Da li Ružić nagoveštava priznanje Kosova

Da li Ružić nagoveštava priznanje Kosova

27 marta 2013

Aleksandar PAvicPiše: Aleksandar Pavić

Iz nekog razloga, nastup šefa poslaničkog kluba Socijalističke partije Srbije u emisiji “Stav Srbije” Prve srpske televizije u nedelju 24. marta nije dobio zaslužujuću medijsku pažnju. Čudno, jer je Ružić upravo govorio stvari koje su “muzika za uši” vladajućeg medijsko – političkog establišmenta u Srbiji. Uz to, te reči su se zgodno uklopile u dan početka NATO – agresije na Srbiju 1999. Godine, jer su praktično nagoveštavale političku, a i ličnu volju da se plodovi te agresije konačno i realizuju.

Tema emisije su bili tzv. Nemački uslovi koje Srbija treba da ispuni da bi nemački parlament odobrio datum za početak pregovora za (neizvesno i ničim garantovano) pristupanje Evropskoj uniji. Na pomen reči “uslovi”, Ružić je odmah požurio da ispravi voditelja emisije, ističući da nije reč o “uslovima” već o “preporukama” koje su zapravo “znak dobre volje”. Ovo uprkos činjenici da sama reč “uslovi” nije čak ni uvredljiva, a da uz to Nemačka – šta god mislili o njoj – ima sasvim legitimno pravo da Srbiji postavlja uslove kada je reč o njenom “evropskom putu”. Jer Nemačka je član organizacije kojoj Srbija – preciznije beogradske vlasti – želi da pristupi, i to njen najjači član. Svaka organizacija, svaki klub imaju svoje uslove za prijem. S druge strane, članstvo u EU nije obavezno za evropske države. Svega 27 od ukupno 50 evropskih država pripada EU klubu. Sama EU ne pretenduje – mada se često tako može činiti – da bude jedini ovlašćeni predstavnik svih evropskih država pred svetom. Dakle, očigledno je da je članstvo u EU dobrovoljno. Problem Srbije je u tome što njene vlasti, čak i mimo većinske volje biračkog tela prema svim poslednjim anketama – uporno insistiraju da “EU nema alternativu”. To definitivno nije problem EU, pa ni Nemačke. Naprotiv – to je privilegija i dobitak za EU (a pogotovo za Nemačku), jer dozvoljava briselskoj birokratiji i najmoćnijim EU državama da se praktično poigravaju sa Srbijom, kao što bi se svaki bahati bogataš poigravao sa prosjakom spremnim da proda svoju slobodu – i to ne za hleb, već samo za obećanje mogućih mrvica hleba u nekoj maglovitoj budućnosti.

U svakom slučaju, Ružićeva ponizna snishodljivost prema Nemačkoj ga čini preosetljivim na njen senzibilitet – bar kako ga on zamišlja. Deluje ka da on ne želi da dozvoli čak ni mogućnost da Nemačka slučajno deluje kao “loš momak” pred srpskom javnošću, niti da dozvoli mogućnost da neki Nemac stekne utisak da Ružić nije bio spreman da u svakom trenutku brani nemačke interese i ugled, čak i više nego što bi to neki Nemac bio spreman da učini. Ali Nemačka, kao ozbiljna zemlja, i te kako ima pravo da postavlja uslove za prijem u klub kojem pripada. Uslove – a ne “preporuke”. Što se tiče Ružićevog preferiranja termina “dobra volja” – tu bi se moglo pretpostaviti da tu Ružić želi da predoči nezahvalnoj srpskoj javnosti koliko su Nemci zapravo velikodušni time što su se udostojili da odvoje delić svog dragocenog vremena kako bi Srbiji saopštili uslove za (tek) mogućnost prijema u ekskluzivni EU klub. Nije sigurno koliko su Nemci zadovoljni sa ovakvim načinom predstavljanja – ali neka to bude stvar između njih i Ružića.

Sledeće što je Ružić istakao je to da smo “još uvek daleko od eksplicitnog priznanja Kosova” i da moramo da idemo “postupno” i “korak po korak”. Ovo “još uvek daleko” je gledaocu odmah trebalo da nagovesti jednu vrlo jasnu stvar: da ćemo jednog lepog dana biti “blizu” tog “eksplicitnog priznanja”. I taj nagoveštaj je Ružić u nastavku emisije vrlo brzo i opravdao, objašnjavajući da“naša politička i intelektualna elita treba da ponese odgovornost” i da“moramo da budemo spremni i na takav ishod”. Olakšavajuća okolnost, po Ružiću, je ta što “takav ishod neće biti sutra”. Dakle, danas smo “daleko” od priznanja tzv. Kosovske nezavisnosti, sutra bi mogli da budemo “bliže”, dok bi npr. Prekosutra već mogli da razmišljamo i o “stizanju na cilj”, tj. Priznanju. Jer, po Ružiću, “kada uđemo u EU”, moramo da znamo “koje su granice” i šta se dešava sa našom“sadašnjom pokrajinom” Kosovom i Metohijom. Koja, kako stvari stoje,“u budućnosti” to neće biti ako se Ružić i njegova stranka budu pitali.

Potvrda takvog Ružićevog opredeljenja došla je kada je rekao da je tačka 7 uslova (pardon – “preporuka” i izliva “dobre volje”) vladajuće nemačke partije “neka malo dalja budućnost”. Da podsetimo, tačka 7 glasi: “Jasno vidljiva volja za pravno obavezujućom normalizacijom odnosa sa Kosovom sa perspektivom da Srbija i Kosovo kao punopravne države članice u smislu ugovora EU budu u stanju da nezavisno i zajedno ispunjavaju svoja prava i obaveze; ta perspektiva mora između Srbije i Kosova da bude dogovorena kao ugovorni sporazum (na primer u obliku Sporazuma o dobrosusedskim odnosima) i mora da zaživi pre završetka pregovora o pridruživanju”.

Jer, zaboga, kako nam Ružić saopštava, “Albanci su nas biološki pobedili” i mi, “ako nemamo mladost, onda treba da imamo mudrost i da iskoristimo sve benefite ulaska u EU”. A –“da li će to i Kosovo paralelno sa nama ili zajedno sa nama učiniti u onom momentu kada postanemo članice EU, mislim da to više neće biti relevantno”.

Jer, šta je “Kosovo” čoveku koji kaže, kao što je Ružić rekao, ponavljajući mantru svog partijskog šefa: “Mi ne možemo više da robujemo kosovskom mitu i mislim da ne treba više da budemo taoci”. Kao što očigledno “ne možemo da robujemo” ni Ustavu – s obzirom na ono što je Ružićev partijski šef izjavio u svom zloglasnom intervjuu časopisu NIN od 7. marta 2013: “Lagalo se da je Kosovo naše, pa je to čak i ozvaničeno Ustavom”. A upravo je taj Dačićev intervju naveden u nemačkoj tački 7 kao “ohrabrujući potez” za “normalizaciju odnosa”. S tim što nema nikakve sumnje da je “normalizacija odnosa” tek stanica ka konačnom priznanju, što je izričito izjavio i predsednik Parlamentarnog komiteta Evropskog parlamentaza spoljne poslove Elmar Brok, precizirajućida je “međusobno priznanje Kosova i Srbije poslednji uslov za učlanjenje u EU”.

Prema tome, jasno je našta je spreman “glavni pregovarač” Beograda u Briselu Ivica Dačić, i čemu će težiti 2. aprila. Srbi sa slobodnih delova Kosova i Metohije su takođe toga svesni, i oni su se za najgore već spremili. Njihova “tačka 7” glasi: “Ukoliko se na Kosovu i Metohiji nastavi sa kršenjem ustavno pravnog poretka Republike Srbije, bitno se ugroze prava i interesi srpskog naroda i nastavi sa zaverom da se srpski narod svede na nacionalnu manjinu, odnosno etničku skupinu, odbornici odborničkih grupa skupština opština severna Kosovska Mitrovica, Zvečan, Zubin Potok i Leposavić, polazeći od univerzalnog i neotuđivog prava svakog naroda na samoorganizovanje, samoopredeljenje, udruživanje i slobodan društvenopolitički, ekonomski, kulturni i socijalni razvoj, pribeći će osnivanju Skupštine Severnog Kosmeta kao najvišeg predstavničkog i zakonodavnog organa”.

S obzirom na deklarisane namere stranke sadašnjeg premijera Srbije – a i više puta iskazanu spremnost sadašnjeg predsednika Srbije da Srbe na Kosovu i Metohiji svede na nivo “zajednice” okrenute Prištini i nekom tamošnjem “ustavu”, Srbi na slobodnim delovima KiM, odnosno onim delovima koji jedino priznaju Ustav Srbije – biće primorani da svoje namere sprovedu bez obzira na ishod sesije u Briselu 2. Ili nekog drugog aprila. To jest, da ponovo potvrde svoju privrženost ustavnom poretku zemlje i tako postanu jedina teritorija na tlu Srbije na kojoj se eksplicitno poštuje sadašnji Ustav.

I – zašto ne reći i ovo: imaće i međunarodno pravo na svojoj strani. Jer, u skladu sa savetodavnim mišljenjem Međunarodnog suda pravde o deklaraciji kosovske nezavisnosti, kao “demokratski izabrani lideri” naroda kojeg predstavljaju, predstavnici Srba (a i drugih nearbanasa) sa slobodnih teritorija KiM moraju imati jednako pravo da proglase “nezavisnost”, na isti način na koji ju je grupa Arbanasa proglasila naspram Srbije 17. februara 2008. pozivajući se pritom na Rezoluciju 1244 UN SB uz – zašto ne – i dodatnu deklaraciju “privrženosti” Ustavu Srbije. Kao šlag na torti.

Neki, koji su se odrekli ne samo “kosovskog mita” već i zdravog razuma će već reći da je to, između ostalog, ne samo “nepoštovanje realnosti” već i “prizivanje neke nove Oluje”. To bi značilo da 1. Ne shvataju ili neće da shvate da je “realnost” života pod vlašću Tačija, Haradinaja ili nekog trećeg NATO – favorita samo recept za tek nešto sporiju “Oluju”, i 2. da nam ti isti“realisti” – koji su zakonomerno i ljubitelji “zapadnih vrednosti” – saopštavaju sledeće: da je njihov voljeni Zapad spreman da sruči kataklizmu na svakoga ko traži one stvari, na koje se taj isti Zapad redovno poziva: poštovanje zakona, bezbednost i slobodu. Pametnom dosta.

(fondsk.ru)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Miki says:

    Ružić je nedozreo i takvog je lako kupiti. Najviše kritika zaslužuje Dragan Bujošević koji u pomenutoj emisiji govori o nemačkoj pomoći naspram ruske od 2000-te na ovamo. Pitao bih njega, koliko vrede sirovine na Kosmetu, koliko para su isisale strane banke iz Srbije, koliko para je izašlo iz Srbije na osnovu liberalizacije tržišta i uništenja domaće proizvodnje roba široke potrošnje? Koliko je para otišlo na lečenje teških bolesnika na klinike na Zapadu koji su oboleli zbog NATO bombi? Pitam se kako tog čoveka nije sramota da na tako glup način glorifikuje Nemačku u trenutku kada nam ispostavljaju uslove kao Austrougarska 1914? I da li će ti kapitalistički manipulatori - kontrolori svesti, da odgovaraju za svoje mistifikacije, intelektualni hohštapleraj i pristrasne analize? "Proizvodnja iluzija postala je jedan od najvažnijih načina na koji se kapitalisti obračunavaju s humanističkom vizionarskom svešću i nastojanjem potlačenih da se organizuju i bore protiv kapitalizma".

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *