Da li ćemo imati koristi od „Južnog toka“, zavisi samo od nas

Da li ćemo imati koristi od „Južnog toka“, zavisi samo od nas

9 decembra 2013

miroslav-parovicPiše: Miroslav Parović

Ukoliko smo se saglasili s tim da je interes Srbije da u projektu Južnog toka učestvuje u najvećoj mogućoj meri i da pri tome izvuče maksimalnu moguću korist, onda nam još preostaje samo to da se usaglasimo i oko mogućih modela koji će za Srbiju biti najpovoljniji. Već sam pisao o tome da je za projekat ove veličine i ovolikog obima neophodno da postoji adekvatna građevinska operativa koja je kadrovski, tehnički i finasijski sposobna da učestvuje u svemu ovome, ali sam pisao i o tome da u ovom trenutku takva građevinska operativa, nažalost, u Srbiji ne postoji. No činjenica je i to da se od postojećih firmi, ukoliko se udruže u konzorcijume i ukoliko im država obezbedi suverene garancije za izvršenje posla, može očekivati da ovaj posao preuzmu i da ga do kraja uspešno realizuju.

Da ne bih upao u zamku demagogije, pokušaću da u najkraćim crtama predstavim jedan od mogućih modela koji bi bio uspešan u praksi.

POLAZNE OSNOVE

Projekat izgradnje 420 kilometara gasovoda kroz Srbiju moguće je dodeliti jednom glavnom izvođaču ili se možemo opredeliti za koncept da se trasa podeli na desetak manjih i da se za svaku trasu (ili grupu trasa) traži poseban izvođač.

Ukoliko bi se projekat dodelio jednom, glavnom izvođaču, tada bi angažovanost radne snage iz Srbije svakako bila manja, jer bi glavni izvođač gledao da minimizuje svoje troškove, i to kroz angažovanje podizvođača za terenske poslove, dok bi on pod svojom kontrolom zadržao nadzor, kontrolu i adminsitrativne poslove, odnosno sav visoki i srednji menadžment projekta.

S druge strane, ukoliko se projekat podeli na nekoliko izvođača, a investitor zadrži upravljanje projektom (koordinaciju sa izvođačima) − to otvara mogućnost da se angažuju kapaciteti iz Srbije, i to u punom obimu.

Imajući u vidu da je država Srbija partner u projektu Južni tok, potrebno je da se predstavnici države snažno založe da se ne ide na koncept jednog glavnog izvođača jer bi u takvoj varijanti praktično bilo onemogućeno da bilo ko iz Srbije dobije taj posao.

MOGUĆI MODELI KONZORCIJUMA

U Srbiji postoji veliki broj privatnih građevinskih firmi koje bi imale ekonomski interes da učestvuju u izgradnji Južnog toka, ali, nažalost, veoma mali broj ovih firmi jeste kadrovski, tehnički i ekonomski sposobno da se u ovakav posao i uključi. Posebno veliki problem predstavlja i to što ove firme praktično do sada i nisu učestvovale u konzorcijumima, tako da, s jedne strane, postoji manjak znanja, a s druge − višak međusobnog nepoverenja. Problem bi se mogao smanjiti kroz aktivno uključivanje države, i to pre svega kroz tehničke institute, fakultetete i inženjersku komoru, jer sve ove institucije imaju kakav-takav kontakt s ovim firmama i svakako mogu da pomognu u podizanju kadrovskog kapaciteta, ali i u postizanju većeg stepena njihovog međusobnog poverenja.

S druge strane, u Srbiji postoji i veliki broj firmi koje su u vlasništvu države (javna preduzeća na nivou Republike i loklanih samouprava) a koje u svom sastavu imaju građevinsku operativu. Primera radi, u Novom Sadu postoje sledeće firme koje imaju građevinsku operativu:

• JKP Lisje (gradsko preduzeće);

• JKP Put (gradsko preduzeće);

• JKP Stan (gradsko preduzeće);

• JP Održavanje i usluge (deo EPS);

•DP Novi Sad-Gas (društveno preduzeće).

U ovim firmama radi nekoliko stotina građevinskih operativaca, koji, bez obzira na to da li imaju ili nemaju posla, prilično redovno dobijaju plate, i to mahom iz republičkog ili gradskog budžeta Novog Sada. Imajući ovo u vidu, ne treba mnogo pameti da bi se zaključilo da bi se angažovanjem ovih kapaciteta napravila velika korist za društvo i državu jer bi ovih nekoliko stotina radnika, barem na tri godine, koliko bi trajala izgranja, zarađivalo svoje plate na tržištu.

I u mnogim drugim lokalnim samoupravama postoje državna preduzeća koja poseduju građevinsku operativu; grupisanjem tih preduzeća u jedan ili dva konzorcijuma moglo bi se sprečiti otpuštanje zaposlenih, barem u naredne tri godine, ali bi se mogla popraviti i finasijska situacija u tim firmama, čime bi se i njihova tržišna vrednost uvećala.

Na kraju, u narednih tri godine u Srbiju će kroz projekat izgradnje Južnog toka ući 1,9 milijardi evra. Da li će se i u kolikoj meri ovaj novac u Srbiji i zadržati − u velikoj meri zavisi samo od nas. Ukoliko budemo nastavili da se prepucavamo i da se bavimo stvarima na koje kao država gotovo nimalo ne utičemo, jasno je da ništa nećemo uraditi i da će najveći deo ovog kolača otići u neku drugu državu.

(Standard.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *