Da li je odlikovan „stari“ ili „novi“ Vulin?

Da li je odlikovan „stari“ ili „novi“ Vulin?

15 januara 2014

VladimirDimitrijevicPiše: Vladimir Dimitrijević

Čak je i Krstimir Pantić, revnosni sprovodilac protivsrpskih i protivkosovskih odluka vladajuće beogradske trojke (Nikolić-Dačić-Vučić) ustao protiv bezobrazluka Aleksandra Vulina, koji ga je primoravao da zakletvu polaže po Tačijevem nazovi zakonima, i tako pljune na ono malo Srbije što je ostalo u Kosovskoj Mitrovici.

Ali ovo neće biti tekst o Pantiću i Vulinu (uostalom, možda su se dogovorili da gradonačelnik okupirane Mitrovice bude neki stari mutivoda i sluga NATO Srbadije u Beogradu, recimo Oliver Ivanović). Ovo je, po ko zna koji put, tekst o vrhu SPC, koji je izgubio sve kriterijume vođenja srbske hrišćanske politike i pretvorio se u ceremonijalni servis vlastodržaca, što u ovoj i ovakvoj meri nije bio čak ni za vreme Josipa Broza (setimo se da je patrijarh German odbio u ono vreme da potpiše peticiju za davanje Nobelove nagrade samozvanom maršalu). Zato ćemo, da bismo pokazali dokle je došao vrh SPC u svom lutanju krenuti od Vulina, koji je od jeseni 2013. godine, skupa sa svojom briselousložnom Kancelarijom, nosilac sinodskog Ordena Svetog Save.

KOJI VULIN NIJE ODLIKOVAN?

U intervjuu koji je pre više od četiri godine dao nedeljniku Pečat (50/2009) Aleksandar Vulin,  čelnik Kancelarije za Kosovo i Metohiju Vlade Srbije i u ime te iste Kancelarije nosilac ordena Svetog Save, bio je glasan i jasan: “Naš jedini cilj je Srbija, a ne EU“ (1, 20).

Kada je Međunarodni sud pravde na smušeno pitanje tadićevske vlasti doneo nepovoljnu presudu o statusu Kosmeta, Vulin je predlagao niz mera za ostanak Kosova u Srbiji, počev od uvođenja „dinara za Kosovo“, preko prava na besplatno studiranje svih Srba iz južne pokrajine na bilo kom našem Univerzitetu, do prekida svih privrednih veza sa onim zapadnim firmama koje otimaju imovinu države Srbije na okupiranim prostorima. Poručio je: “Ako se zaista ne promeni ništa, i ako se u Srbiji lakše menjaju njene granice, ustavno uređenje, politika i geografija od onih koji je vode, onda je proces opadanja nezaustavljiv i konačan, a nada izgubljena“ (2,16). Posle svog prisustva na srbskim barikadama na Severu Kosmeta 2011, Vulin je smatrao da su svi pozvani da kao jedan stanu uz svoje sunarodnike koji brane Ustav Srbije, bore se protiv NATO okupacije i šiptarskog zuluma. Tada je tražio dosledno poštovanje Rezolucije 1244 UN i povratak naše vojske i policije na okupirani deo teritorije srbske države. Politiku Borisa Tadića i njegove vlasti zvao je „podlom i lažljivom“ (3,15). Predlažući nastavak borbe, ukazao je na neophodnost hrabrosti: “Istorijski narodi se razlikuju od neistorijskih jer ne odustaju od sebe samih zato što prilike trenutno nisu povoljne. Istorijski narodi veruju u sebe, neistorijski u svoje protivnike“ (isto, 14). Vulin je bio i odlučan borac protiv NATO: “Potpis za NATO pakt je potpis za svojevoljni ulazak u NATO i privatni svetski rat koji Brisel faktički vodi u tri države sveta, ne računajući okupaciju Kosova i Metohije“ (4,8).

Kada je SPS kadar, predsednica Skupštine u doba tadićokratije, Slavica Đukić Dejanović rekla da izbori na Kosovu u maju 2012. možda neće biti raspisani, Vulin je opet ošinuo, upozoravajući na strahovitu samovolju vlasti: “A, kada se jednom oseti bezobalna sloboda apsolutne i zakonom nesputane vlasti, zašto bi se stalo samo na lokalnim izborima na Kosmetu. Možda bi i parlamentarni, pokrajinski i predsednički izbori mogli postati stvar političke volje. Vlast u Srbiji tako i shvata svoju ulogu, kao nosioca svake moći i nema tog parčeta papira koji može biti vredniji od vlasti same“.

Grdio je Vulin Ustavni sud Srbije koji se „godinama ne izjašnjava o ustavnosti Statuta Vojvodine“ (6,13). Optuživao je vlastodršce da 2011. nisu sproveli popis na Kosmetu tvrdeći da nisu popisali Srbe da bi se lakše oslobodili ove pokrajine. Ukazivao je na to da Tadić i njegovi koalicioni partneri satanizuju vođe Srba sa Severa da bi se obračunali s njima: “Od kako su Srbi odbili da se uklone sa barikada i odbili da pristanu da promene realnost po kojoj su oni nezaobilazan faktor u rešavanju kosmetskog pitanja, vlast u Beogradu uporno pokušava da njihovim vođama ospori legitimitet i predstavi ih kao ucenjivače i uzurpatore (…) Umesto da Srbima na Kosmetu Vlada omogući da biraju i budu birani, da učestvuju u pregovaračkim timovima kao ravnopravan deo, sa pravom glasa, Vlada im poručuje da je njihov život političko pitanje koje ne štiti zakon, već volja vladara“ (isto). Pred same izbore 2012. obećavao je: “Da proteramo strane vojnike sa Kosmeta, ne možemo, ali možemo da ne pregovaramo sa albanskim zločincima poput Hašima Tačija i da poništimo protivustavne sporazume sa Prištinom koje su potopisali predstavnici Beograda. Moramo se boriti za opstanak Kosmeta u sastavu Srbije i da poštujemo Ustav. (…) Možemo da garantujemo da srpska Žandarmerija ne bije Srbe na barikadama“ (7, 23).

Dok je ovako govorio, Aleksandar Vulin nije dobio orden Svetog Save od poglavara SPC.

KOJI JE VULIN ODLIKOVAN?

Naravno, ako nije odlikovan onaj “stari” Vulin, koji je tražio da se protivustavni sporazumi Tadićevog Beograda s Tačijevom Prištinom ponište, odlikovan je ovaj „novi“, u maju 2013. postavljen na čelo protivustavnog Odbora za implementaciju briselskog sporazuma, postignutog sa zločincem Hašimom Tačijem, za koga je taj isti Vulin govorio da s njim nikada ne sme pregovarati. Odlikovan je „novi“ Vulin, koji je svim silama, protivustavnim i antidemokratskim, nastojao da Srbe sa Kosmeta natera da izađu na okupatorske izbore.

Vulin je odlikovan na predlog vladike Teodosija zato što je, kao predstavnik Vlade Srbije, pomagao obnovu prizrenskog konaka u Visokim Dečanima, pružio podršku izvesnim povratnicima (koliko ih li je?) i obnovu objekata SPC na Kosovu. Odlikovani je rekao da će materijalna pomoć i dalje biti upućivana, kao i da SPC i Vlada imaju isti cilj: očito ne da Kosovo bude u sastavu Srbije i pod njenim Ustavom, nego da „Srbi u pokrajini žive bolje, da ih bude više, da život ovde bude civilizovaniji i vredniji“ (7). Istovremeno, patrijarh Irinej je odlikovao i predstavnika EU na Kosovu Samuela Žbogara, Ambasadu Kraljevine Norveške (koja je, među prvima priznala nezavisnost NATO monstruma), kao i bivšeg norveškog ambasadora u Prištini Svere Johana Kvalea.

To je isti onaj patrijarh koji je, ne tako davno, izjavio: “Priznavanje je za nas potpuno stran pojam. Ne dolazi u obzir ma kakvo priznanje, kao i nekakva deoba (Kosova) (…) Sadašnje stanje na Kosovu i Metohiji je stanje okupacije. Nadamo se da, kao i svaka okupacija, neće trajati večno. (…) Kosovo je bilo i mora ostati naše. (…) Žele da nam unište tragove, da ne ostavimo ništa iza sebe, a to sve pred očima i sa blagoslovom kulturne Evrope“ (8,3). U isti mah, to je patrijarh koji je Srbe sa Kosmeta, na Pokrov Majke Božje, 14. oktobra 2013, pred njenom čudotvornom ikonom Pećkom, u Pećkoj patrijaršiji, u prisustvu ovde pomenutog Vulina, pozvao da izađu na izbore krvoloka i ubice Hašima Tačija.

GDE JE VULIN ODLIKOVAN?

Vulin je odlikovan u jednoj od najvećih svetinja Srbske Crkve manastiru Visoki Dečani, pored moštiju Svetog kralja Stefana Dečanskog. Dečani u Metohiji su oduvek bili simvol borbe za slobodu Stare Srbije: kralj Nikola, veliki vladar srbske Crne Gore, uneo ih je u himnu svoje države Onamo, namo, nazvavši ih „Dečanima svetim“ u kojima „molitva prisvaja raj“. Sveta Evgenija (supruga Svetog velikomučenika Lazara Kosovskog Milica) ostavila je u manastiru dve ogromne voštanice da ih zapali onaj srbski vladar koji oslobodi – „osveti“ Kosovo. To je učinio kralj Aleksandar, potomak besmrtnog vožda Karađorđa i čelovođa srbske vojske u oslobodilačkim ratovima 1912-1918.

Međutim, Visoki Dečani su od 2005, zahvaljujući svojoj upravi (episkop Teodosije i arhimandrit Sava Janjić) postali središte u najmanju ruku neobične borbe protiv nastojanja tadašnjeg vladike raško-prizrenskog Artemija da Srbi sa Kosmeta ostanu u Srbiji i da nikad ne priznaju NATO-arbanašku kvazidržavu (9). U Dečanima su sa izvesnom euforijom primani svi neprijatelji srbskih prava na Kosmetu – od Džozefa Bajdena 2009. godine do Atifete Jahjaga 2013. godine.

Tu, u Dečanima, početkom 2012. bivši predsednik Srbije Boris Tadić, dao intervju u kome je u svom opuštenom cool stilu ispričao jedan „programski vic“, kojim pred strancima objašnjava kakvi su Srbi: “U Briselu prave eksperiment s miševima: kako reaguju kad piju votku, viski, konjak i šljivovicu. Ovi koji su pili konjak, odali su se raskalašnosti, jurili su mišice po kavezu, plesali. Ovi koji su se napili viskija, bili su mamurni i agresivni, ovi s votkom su bili ravni kao patos i nisu mogli da se maknu dalje. A ovi što su se napili šljivovice izazvali su veliko iznenađenje među naučnicima. Oni su se uhvatili za rešetke kaveza i počeli da viču ‘mac-mac!’ I ja sam taj vic rekao negde da ću ispričati u javnosti kao najbolju karakterologiju našeg naroda. I šta mislite kako će reagovati vaši čitaoci? Devedeset odsto će biti srećno, što me najviše brine. To je 27. mart, to je 1999, to je i sad ovo sa EU. Sve vreme je ‘mac-mac!“ (10,24).

U Visokim Dečanima pred vladikom Teodosijem i arhimandritom Savom Janjićem Boris Tadić je iskazao ključnu želju svih domaćih slugu Imperije: da Srbi poreknu 27. mart 1941, kad su rekli ne Hitleru i da se odreknu 1999, kad su pružili otpor NATO. Oni treba da postanu pokisli miševi, spremni da kukavički beže u rupu kad god se pojavi mačka iz Vašingtona i Brisela.

U tim i takvim kontrainicijatičkim prostorima stvorenim dejstvom sadašnje manastirske uprave (svakako ne u svetom hrontopu Visokih Dečana Kralja Dečanskog) odlikovan je Aleksandar Vulin, desna ruka Aleksandra Vučića, spremna da zauvek ugasi sveću koju je ovde u ime carice Milice zapalio kralj Aleksandar. Ali to nikom nije pošlo za rukom, pa neće ni njima ni njihovim nalogodavcima. Živ je Bog i živa će biti duša naša.

Srbska Nova 2014. godina

(Standard.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *