ДА ЛИ СУ РУСИ „настали од Срба“?

DA LI SU RUSI „nastali od Srba“?

19 marta 2017

498767-srbija-rusija-345

Među najpopularnijim tvrdnjama povezanim sa Rusijom koje mogu da se nađu na srpskom Guglu spadaju i sledeće: Rusi su Srbi, Rusi su srpsko pleme, Rusi su nastali od Srba… Ovaj fenomen pokušava da komentariše Nikola Tanasić, filozof i analitičar portala „Nova srpska politička misao“. Tekst je objavljen 23. februara u našem štampanom izdanju „R Magazin“ koji izlazi kao dodatak „Nedeljnika“.

Srpske iluzije o Rusima i Rusiji imaju mnoštvo izvora, ali glavni – oni koji dovode do danas rasprostranjenih megalomanskih ideja o „Rusima kao srpskom plemenu“ – pre svega su posledica pada opšteg obrazovanja, degradacije prosvete (i posebno njenog uticaja na javni diskurs), hipertrofije informacija u eri interneta i, naravno, opšte i ozloglašene tabloidizacije medija i javnosti. Dobro je poznato da ogromna ljubav srpskog naroda prema Rusima nije proporcionalna sa znanjem srpskog naroda o Rusima, i ogromne rupe koje postoje u srpskoj istorijskoj svesti se – u skladu sa nacionalnim folklorom – po pravilu popunjavaju mitovima, a u poslednje vreme često i otvorenim lažima i izmišljotinama.

Paralelno sa odsustvom Rusije iz školskih programa, među Srbima se, pogotovo u drugoj polovini 20. veka, izrodilo veliko nepoverenje prema zvaničnoj istoriografiji, pre svega zato što se u SFRJ iz političkih razloga grubo „retuširala“ novija istorija srpskog i jugoslovenskih naroda, kako bi se servisirala zvanična ideologija integralnog jugoslovenstva. Poznati istorijski falsifikati, u paru sa među Srbima popularnom povikom protiv „germanske škole“ istoriografije (čija je nezainteresovanost za istoriju Slovena tumačena kao pokušaj da se slovenska istorija falsifikuje i gurne pod tepih), poljuljali su opšte poverenje naroda u istoriografiju kao nauku. Ali dok to nije bio problem za obrazovane, za neobrazovane je to bio poziv da se svaki oblik naučno utemeljene rasprave o istoriji odbaci kao bezvredan, i da se svaka izmišljotina, ili lična fantazija, proglasi ravnopravnom sa ozbiljnim istoriografskim istraživanjem, utemeljenom na valjanim izvorima.Tu treba naglasiti par objektivnih okolnosti, a obe se tiču usvajanja zapadnih paradigmi u formiranju srpske udžbeničke istoriografije. Srpski udžbenici istorije više od stotinu godina pisani su po ugledu na zapadne (nemačke, francuske i sl.), a Rusija u njima figuriše kao faktor praktično tek nakon Petrovih reformi (kada se Rusija „učlanjuje u klub“ zapadnih zemalja), dok oskudne informacije o Rusiji 18. veka najčešće koriste isključivo kao uvod u Napoleonov konflikt sa Rusijom, koji za veliki deo Evrope predstavlja prvo suočavanje sa Rusijom kao istorijskom silom. To znači da se, recimo, u školskim udžbenicima istorije koji su decenijama bili u upotrebi, izučavao stogodišnji rat Engleske i Francuske, ili krstaški pohodi, ali nije bilo pomena o, recimo, Kulikovskoj bici, Novgorodskoj republici, pa čak ni o Krštenju Rusije.

Kada se na sve to doda danas univerzalni dostup informacijama preko interneta, gde svako može da napiše šta hoće, i gde malo ko proverava izvore i utemeljenost onoga što čita, dolazimo u današnju situaciju da je fantastična proza pseudoistoričara i amatera – od kojih jedan deo čak i ne krije da se bavi fikcijom, a ne naukom – postala popularnije štivo na internetu od ozbiljnih, suvoparnih i opširnih istorijskih studija – gde ništa nije crno-belo, ništa nije jednostavno, a informacije nisu usitnjene u lepo oblikovane i ukusne zalogajčiće koji podilaze kompleksima slabo obrazovanih.

To nas je dovelo u situaciju da jedan dobar deo srpske javnosti ima u potpunosti isfantaziranu sliku srpske istorije. Pseudoistoričari, kojima nijedno zlatno doba srpske istorije nije dovoljno zlatno, izmišljaju priče o „antičkoj Srbiji“, koja je postojala pre svih pisanih podataka o slovenskim narodima (i pre pisane istorije kao takve) u kojoj se ova „drevna“ i „prava Srbija“ prikazuje kao nekakva „antička Amerika“ – vojno najmoćnije, tehnološki najnaprednije, i uz to kulturološki najuzvišenije društvo (za koje nikome nije jasno kako je, u svoj toj naprednosti, propalo). Iako se na ovakve fantazije „pretplaćuje“ vrlo mali broj naših sugrađana, one ostavljaju svog traga na javnom mnjenju. U Srbiji više nije popularno govoriti o „slovenstvu“, što zbog gorkog iskustva sa političkim eksperimentom „jugoslovenstva“, što zbog nepoverenja u većinu „slovenske braće“ – pre svega u Hrvate i Bugare (kao najbliže susede). Zanimljivo je da je u pitanju regionalni trend – svi bivši jugoslovenski narodi izmišljaju nekakve pretke koji nisu Sloveni – bilo da su u pitanju antički Makedonci, Tračani, Iliri, Kelti, Etrurci ili neki drugi narod. Ovo dovodi do toga da se u Srbiji bratstvo sa Rusijom često ne posmatra u kontekstu sveslovenskog bratstva (kao u 19. veku), već se odnos sa Rusima proglašava intimnim i ekskluzivnim, dok se drugi slovenski narodi iz njega isključuju (jer „svi su oni okrenuli leđa Rusima, osim Srba“).

A od ideje da su „Srbi i Rusi jedini pravi Sloveni“ do ideje da su „Srbi i Rusi jedno posebno pleme“ (a pošto nemamo ime za njega, nazovimo ga „Srbima“) svega je par lakih koraka, pogotovo kada nas ne opterećuje nikakvo istraživanje izvora i konkretnih podataka. U uslovima interneta na kome zaista možete pročitati sve i svašta, u uslovima u kojima niko više nema poverenja u prosvetu, u uslovima u kojima se prosvetom i istoriografijom grubo manipuliše u političke svrhe (pogotovo u drugim zemljama regiona), koga može da iznenadi što su i Srbi „pustili mašti za volju“, pa svoje političke frustracije iz novije istorije leče tako što sebi prisvajaju uspehe svoje velike braće, za koju niko ne osporava da su im „najbliži rod na svetu“?

Kako se boriti protiv toga? Samo znanjem, samo strpljivim, obimnim i dugoročnim bombardovanjem činjenicama, ozbiljnim istoriografskim studijama, popularnim emisijama o ruskoj i srpskoj istoriji i međusobnim vezama. Osnovni problem izmaštanih priča je u tome što su one instant upotrebljive, lake za pamćenje i prijatne za uho – dok je prava istorija često neprijatna, mučna i teška za varenje. Zato falsifikati i laži uvek odnose prevagu nad istinom na kratki rok, ali kako vreme prolazi, istina uvek nalazi svoga zaštitnika u pravoj nauci i pravoj istoriji, i uvek izlazi na videlo.

KOMENTARI



11 komentara

  1. ilija says:

    hhhhhhhhhhhh- pa da nisu srbi nebi bili rusi jednako praslavac svuda ma de zivijo hriscana ima svuda ali ruska federacija je zadrzala okup srba i praoslavlja zato se ide na nju svim silama da je slome ali ima jedno bog cuva srbina

  2. kuka says:

    Autor je sve malo iskrivio, karikirao, ponešto i slagao, ali se nije bavio samom istorijom nego opet Srbima. Svi se uvek bave Srbima i njihovim greškama, bilo da se radi o prošlosti ili o budućnosti, o istoriji ili nekoj drugoj naučnoj ili nenaučnoj oblasti. Dokazao nije ništa, nego je idući okolo kere pa na mala vrata došao upravo na stanovište novog iščitavanja istorije koje toliko kritikuje (ne računajući, razume se, one laži koje je izneo o novom srpskog shvatanja slovenstva). Ovo je kritika (Srba) radi kritike, radi doakavanja (Srbima), radi očuvanja autoriteta zvanične istorije koja je toliko zasrala da je ne mogu oprati ni Sava i Dunav i nezasluženih pozicija istoričara (čast izuzecima). Sve to pre nego što su i pomislili da se pobune protiv grubih falsifikata u školskim udžbenicima. Koja drskost! I molio bih da me niko ničim ne bombarduje, čak ni činjenicama.

  3. Car Dušan says:

    Nije da li su, nego Rusi su staro Zerbi, Srbi.

  4. triglav says:

    rusi, srbi i svi ostali indo-jevropljani nastali su od venecijanaca, a nikako to neće priznati.

  5. Svetislav Surina says:

    Da ne bude iluzije, Srbi i Rusi su jedan narod, tome u prilog ide, boja kože i DNK, koji je u Srba i Rusa gotovo identičan.

  6. Optimista says:

    Ma bre svi smo mi poreklom Afrikanci , posle su Rusi nastali od Kineza a mi od Turaka, pre invazije Turaka na ovaj prostor nije bilo nikog , a boj na Kosovo nije se ni dogodio , Španija je nastala od Marokanaca , a šiptari su Grci a hrvati su šiptari ustvari He he he he , jel može ovako , jel vam se svidja , je.em vam sto mile majke svima vama zvaničnim istoričarima koji misle ovako

  7. M says:

    M:-Tog staroslavenskog gena je na Balkanu najvise u hrvata,vise od 30%,koji je na Balkanu vise od 12.000 godina,pa i sire,ali je vremenom istrijebljen,izmijesan itd.to dalje od izvora.,a jos ga je 30% tu i od 5-3.st.p.n.e.,daklen 60% prije famoznog 7.st.n.e. kad je dosao tek ostatak.Daklen,to je domicilni,starosjedilacki gen kojeg su rimljani zvali Ilirima itd.,(Sclavus=clavus=kljuc)(izvor okolnih naroda i kulture,Vinca,Lepenski Vir,itd.) i drugim imenima.Nesto je manje (ali ne puno manje) tog gena i kod srba,a onda nesto manje u Bosni i ostatku ex.Yu. Sire gledano,sluzbena nauka je nasla dokaze da Homo Sapiens zapocinje u Africi prije 100.000g,a od tuda migrira i mutira.Najstarija (40.000g.p.n.e.),ali ne i najzastupljenija,u EU je mutacija M-173,koje ima i na Balkanu,ali ne predominantno,dok je na Balkanu najzastupljenija nesto mladja (35.000-25.000g.p.n.e.) mutacija Hg-I-M, i najvise ju je medju hrvatima u Bosni (70%),pa medju hrvatima u Hrvatskoj (45%),pa medju bosanskim muslimanima (45%),pa medju bosanskim srbima (30%) i srbima u Srbiji (oko 30%),pri cemu je to najvise mutacija Hg-I-M-170,na ovim prostorima 25.000g.Daklen je ovaj prostor promostnik-rasadnik te mutacije-haplotipa Hg-I-M-170 i kulture ina siri prostor (Etrurija,Madjarska,Austrija,Njemacka,Rumunija,Grcka, itd.,odkuda je istrebljen-izmijesan).To se u danasnjoj sluzbenoj povijesti skriva i naziva taj narod raznim naknadnim imenima i podjelama.Jer vise od80% danasnjih EU muskaraca potjece od tog haplotipa Hg-I-M-170,koji su kasnije migrirali i u Europu,narocito nakon poslijednjeg ledenog doba oko 10.500 g.p.n.e.,a i kasnije,kad joj se pridruzuje tkzv.slavenska haplogrupa Hg-R1a,postglacijalno extramobilna,rasirivsi se opet preko Balkana u srednju i istocnu Europu,odnosno i drugim putevima u Ukrajinu,Rusiju,Sibir.Taj slavenski haplotip Hg-R1a je najzastupljeniji danas u Rusiji (70%),Ukrajini (50%),Bjelorusiji i Letoniji (40%),Litvi i Estoniji (35%),na Islandu 23%),u Danskoj (15%),u sj.Indiji,(16%),u ist.Iranu (20%),u Moldaviji (30%),u Bugarskoj (13%),u Rumuniji i Madjarskoj (20%), u Makedoniji i Bosni (20%),u Hercegovini (13%), u Srbiji (15%),u Grckoj (10%),u Hrvatskoj (29-34%,ovisno o regiji),u Sloveniji (30-37%), u Ceskoj i Slovackoj (40%), u Poljskoj (57%), u Veneciji i Calabriji (20%),Albaniji (10%),Njemackoj (20%),Svedskoj i Norveskoj (20%), a u Skotskoj 6% i u Engleskoj tek 2%.Najstariji taj haplotip Hg-R1a-1,je nadjen u Srbiji,Kosovu,Makedoniji i Bosni,starosti 12.200g (10.200g.p.n.e.),gdje su dugo pretezno domacinski mirovali te poceli masovno migrirati tek oko 6.000 g.p.n.e. prema sjeveroistoku,a oko 4.500 g.p.n.e.,i prema hladnijem sjeveru na Karpate i dalje prema zapadu i sjeveru.Daklen,zajednicki predak vecine Europljana (80%) je starosti cca 4.500 g.,i potjece s Balkana,u manjoj mjeri od malobrojnijeg mladjeg haplotipa Hg-R1a,a u vecoj mjeri od punpbrojnijeg i starijeg haplotipa Gg-I-M-170.I to je to.

    • Björn Borg says:

      A u bre što reče to.

    • kuka says:

      Ni na genetiku se čovek ne sme previše osloniti, jer je i ona vrlo podložna raznim mahinacijama i falsifikatima. Mogućnosti su ogromne. Počev od odabira uzorka, pa sve do objavljenih rezultata niko nema uvid ni kontrolu šta su radili. Ipak, korisno je što su sve nauke, tj. discipline, genetika, arheologija, najstarija i najnovija istorija saglasne u jednom: nikakve seobe Slovena nije bilo. Odatle treba krenuti, pa gde nas istraživanje odvede.

  8. dragan says:

    GLAVNA RUSKA INTERKONTINENTALNA NUKLEARNA RAKETA ZOVE SE SARMAT. ZASTO SARMAT I KO SU BILI SARMATI?? SARMATI SU SORABI TO JEST SRBI.

  9. dragan says:

    U VIII veku cela oblast, severno od Kavkaza, naziva se Alanijom. Ovo kraljevstvo je bilo na vrhuncu svoje moći od XII do XIII veka, kada se oduprlo mongolsko-tatarskoj najezdi Porfirogenit u svom letopisu piše, pripadala Belim Srbima. Od oko 300.000 Sarmata koji su, napuštajući ranije teritorije, oko Crnog mora, pred najezdom Gota, kretali na zapad, njih skoro trećina je ostala u nepristupačnim karpatskim planinama. Dakle, prisustvo sarmatskog elementa u oblasti Karpata je bilo izvesno i sva ta plemena, ma kako se nazivala (Sarmati, Alani, Beli Srbi...), pripadala su istom etnikumu. Što se tiče Slovena na ovom prostoru, antički i rimski izvori ih znaju kao susede Sarmata. Tacit Publije Kornelije (55-117), uz Cezara, Livija i Plinija, najznačajniji rimski istoričar, piše da su Venedi (Sloveni) pozajmili mnogo sauromatskih običaja. Kaže, na primer, da se zbog mešovitih brakova izgled Slovena kvari, tako što postaju nalik Sarmatima (Srbima). Ovako tesni i izuzetno bliski kontakti Slovena i Sarmata najviše su verovatni u oblastima oko gornje Visle i zapadnog Prikarpatja, odnosno na prostoru gde su se kasnije pojavili Beli Srbi - mešavina Sarmata i Slovena. Epitet „beli“, kod Srba sa Karpata, nesumnjivo ima alansku tradiciju. Oni su, u ovoj planinskoj oblasti, pokorili slovensko stanovništvo, ali su ih, kasnije, ti isti Sloveni asimilirali. No, naziv Alana - Serboa (Srba) zadržao se kod potomaka koji su, slovenizovani, naselili Balkan. Serboi sa Kavkaza osnovali su snažno kraljevstvo, koje se, u nekom obliku, održalo punih osam vekova. Ono je, na tom prostoru, nadživelo najezde Huna, Avara i Turaka, što svedoči o njihovoj vitalnosti. U VIII veku cela oblast, severno od Kavkaza, naziva se Alanijom. Ovo kraljevstvo je bilo na vrhuncu svoje moći od DžII do DžIII veka, kada se oduprlo mongolsko-tatarskoj najezdi. Neke grupe Srba u Ukrajini su uspele da prežive hunska razaranja. Ovde mislimo na one grupe koje su odbile savez sa Hunima. U donjem toku Dnjepra nađeno je mnogo alanskih grobova iz V i VI veka. Za ovu grupu karakteristični su tzv. rečni grobovi - ravni, bez humke i iskopani na najnižim rečnim terasama koje se, za vreme visokog prolećnog vodostaja, nalaze pod vodom. U njih su sahranjivani ratnici, ponekad s konjima i bogatim grobnim prilozima, u koje je spadao i zlatan nakit, oružje i kitnjasta konjska oprema. Druge, manje grupe Srba, živele su sledećih vekova u raznim delovima Evrope i Azije. Na Krimu se, u XVII veku, pominje jedna grupa koja je, još uvek, čuvala svoju tradiciju i jezik. Jedna manja zajednica, živela je 462. g. u Besarabiji, a alanski najamnici služili su u vizantijskoj vojsci, u ratovima protiv seldžučkih Turaka. Najzanimljivija od svih je zajednica, sa otprilike 30000 pravoslavnih Srba, koja je, kako je brat Pelegrini, biskup Zejtuna u Kini, zapisao 1318. g, živela sa svojim porodicama na kineskoj obali, preko puta Formoze.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *