Da li će Srbi u Briselu bar jednom reći „Ne, hvala“

Da li će Srbi u Briselu bar jednom reći „Ne, hvala“

26 фебруара 2013

Đorđe-VukadinovićPiše: Đorđe Vukadinović

Pre nekoliko nedelja sam u ovoj rubrici naveo nekoliko karakterističnih izjava vodećih srpskih političara (predsednik, premijer, prvi potpredsednik) na temu Kosova i evrointegracija iz kojih se više nego jasno moglo videti da oni nemaju ni želje, ni hrabrosti, ni kapaciteta da se suprotstave pritiscima u pravcu prihvatanja kosovske nezavisnosti. A pogotovo nemaju ni snage ni želje da barem pokušaju da skrenu sa – sve je očiglednije – pogubnog kursa  „EU bez alternative i po svaku cenu“.

U međuvremenu smo imali predlog jedne prilično dvosmislene kosovske platforme od strane predsednika Nikolića, koja je uglavnom bila na liniji kompromiserske politike  „i Kosovo i EU“ njegovog prethodnika Tadića. Ali čak i takav  „ni – riba – ni – devojka“ dokument izgleda da je bio previše  „tvrd“ i neprihvatljiv za novu srpsku vladu i zapadne ambasade, te je platforma brže – bolje izmenjena u nešto što ne liči gotovo ni na šta – a ponajmanje na platformu za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu države Srbije.

No, čak i to kao da je bilo malo premijeru Ivici Dačiću, pritisnutom aferama, senkom vanrednih izbora i medijsko – političkim presingom Aleksandra Vučića, te je u opticaj ubacio – doduše, neoficijelno i tobože uzgredno – čak i stolicu u Ujedinjenim nacijama za Kosovo. Kasnije je ta ponuda neuverljivo demantovana u smislu da je to  „samo hipotetička“ mogućnost i  „tek u slučaju postizanja sveobuhvatnog dogovora“. Ali reč je pala i ne treba sumnjati da će i ta famozna  „stolica“ pre ili kasnije osvanuti na spisku (ne) zvaničnih zahteva na nekoj od etapa našeg evropskog puta.

Pogledajmo, za trenutak, kako stvar stoji na onoj drugoj, protivničkoj strani. Hašim Tači (kao i njegova prethodnica na mestu glavnog pregovarača Edita Tahiri) ima jasan mandat i pred sobom jasan zadatak da implementira kosovsku nezavisnost, sačuva  „teritorijalni integritet“ i uspostavi kontrolu nad Srbima na severu koji suverenitet Prištine ne priznaju. On to ne krije i na tome predano radi, imajući u vidu ustav i Ahtisarijev plan kao  „crveno slovo“. Tako je, na primer, nakon poslednjeg briselskog sastanka  „ministar inostranih poslova” Kosova Enver Hodžaj izjavio da poslednji razgovori Ivice Dačića i Hašima Tačija predstavljaju  „novi korak u pravcu reintegracije severa Kosova u kosovske institucije; jedini politički i zakonski okvir za sever Kosova jeste plan Martija Ahtisarija i ustav Kosova“, naglasio je Hodžaj.

A opozicija? Predsednik Alijanse za budućnost Kosova Ramuš Haradinaj  „podržava dijalog vlasti Kosova i Srbije i ističe da nema drugog izlaza osim normalizacije odnosa; on smatra da je normalizacija odnosa u interesu Srbije i Kosova, kao i da je Ahtisarijev plan jedini izbor za Srbe na severu Kosova“. O tome šta rade i šta zastupaju oni radikalniji, poput  „Samoopredeljenja“ i Albina Kurtija, da i ne govorimo.

Možda neki prištinski mediji ili  „nezavisni intelektualci“ imaju drugačiji stav? Naravno da ne. Sem što su povremeno još radikalniji i od vlasti i od opozicije, to jest, i od Tačija i od Haradinaja.

Za to vreme, obratite pažnju, iz kuloara srpskih vlasti (odakle, inače, u odabrane medije svakodnevno cure informacije o svemu i svačemu, uključujući i to ko će sledeći biti uhapšen i šta je ko od privedenih večerao i izjavio prilikom saslušanja) , nema nikakvih naznaka o tome šta je u Briselu dogovoreno, šta će biti srpska  „crvena linija“ i postoji li bilo koji zahtev Brisela, odnosno Prištine, nakon kojeg bi srpski pregovarački tim (ako se ovo društvo što u Briselu periodično činodejstvuje uopšte može tako zvati) rekao jedno ljubazno ali odlučno –  „ne, hvala“.

Razume se da bih strašno voleo da mogu reći kako to albanski političari verovatno samo (ne) vešto spinuju i pripremaju svoju javnost na za nju nepovoljno rešenje. Ali, avaj, koliko čitalaca ovog teksta bi se usudilo da tvrdi kako već za nedelju ili dve dana najave prištinskih medija i političara neće postati naša politička realnost, dok će se njihove srpske kolege mucavo izvlačiti kako  „to“ što je dogovoreno ne znači ono što izgleda da znači, te da oni nikada neće priznati nezavisnost Kosova itd. A onda se ponovo baciti na ono  „glavno“ – raspodelu preostalog političkog plena, međusobne optužbe i intrige u očekivanju vanrednih parlamentarnih izbora. Zapravo, čini se da je u političkoj Srbiji samo i jedino to zaista važno. I to je njihova jedina  „crvena linija”.

(Politika)

KOMENTARI



2 коментара

  1. Nik says:

    Neće, nikada. Oni koji u ime Srbije pregovaraju sa Tačijem nisu Srbi već komunisti. Oni su još 1928. godine, na 4. kongresu KPJ, u Drezdenu, isplanirali stvaranje velike Albanije. Sve to piše u knjigama, u arhivima, ali Srbi ne čitaju. Nema za Srbe nade. Nikakve. Ko je u opoziciji, ko treba da skine ovu vlast? Dragan Đilas. Kakve taj ima veze sa Srbima, gde mu je nacionalni osećaj. Jedini osećaj koji on ima je onaj za novac. Koštunica? Spava do podne a popodne natera Samardžića da napiše i izda oštro saopštenje. Kilavac obični. Velika srpska zabluda. Šta je do sada uradio, što njegovi ne blokiraju Skupštinu Srbije, prekidaju sednice, štrajkuju glađu zbog izdaje. Ma nema od Srba ništa. Ta priča je okončana. Srbi su davno izumrli. Ovo što je ostalo nije vredno pažnje, naravno, izuzimajući pojedince ali to samo potvrđuje pravilo.

  2. Gale says:

    Naprednjaci su kukavičje jaje koje je podmetnuto narodu kao lažna alternativa DS-u. Sada spinuju javnost kako su oni na 41%. Koštunica daje legitimitet ovom sazivu Skupštine koji je formiran na osnovu rezultata pokradenih izbora. Mediji su blokirani, za svako drugačije mišljenje od evrounijatskog novog titoizma. A kukaju sinoć na RTS-u kako im treba pretplata, neka im Brisel to plati.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u