rat i traži saveznike gdegod može da ih pronađe, i tu niko neće biti pošteđen. Svaka zemlja biće u korporativnom PR-u, još jedna poluga moći Vašingtona. Šta je s najjačim zemljama Evrope? Ovde mislimo prevashodno na Nemačku, koja pokušava da odigra još jednu partiju šaha bez većih posledica po njene nacionalne interese, iako je SAD guraju u otvorene sukobe sa spoljnotrgovinskim partnerom (Ruskom Federacijom) koji obezbeđuje posao za oko 280 000 zaposlenih u malim, srednjim i velikim kompanijama koje rade s Rusijom.

Ne bez razloga se svi pitaju da li će Nemačka imati snage da Americi kaže NE u trenutku kada „dogori do nokata“, jer od nemačkog odgovora zavisiće veliki procenat (ne)prilika u Evropi.

Štajnmajer u Ukrajini: Nemački šef diplomatije Frank-Valter Štajnmajer kao mogući posrednik u pronalaženju rešenja za ukrajinsku krizu, prema uticajnim nemačkim medijima doživeo je diplomatski fijasko. O čemu se radi? Pokušaj da za pregovarački sto sednu, sada već zaraćene strane: proruski predstavnici istoka i juga Ukrajine i prozapadni Kijev prošao je s neuspehom. Prvi pokušaj je bio da se ukrajinski premijer privoli da odredi predstavnika za početak pregovora o diplomatskom rešenju krize. To se nije desilo, jer se hunta nije složila ko bi mogao biti njihov predstavnik na okruglom stolu za kojim bi se našle strane u sukobu. Drugi napor prošao je gore. Naime, ukrajinski predsednik Turčinov, prema pisanju nemačkih medija, ponizio je nemačkog šefa diplomatije, prvo ostavljajući ga satima da čeka; a onda, pošto ga je „udostojio“ svojim prisustvom ne gledajući ga direktno u oči održao predavanje o svojoj poziciji koja ne predviđa nikakve kontakte s „separatistima“. Iako su pokušaj iskusnog i od strane neistomišljenika cenjenog diplomate nemački mediji nazvali diplomatskim neuspehom, stvari su ipak malo drugačije. Čini se da je dobro upućeni Štajnmajer vrlo dobro znao ishod oba susreta, ali je pokazao svu latentnu prirodu ukrajinske krize. On je došao kao mirotvorac a američka namesnička uprava (Jacenjuk i Turčinov) nije želela da govori o miru. Čiji je, onda, ovo fijasko: Štajnmajerov ili zvaničnog Vašingtona?

Naravno, u korporativnim medijima ovaj se ugao neće čuti jer nije na liniji korporativne ideologije ekstra profita. Međutim, analitičari od reputacije sasvim jasno vide mudar potez i poen u daljim pregovorima i nastupajućim američkim pritiscima na Nemačku. Ona mora da zaštiti svoje nacionalne interese a da pritom to bude s tako čestom upotrebom pravila „izvlačenja tepiha“ ispod vrlo klecavih nogu diletanata koji se nalaze na ključnim pozicijama u Stejt Dipartmentu. Dakle, kada bude bilo reči o takozvanom „trećem nivou“ sankcija prema Rusiji (a to predviđa sveopšte ekonomske sankcije) Nemačka će imati svoj argument. Uostalom, i sama nemačka kancelarka je izjavila da se kriza u Ukrajini ne može rešiti vojnim, već diplomatskim putem. Na koga je mislila? Na Rusiju? Pa, zar Rusija sve vreme ne insistra na sporazumu od 21. februara koji su „spalili“ neofašističkim divljanjem pripadnici radikalnih grupa (Desni sektor) uz podršku Amerike i dela EU. Pritom, potpisnici tog sporazuma kojim je dogovoreno mirno rešenje krize i Kijev dobio sve što je tražio bili su evropski ministri spoljnih poslova, zar ne? Ili, na Ameriku? Korporativna Amerika je želela rat i dobila ga je. Instalirala je huntu prema svojoj volji (setimo se samo presretnutog razgovora Viktorije Nuland i američkog ambasadora u Ukrajini) i napravila pakao na ulicama ukrajinskih gradova. Nijednog momenta, ta velika i „uzorna“ demokratija nije osudila fašističke pirove, krvoproliće i masakr, recimo u Odesi. Naprotiv! Ona je sve vreme ratovala s Rusijom, stavljajući je u kontekst agresora. U međuvremenu, Evropa se cepala po šavovima. Duboko zavisna od ruskih energenata, snažno isprepletana u privrednoj saradnji s Rusijom na sve veći pritisak da sledi američku ratnu stazu jedna po jedna zemlja je iskakala s te pruge. Sada se nalazimo u trenucima kada SAD umesto da bace Nemačku i Evropu na kolena, mogu da je utvrde na pozicijama koje čine gravitaciono polje sile u usponu. Tada svet ima već potpuno izmenjenu sliku-novi svetski poredak!

Uostalom, kada već otvaramo drugačije uglove posmatranja previranja koje je proizvela ukrajinska kriza posebno u i oko Nemačke, zar nemački predsednik nije na minhenskoj bezbednosnoj konferenciji najavio aktivniju ulogu Nemačke u svetu, koja „kao ekonomski div, ne može da se ponaša kao politički patuljak“. Većina komentatora i analitičara tada je očekivala da će Nemačka udvostručiti svoje učešće u već trasiranom vašingtonsko-briselskom putu. Da. Ona će i to, ali sve do trenutka kada račun ne kaže drugačije. Ovih dana kalkuliše se sa sasvim drugčijim parametrima koji su na strani žive ekonomske saradnje s Rusijom: „ U tom kontekstu (može da) se tumači i odluka“ tek formirane „nemačke koalicione vlade da za poverenika za odnose sa Rusijom postavi Gernota Erlera (…) koji kaže da je pre svih kritika „važno dopustiti Moskvi da brani svoj ugled“. Priznaćete da je malo mesta za slučajnosti. Tu je i berlinski profesor Tomas Rise koji govori o tome da su sve jače struje u Berlinu koje se uzdržavaju od kritika Kremlja. Setimo se još Vili Vimera i drugih nemačkih političara koji su otvoreno, javno i vrlo žustro kritikovali odluke NATO (agresija na SRJ), presedan nastao kao implikacija vojne agresije-tzv Kosovo, kao i odnos prema Ukrajini, Rusiji konačno prema nemačkom kapitalu.

Ugledni profesor „buntovnik s razlogom“ – O Stivenu Koenu smo već pisali i nagovestili početak prave pobune među zapadnom intelektualnom elitom. Pobune u smislu, da svako ko pomno prati dešavanja na međunarodnoj sceni shvata da je korporativizam koji je demokratiju preveo u tiraniju otišao predaleko i preti da uruši sve: od države do čoveka. Profesor emeritus ruskih studija na Prinstonu i Nju Jorku koji je otvorio debatu u SAD povodom Hladnog rata koji je Amerika objavila Rusiji, targetiran je kao „Putinov apologeta“ i određen za primer nepatriotskog držanja u „presudnim momentima“. Za američki postavku demokratije (ukoliko se činjenice suprostavljaju ideologiji „vlasnih“ utoliko gore po činjenice), postupak naučnika s najvišim akademskim statusom je nedopustiv i neprihvatljiv. Dok je, opet za naučnika neprihvatljivo ubijanje istine, podmetanje dokaza i falsifikovanje naučnih zaključaka. Tako je Koen postao metom korporativnih medija koje je žestoko kritikovao zbog stvaranjalažne predstave o Rusiji, ruskom predsedniku, krizi u Ukrajini a sve u cilju huškanja na rat. Dakle, ugledni američki profesor je na stub srama postavio celu korporativnu Ameriku, kvaziintelektualanu elitu, nosioce vlasti koji su ubili dušu demokratije, mira, humanosti, najkraće rečeno: najviših civilizacijskih vrednosti. Jednom rečju, za sve njih a posebno one koji dele njegovo mišljenje a zbog raznih sinakura ćute,Koen ima samo sledeće: „SRAM IH BILO“!

Njegova zapažanja u „sudaru“ s američkom medijskom krstaricom Kristijanom Amanpur, da ona svesno izvlači događaje iz konteksta stvarajući potpuno lažnu sliku o dešavanjima u Ukrajini, Koen je definisao: „Ekstremizam je došao iz zapadne Ukrajine, i to namerno prenebregavate“; ili, u tekstovima od časopisa The Nation, kojima nedvosmisleno optužuje američku administraciju za objavu Hladnog rata Rusiji; opet, o učešću u drugim elektronskim medijima poput Democracynow, gde se suprostavlja svima koji protežiraju rat, činjenicama da je NATO taj rat Rusiji objavio širenjem na Istok do samih granica. Postavljajući pritom, pitanja šta bi Amerika uradila u sličnim situacijama, navodeći mirne proteste koji su završili masovnim hapšenjima i procesuiranjima (OccupyWallStreet), pominjući kampanju rata protiv terora koja se ogledala u širenju terora, obaranju demokratski izabranih vlasti, konačno pravo ogledalo te kampanje bio je i jeste Gvantanamo.

Konačno, u vrlo opširnom intervjuu za Njuzvik, pod naslovom Amerikanac koji se usudio da napravi „slučaj Obama“, profesor Koen ističe da je Obama trebalo da „izrazi svoju zahvalnost Putinu“ odlaskom u Soči, na prvom mestu. Za fijakso u Siriji iz kojeg Obama, da nije bilo Putina, nije mogao da se izvuče, Stiven Koen kaže da je najmanje što je trebalo da uradi jeste da se pojavi u Sočiju i stane rame uz rame s Putinom i tako svim teroristima koji su tada pretili pošalje poruku da će oni zajedno uzvratiti. Šta je Obama uradio? Ne samo da se nije pojavio već je Amerika svojim partnerima pokazala sledeću „mapu puta“ i u Sočiju se njihovi sateliti nisu pojavili. Kakva se poruka mogla izvući? Da su pojedini proamerički orjentisani lideri, jedva čekali da se desi neki teroristički napad? S obzirom na baražnu vatru do granica neukusa povodom Olimpijskih igara u Sočiju, čak ni ova interpretacija nije daleko od istine. Za profesora Koena, sve je otišlo toliko daleko da je povratak na dijalog i demokratske vrednosti skoro nemoguć jer ih je Amerika poništila politikom dvostrukih standarda bilo da se provodi preko NATO ili preko civilnog sektora koji unutar Rusije radi za SAD. Primera je mnogo, jedan od tih kako navodi Koen je slučaj Pusi Rajot: „Ne znam šta bi se desilo da se slično odigralo u katedrali Sv Patrika, ovde, u Nju Jorku? Pre samo petnaest godina, u katedralu je ušao mladi par, skinuli su se i vodili ljubav. Bili su uhapšeni!“ Ili, primer gej zajednice i njihov status u Rusiji: „ Zašto je to posao Amerike da se bavi i rešava prava gej zajednice u Rusiji kada tamo, prema anketama, 85 odsto populacije misli da oni ne treba da dobiju prava koja traže? (..) da li i ovde treba da napravimo brigadu i oslobodimo ih? Vi se borite za svoja prava, bez obzira da li ste pripadnik crne, Jevrejske, ili gej populacije u zemlji u kojoj živite (…) tako to funkcioniše u demokratijama,“ podseća Koen ukazujući i na činjenicu da je prema pisanju Nju Jork Tajmsa u samom Njujorku za samo godinu dana (2012-2013) udvostručen broj napada na gej populaciju. Toliko o politici dvostrukih standarda zvaničnika SAD. „Da li oni misle na ovaj način zato što su glupi, obmanuti, ili samo zbunjeni-ne znam“, kaže Koen. Nažalost, svet se nalazi u užasno opasnoj situaciji iz koje mora izaći ili…“Voleli smo Jeljcina, jer je bio pijanica i ispunjavao sve naše zahteve. Sada imamo treznog čoveka koji će braniti interese Rusije bili oni ispravni ili ne, kako ih on vidi. To rade nacionalni lideri“ odlučan je profesor Koen. Rusija ima svoje legitimne nacionalne interese, kao i svaka druga zemlja čak i one male kad su u pitanju granice. To niko ne može da ospori, posebno ne oni koji bi reagovali isto, ističe Koen.

Za emeritusa koji drugi put za života prolazi kroz Hladni rat, izlaz postoji. On se nalazi u détente, koji pod HITNO mora da obezbedi prostor za postizanje kompromisa; ili će posledice biti nesagledive u katastrofalnom bilansu. Intervju dat Njuzviku, još jedno je sredstvo upozorenja intelektualca koji je rešio da uzbuni ceo mirnodopski svet a za koji je srpska javnost, smišljeno ili ne bila uskraćena.

Na kraju, čovek koji se drznuo da napravi „slučaj Obama“ otvorio je vrata svima koji vide priliku da se države otmu iz ruku korporativne zajednice i vrate svojim atributima i načelima na kojima počivaju. To „svima“ pripada prvenstveno intelektualnom svetu sa zapadne hemisfere kojem se profesor s Prinstona obraća, učaurenom u strahu od raznih gubitaka, ne shvatajući da tako gubi ono za šta se toliko borio a jeste status odgovornih za promišljanje o svim događajima koji mogu da ugroze ili unaprede standard civilizovanog života ČOVEKA. Koen u tome polako (pri)dobija red pristalica hvatajući se za poslednju šansu koju mu je sticajem okolnosti pružila Rusija čeličnim stavom povodom Ukrajine. On nedvosmisleno zna da ukoliko se propusti ova šansa, svet će skliznuti u potpuno korporativno ludilo u kome gori bespoštedni rat. Rusija je zagrmela i tu povratka nema … a kad takvi džinovi zagrme „patuljci“ prvi pobegnu. Vreme buduće…vreme novog svetskog poretka, pripadaće samo velikim političkim formatima spremnim da obezbede opstanak porodice svih država, u velikoj meri devastiranog sveta.

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *