MirjanaBobicPiše: Mirjana Bobić Mojsilović

Na radiju, juče, dve voditeljke veselih glasova, uz laku muziku koja osvežava na 30 stepeni, lakim poskočicama i smejuljeći se, sprdale su se na temu novog ministra finansija. Jedna od njih je, očigledno nesvesna šta izgovara, u znak omalovažavanja dodala i da je Lazar Krstić išao sa njom u gimnaziju.

Tema nedelje je, dakle, Lazar Krstić, iako je on samo povod za druge teme. Od apsolutne fascinacije i proglašavanja ovog tridesetogodišnjaka takoreći mesijom, koji će Srbiju spasti od bankrota i podići je iz ekonomskog gliba, do neverovatnog omalovažavanja, i pre nego što je uopšte sleteo u Srbiju, to je bilans novog poteza Aleksandra Vučića. Sudeći po komentarima iz novina, Srbima je i Jejl smešan, a diplome i akademska zvanja ovde ne znače ništa. Mladi stručnjaci su ovde shvatani uglavnom kao žutokljunci, a mnogi vajni ekonomski analitičari ovih dana se utrkuju da objasne naciji da je i ono malo programa Lazara Krstića što je obelodanjeno – uglavnom staromodno ili neostvarivo, te da se niko ko iole poznaje ekonomiju, finansije i Srbiju ne bi prihvatio takvog posla u ovom trenutku. Omalovažavanje ide dotle da ga neki, umesto imenom, zovu „Dečko“. Uz to, mnogima smeta i činjenica da je Krstić „doveden“ iz inostranstva, a o njegovom programu za spasavanje Srbije, i njegovoj „misiji“, na društvenim mrežama već se može pročitati na stotine zluradih komentara. Aleksandar Vučić je bio u pravu kada je mladog Krstića, pošto je prihvatio ponudu da postane ministar finansija, skoro očinski upozorio da će biti napadan i gađan, i da mora da nauči da se sa tim nosi.

Ministar „stranac“ tako je izazvao brojne rasprave – tekstovi fascinacije neodoljivo podsećaju na dovođenje „spasioca“ Božidara Đelića u Đinđićevu vladu, dok se u negativnim komentarima pominje sve – od njegove mladosti i neiskustva, do navodnog „drilovanja u Americi da rasturi i ovo malo što je od Srbije ostalo“.

Obe strane ovog spektra reakcija govore o tome da Srbija nekako oseća da nam je dogorelo do nokata. Da se Srbija umorila od sebe same. I oni što veruju u dobre namere i znanje mladog eksperta, i oni što su umorni od tolikih spasilaca koji su ovde stizali sa fanfarama, svedoče o opštem osećanju rasula i propadanja. Jedni čekaju mesiju, drugi sa cinizmom dočekuju bilo koga ko obeća da će nešto da uradi.

A to, više od svega, govori o našoj kolektivnoj propasti.

Uverenje da je ovde nemoguće bilo šta uraditi nije prevashodno izraz našeg nezgodnog mentaliteta – „bolje je da uvek tipujem na loše, jer ću samo tako uvek biti prijatno iznenađen“, nego je pre svega rezulat našeg kolektivnog iskustva. Ono što vidimo oko sebe govori samo u prilog našem standardnom cinizmu i ogorčenosti. Što su obećanja bila krupnija, i bombastičnija, to je naše razočaranje životom u koji smo uvaljeni bilo veće. Nije zato čudno ni što u lakim radio emisijama Sin Laza postaje predmet sprdanja čak i onih koji od škole imaju završenu samo gimnaziju.

S druge strane, čak i ako je tačna teza da je Amerika poslala mladog Krstića u pomoć Aleksandru Vučiću, onda je možda na delu neki plan o kome običan građanin ne zna ništa. I deda Avrama je onomad poslala Amerika da zaustavi inflaciju i stabilizuje dinar. Ništa nije slučajno.

Bilo bi fer da bar za početak mladom Krstiću damo šansu, pre nego što počnemo da se prisećamo duhovitih dosetki, poput one, da je vidoviti Duško Kovačević u „Ko to tamo peva“ napisao da drljavi autobus koji simboličku Srbiju vozi od nemila do nedraga po gudurama i drumovima, pripada firmi Krstić.

(Novosti)