Да ли је могуће да Србија потпише споразум са Косовом

Da li je moguće da Srbija potpiše sporazum sa Kosovom

31 jula 2017

Piše: Željko Cvijanović

1.

„Ovo je mir za naše pokolenje“, rekao je oktobra 1938. britanski premijer Nevil Čemberlen. Prethodno je sa Hitlerom potpisao Nemačko-britansku deklaraciju, po kojoj su se sva sporna pitanja između dve zemlje rešavala mirnim putem. Taj sporazum o nenapadanju sa nacistima Čemberlen je skupo platio – predao je češke Sudete Hitleru – uveren da taman toliko košta „mir, koji je obezbedio Evropi“. Bio je uveren da je sprečio ponavljanje velike pogibije britanske mladosti iz Velikog rata. Ali nije prošlo ni godinu dana, a „naše pokolenje“ bilo je do guše u ratu. Tako se otelovila Čerčilova optužba Čemberlena da je Minhenskim sporazumom „između rata i sramote izabrao sramotu, a dobiće i rat“.

Nije dobro kad obične male školske lekcije iz istorije potapaju povesne sublimacije srpskih akademika. Odazivajući se na poziv Aleksandra Vučića za raspravu o Kosovu i Metohiji, Dušan Kovačević pozvao je preko Tanjuga na dijalog sa Albancima, jer je „dijalog sprečavanje rata u kome bi ginula srpska deca“. A Srbija – kaže Kovačević – „posle stradanja u šest ratova u 20. veku više nema naroda i dece za sedmi rat, jer bi taj novi rat bio kraj ove zemlje“.

Kovačevićev poziv na dijalog nesporan je. Ali đavo nije u pozivu, već u argumentaciji, prema kojoj Srbija više nema dece koja bi ratovala (a ko ih ima?). Nevolja je što taj argument ne podupire akademikov poziv na dijalog, već podupire nešto sasvim drugo. Dakle, lako je složiti se da bi rat za Kosmet Srbiji otvorio nesrazmerno više rizika nego šansi i da bi ga zato svakako valjalo izbeći. Isto bi, doduše, bilo i sa ratom za Banjaluku, Niš ili za akademikov Senjak. Zato je pitanje da li Srbija nema dece samo za Kosmet ili ih nema ni za odbranu Niša i Senjaka? Ako bi odbrana Kosmeta bila „kraj ove zemlje“, da li bi to isto bila i odbrana Niša i Senjaka? Da li bi to – konačno – bila svaka odbrana Srbije?

Ako je, kako Kovačević kaže, u dijalogu o Kosovu crvena linija da ne budemo uvučeni u rat, tad je pitanje da li postoji neki prostor koji se brani bezuslovno, odnosno postoje li uopšte crvene linije. Nije problem kad između rata i sramote Kovačević bira sramotu – jednom li smo tako birali? – ali nam niko ne garantuje da ćemo, birajući sramotu i iscrtavajući crvenu liniju na prelazu iz mira u rat – rat i izbeći? Kao i Čemberlenu.

2.

Cilj do sada napisanog još uvek nije u tome da ponudi odgovor na sudbinsku dilemu današnje Srbije, koju je pred javnost postavio Vučić. Ispisijući koordinate za dijalog, reč je o tome da se valja čuvati sugestivno dramatičnih argumenata, posebno takvih prema kojima se bezuslovnom odanošću Kosovu – ili ostatku Srbije – upisujemo u red decoubica. Posebno kad svesnom nesaglasnošću između predloga i argumenata iskazi postaju ideološki spinovi. Svakako bi bilo loše kad bi se rasprava o Kosovu svela na ideološku – a svodi se polako – u kojoj „patriote“ brane Kosovo po svaku cenu, dok ga „evropejci“ ili „malosrbijanski nacionalisti“, poput Kovačevića, nude na varljivom oltaru mira i prosperiteta.

Problem se uvećeva kad oponiranje Kovačeviću postaje isto tako ideološko. Argumenti naših rodoljubaca lakše bi se razmatrali kad među njima Kosovo ne bi bilo načelo iznad svih drugih i kad bi se makar pokušala analizirati i cena aktivne političke odbrane Kosova. Koliko u novcu, koliko u vremenu, koliko u politici? Bez toga, rodoljupci su Vučićev poziv shvatili kao priliku da mu objasne neke stvari iz srpske istorije i mentaliteta, kao da njegov tekst ima epistemološke ambicije, a ne političke.

Zato je bilo lakše Vučićev poziv dočekati parolama – izdaja je uvek jedna od kurentnijih – umesto da se nastoji stvoriti kritička javnost, koja bi artikulisala pritisak stajući iza nekog održivog oblika odbrane Kosova. Ništa od toga, srpska nacionalna inteligencija voli da je u pravu nego ‘leba da jede. A ne možeš biti više u pravu nego kad vikneš – izdaja! Jer u kulturi malih naroda izdaja je, po pravilu, samoispunjujuće proročanstvo, ona se nikad naknadno ne demantuje. Problem je što, kad god uzviknu izdaja, po pravilu, jedino budu više beskorisni nego što budu u pravu.

3.

Hajde najpre da izvan ideološkog ključa vidimo šta je međunarodni kontekst kosovskog dijaloga. Prvo, Amerikanci su u velikom naletu na Balkanu: Hrvatska je apsolutno oteta od Nemačke i kandidovana za neku vrstu balkanske Poljske, Crna Gora potpuno poklopljena, stvoreni su svi uslovi da isto bude sa Makedonijom. Sudeći prema postepenom namicanju omče oko Dodikovog vrata i Vučićevom ponašanju, teško je poverovati da na redu nisu Srbi i da Vučić u Vašingtonu nije dobio jednu od onih ponuda koje se daju u četiri oka i obično se ne odbijaju.

Drugo, kosovski konflikt nije moguće držati u stanju zamrznutog još od 2010, kad je izmešten iz UN u EU. Jednako nemoguće ga je držati po strani u momentu velikog američkog naleta, i to u času kad je rusko-američki detant potpuno izbijen iz Trampovih ruku i kad mu se i sami Rusi nadaju manje nego ikad otkako je Bela kuća promenila stanara. Posebno nije dobro to što Rusi nisu uspeli da pariraju Amerima ni u Podgorici ni u Skoplju, gde su naši rodoljupci neko vreme Gruevskog i Ivanova nabijali Vučiću na nos da se ugleda na njih, a danas ih, naravno, i ne pominju. Dakle, koliko god rezonovali da na srednji i duži rok Srbija stoji bolje nego ikad za poslednjih 25 godina, ušli smo u zgusnuto vreme kad na Balkanu ne ginu samo preko noći lideri nego i cele države.

Ako pođemo sa te strane, Kosovo se pred Beogradom danas otvara kao problem u tri ravni: (1) teritorijalno-političkoj; (2) duhovno-istorijskoj; i (3) geopolitičkoj.

4.

Teritorijalno-politička ravan jeste onaj deo problema gde je pritisak na prvi pogled najveći, ali je taj deo problema po sebi prevaziđeniji nego pre i ne nosi onu dramatiku koja mu se pridaje na obe strane političkog spektra. Naime, koliko god da je Srbija pod američkim pritiskom sve bliža nekoj vrsti priznanja kosovske državnosti, Kosovo, zbog sve uzburkanijih međunarodnih prilika, jeste sve autonomniji svetski problem. To znači da ponašanje drugih zemalja prema Kosovu manje zavisi od njihove naklonosti Srbiji, a mnogo više od prenosivosti kosovskog virusa, pa tako povodom Kosova neće pratiti ponašanje Beograda, već sopstvenih interesa. Rečju, nijedna od ozbiljnijih zemalja koje nisu priznale Kosovo, posebno sad kad sve okolo vri od nadolazećih opasnosti, to neće uraditi, uključijući i zemlje EU. Bez obzira na ponašanje Srbije, Kosovo kao zemlja članica UN ne može da prođe a da se ne razbije o veto Kine i Rusije u Savetu bezbednosti.

To znači da Srbija neće imati problem da potpiše sporazum o odnosima sa Kosovom ukoliko budu ispunjena tri uslova. Prvi je da sporazum ne prati članstvo Kosova u UN, što bi na teritorijalno-političkoj ravni bila crvena linija. Srbija ne sme da podrži članstvo Kosova u UN, ali nema potrebe da pravi problem oko prijema u ostale međunarodne organizacije. Drugi uslov bio bi da potpisu prethodi formiranje ZSO i rešavanje pitanja srpskih manastira i kulturnih spomenika. Koliko god ZSO nije dovoljna kompenzacija za ono što je Srbija dala Albancima Briselskim sporazumom, ta asocijacija neće biti moćna koliko joj je propisano sporazumom, već koliko Srbija bude snažna i posvećena problemu Srba na Kosmetu. I, konačno, treći uslov je da sporazum ni eksplicitno ni implicitno ne prelazi ni u duhovno-istorijsku ni u geopolitičku ravan problema, o čemu će reči biti kasnije.

5.

U duhovno-istorijskoj ravni ne postoji suštinska prepreka da se Kosovo među građanima Srbije reafirmiše kao krupno identitetsko pitanje. Naravno, koliko veliki bude srpski ustupak na teritorijalno-političkoj ravni, to ga je važno kompenzovati u duhovno-istorijskoj. Ukoliko bi postojala ozbiljna koncentrisanost države na taj deo problema i ukoliko bi se očitovala i inteligentna briga za Srbe na Kosmetu, neki ustupci bi se mnogo lakše progutali.

6.

I Srbi i Amerikanci prepoznaju da je teritorijalno-politička ravan kosovskog problema prevaziđena jer se sporazumom Prištine sa Srbijom malo da učiniti za kosovsku državnost ako Priština ne može u UN i ako opstaju evropske zemlje koje Kosovo ne priznaju, zbog čega je ono beznadežnno zaglavljeno u EU integracijama. Zašto onda toliko insisturaju?

Radi se o tome da pritiscima oko Kosmeta Amerikanci nastoje da finalizuju svoju verziju geopolitičke prirode Balkana i Srbije, koja uključuje nultu tolaranciju na ruski uticaj, i to je za nas najveća opasnost, tu je drama koja se ne pominje. Kako će nesporazumi SAD i Nemačke ubuduće verovatno biti produbljivani, srpske šanse za EU sve su manje, što znači da će pritisci za ovu ili onu formu ulaska u NATO biti veći. Iako Srbija mora biti svesna toga da Rusija i Kina nisu uspeli da zaštite Crnu Goru i Makedoniju od američke šape, važno je znati da su to najmoćnije zemlje u čiju sliku sveta se uklapamo. Od Rusije mnogo zavisi naša bezbednost, od Kine naš ekonomski oporavak, dok nas u američkoj sferi ne čeka ništa dobro, i zato Srbija po svaku cenu mora da sačuva svoju multivektorsku geopolitiku. To je druga crvena linija.

7.

Iako bi trebalo biti veoma budan pred tim, srećna okolnost je da sporazum Srbije sa Kosovom teško može da postigne efekat sporazuma dve Nemačke. A to znači da kosovski problem još uvek nije pred razrešenjem i da će svojim trajanjem verovatno nadmašiti živote svakog od nas. Ako smem da predviđam, čini mi se da tu čak i neće biti najvažniji tekst sporazuma koliko stvaranje određujućeg političkog konteksta. Uostalom, neće to na kraju ni biti sporazum koji će uređivati odnose Kosova i Srbije, već odnose Srbije i Amerike. A, ako tu crvene linije ne postoje, kao kod Dušana Kovačevića, mladost, koju nemamo da bi je gubili u ratu, podizaćemo da bi je gubili u miru.

(Standard)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Jovan says:

    Odlicna analiza Cvijanovica! Akademac Kovacevic, njegov predsednik SANU i jos drugi uceni "miroljubci"i brizni za decu svoju ne vide dalje od svog nosa! Tacno da Srbija posle 5.oktobra 2000. kada su terpristi zapalili Skupstinu i izvrsilu puc u ime pljackaske horde Natoterorista NEMA NI DECU NI VOJSKU! A to znaci posle drzave Kosova slede drzave Vojvodina, drzava Sandzak, PBM, ... To znaci da nemamo decu ni za odbranu Nisa a ni Senjaka( u Beograd ionako nije ispalken ni jedan metak u Svabe u. Drugom ratu). Ako su Vucicu garanti mira fasisti Natp i USA na nam spasa jer oni NIKADA NE DRZE REC!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *