Da li je SFRJ bila totalitarna država?

Da li je SFRJ bila totalitarna država?

29 novembra 2014

tito-i-jovanka-sa-pudlicomPolitički režim Titove Jugoslavije nije bilo totalitaran kako ga često prikazuju u javnom životu bivših republika, tvrde slovenački sociolozi.

Sociolozi navode da je Titov režim u početku imao elemente totalitarizma, ali ih je na istraživanje za članak u časopisu „Komunističke i post-komunističke studije“, koji izdaje „Elsevier“, podstaklo neselektivno etiketiranje Titove Jugoslavije kao totalitarne države bez vremenske ili neke druge zadrške, javlja Hina, a prenosi Index.hr.

U dva slučaja tako su Jugoslaviju službeno obiežila nadležna tela državnih vlasti Hrvatske i Slovenije, a da se niti jedno od njih nije pozvalo na neko sistemsko promišljanje totalitarizma, niti su analizirala način prisutnosti navodnog sistema i vreme njegova trajanja, ističu sociolozi Univerziteta u Mariboru Sergej Flere i Rudi Klanjšek.

Hrvatski sabor 2006. usvojio je deklaraciju o „osudi zločina počinjenih tokom totalitarnog komunističkog sistema u Hrvatskoj, 1945-1990“, a Ustavni sud Slovenije 2011. je poništio odluku Gradske opštine Ljubljane, koja je želela da put u izgradnji nazove po Josipu Brozu Titu.

U presudi, Ustavni sud Slovenije spomenuo je „Titovo simboličko značenje“ povezano s „posleratnim totalitarnim komunističkim režimom“, te utvrdio da „Tito simbolizuje totalitarni režim“.

„Totalitarni diktator“ je morao „usklađivati stavove“

Analizirajući istorijat Titovog režima u skladu s literaturom o totalitarizmu, autori zaključuju da Jugoslavija nije bila totalitarna u više od polovine svog veka. Iako je bio promovisan kult Tita, njegova vlast bila je ograničena federalnom prirodom države, smatraju sociolozi.

To ne znači da nije postojala represija, koja je, posebno do 1953., bila usmerena protiv verskih ustanova, imanentnih protivnika komunizma, političkih disidenata i uopšte na kontrolu inteligencije, napominju Flere i Klanjšek.

Od sredine 60-ih godina republike su postale uglavnom samostalni igrači i brinule se za svoje sopstvene interese, privatna poduzeća nisu poslovala pod kontrolom državne planske ekonomije, dok je bio vidljiv kulturni i verski pluralizam, ističu autori.

Multinacionalna stvarnost na kojoj je AVNOJ-em utemeljena Jugoslavija, istaknula je različite ekonomske interese, a oni su proizvodili sukobe sve do raspada zemlje.

Ali, argumenti pokazuju da taj „totalitarni diktator“ nije mogao samostalno da imenuje članove tela saveznih republika, nego je to bio dugotrajan proces postizanja „dogovora“, usklađivanja i političkih manipulacija.

U svom iskrenom iskazu, početkom 70-ih, vojvođanski lider Stevan Doronjski govori o višemesečnim „konsultacijama“ oko imenovanja tamošnjih saveznih funkcionera, u kojima su učestvovali članovi pokrajine, republike i savezne elite, kao i Tito, kažu sociolozi.

Donošenje odluka zavisilo je od SKJ, ali ona je samo naizgled bila jedinstvena partija, jer se vođstvo svake republike i pokrajine vodilo partikularnim interesima. To je institucionalno dovršeno tako što su sve republike dobile svoje nacionalne banke, ministarstva spoljnih poslova i jedinice teritorijalne odbrane, ističu autori.

Politička policija u „prvoj fazi“ (1945-1953), tvrde autori, odigrala je tipičnu ulogu za totalitarne režime: zatvarala je pa čak i eliminisala opozicionare, potiskivala nezavisnu štampu i slično.

Padom nespornog šefa jugoslovenske političke policije Aleksandra Rankovića 1966., služba je reorganizovana na način koji je onemogućio djelovanje tipično za totalitarne sisteme.

Špijunska mreža je radikalno smanjena, tako da je, primera radi, količina dosijea praćenih osoba u Sloveniji smanjena s 270 hiljada na jednu hiljadu metara dužine.

Ono što određene krugove u Hrvatskoj posebno „svrbi“ je to da Udba od 1967. nije bila više bila jedinstvena jugoslovenska organizacija nego u nadležnosti republika, kazao je Sergej Flere za Hinu i dodao:

„Nakon što su republike u 70-im vodile Udbe svojim putevima, Stane Dolanc je poslednji put pokušao obnoviti federalno-republičku saradnju na području društvene samozaštite, kako se to tada zvalo.“

Premda je promisano bratstvo i jedinstvo, proleterski internacionalizam i politika nesvrstanih, saveznoj državi nedostajalo je jugoslovenskog esencijalizma i originalnosti, što bi nužno bilo prisutno u totalitarnim verzijama ideologije.

Kulturni život, pogotovo nakon 60-ih godina, bio je vrlo raznolik i pluralan, što je potpuno strano totalitarnim sistemima.

Represija prema verskim zajednicama bila je snažna do 1950-ih, do kada je režim potisnuo iz javnosti sve njihove aktivnosti i oduzeo im većinu vlasništva. No, prema podacima iz članka, već 1966. verske zajednice izdaju 65 novina sa ukupno 3,59 miliona primeraka, a 1987. ukupno 99 novina s više od 3,7 miliona primeraka. Poređenja radi, u Sovjetskom Savezu do 1990. samo je Časopis Moskovske pravoslavne patrijaršije bio dostupan tamošnjoj javnosti.

Delatnost verskih subjekata u medijskoj areni je stoga sasvim u suprotnosti sa onim što teoretičari kažu o totalitarizmu, zaključuju slovenački sociolozi

Sistem koji je teško klasifikovati

Nema nikakve sumnje da su trijumfalistički raspoloženi jugoslovenski komunisti 1945. počeli uvoditi sistem s ključnim totalitarnim obeležjima.

Takve namere se vide iz ukidanja višestranačkog sistava, a posebno po uklanjanju političke opozicije i po uspostavljanju vladavine avangardne partije, tvrdi se u časopisu „Komunističke i post-komunističke studije“.

Takođe, vlast je odmah nakon rata smaknula veliki broj građana bez suđenja. Premda se takvo nešto događalo u i drugim zemljama, na primer u Francuskoj, u Jugoslaviji je to postalo neka vrsta masovnog zastrašivanja i prvi korak u uvođenje moćne političke policije.

Pored toga, vlast je ukinula privatno vlasništvo u poljoprivredi, uvela kontrolu masovnih medija, uspostavila oružane snage podređene Partiji i uvela službenu komunističku ideologiju. Ta se ideologija predstavljala kao spasiteljska ili „hilijastička“, te je imala monopol u javnom životu.

Iako smatraju da Jugoslavija nije bila totalitarna, autori nailaze na nepremostive prepreke u klasifikovanjunjenog političkog sistema i upućuju na različite teoretičare po kojima ona seže od režima sličnoj Frankovoj Španiji do „pravne države“.

Skloni smo tvrdnji da se Titova Jugoslavija samo u svojoj prvoj fazi približila totalitarnom režimu, odnosno u razdoblju od 1945. do 1953. Ali, već od sredine 60-ih, nastaju elementi poliarhije u smislu razvijene predstavničke demokratije, u kojoj su značajni uticaji interesnih grupa na proces vladanja bili prisutni. To ne znači da želimo reći da je Jugoslavija bila demokratska u svakom smislu„, kažu Flere i Klanjšek.

Iako je Titova država pokazivala sve manje političke prisile prema građanima, država nije postala funkcionalnija, niti se približila održivom ekonomskom i političkom sistemu.

„Važni procesi, koji su vodili njenoj dezintegraciji, nastajali su kao rezultat spontanih snaga, a institucionalna politika sve više je bila utopija i izvan dodira sa stvarnošću“, zaključuju sociolozi Univerziteta u Mariboru Sergej Flere i Rudi Klanjšek.

(Index.hr)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *