Da li u EU očekuju Srbe?

Da li u EU očekuju Srbe?

3 aprila 2014

iskenderovPiše: Petar Iskenderov

Prvi međunarodni akt buduće vlade Srbije, po svoj prilici će biti prijem u Beogradu Ketrin Ešton, Visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost. Ovakav zaključak može se izvući iz izjave Prvog potpredsednika vlade Aleksandra Vučića, koji je istovremeno saopštio da novi kabinet može biti formiran do 27. aprila. Prema informacijama kojima raspolažemo, ovu užurbanost diktiraju dva faktora. Prvi faktor je želja Brisela i Beograda, da, kako bi se reklo, “fiksiraju dobit” od pregovaračkog procesa na Kosmetu uoči predstojećih izbora za Evropski parlament, koji će se održati krajem maja. I kao drugo, želja rukovodstva EU da “pokuša preduprediti” događaje u rasplamsaloj geopolitičkoj igri na evroazijskom prostranstvu, sa učešćem SAD, Rusije , EU, Kine i drugih “centara moći”.

Ključni instrument u toj igri u ovom trenutku predstavlja Ukrajina – i zbog toga su posebno karakteristični (u prvom redu za Srbiju) sadašnji manevri Brisela po pitanju Kijeva. Konkretno – (ne) spremnost Zapada da zaista finansijski pomogne Ukrajincima. To je još jednom potvrdio susret ministara ekonomije i finansija država EU u Atini održan 1-2. aprila tekuće godine, gde je ovo pitanje razmatrano zajedno sa drugim tekućim evropskim pitanjima.

Ovaj susret trebalo je da reši složeni zadatak ispunjen konkretnim sadržajem ranije obećane pomoći Ukrajini i pritom maksimalno sačuva sopstvene resurse. Jer već u maju se održavaju izbori za Evropski parlament – i birači su se naoštrili da pitaju činovnike i poslanike u Briselu za svaki evro potrošen na “evropotrebe”. Tim pre što je politički pejzaž same postmajdanske Ukrajine aspolutno nejasan.

Da počnemo od toga da zapadne zemlje i institucije treba da rešavaju pitanje finansijske pomoći Ukrajini u nepovoljnoj globalnoj pozadini. Pored političke i socijalno-ekonomske nestabilnosti u ovoj zemlji, na tržište negativno utiču i problemi koji su se pojavili u SAD, Kini i Japanu. “Investitori se osećaju nesigurno u vezi sa situacijom oko Ukrajine, Kine, a takođe i sumnji u snagu privrede SAD i planiranog povećanja poreza u Japanu. Sve ovo čini trgovce uzdržanim i trgovanje na berzanskom tržištu ide neravnomerno” – svedoči Šejn Oliver, direktor za strateške investicije kompanije AMPCapitalInvestorsLtd. u Sidneju. Jasno je da neizvesnost u ovakva tri stuba svetske ekonomije, kao što su SAD, Kina i Japan,tera lidere EU da budu dvostruko i trostruko oprezni prilikom planiranja budućih rashoda.

Ništa manji problem nije ni utvrđivanje čak ni približnog iznosa potrebne pomoći Ukrjaini. Vršilac dužnosti šefa vlade Ukrajine Aleksandar Jacenjuk, praktično u svakom svom istupu plaši Zapad defoltom svoje zemlje već u tekućoj godini – koji bi se navodno mogao sprečiti samo hitnom infuzijom od više milijardi dolara. Konkretna računica daje još manje jasnu predstavu. Najčešće figurira 4 milijarde dolara hitne pomoći i 35 milijardi – tokom 2014-1015. godine.

Na skali finansijske politike EU, ovi zahtevi ne bi trebalo da izgledaju preterano. To je manje nego što je EU već potrošila na spašavanje ne samo Grčke, nego i Portugala (otprilike 75 milijardi eura) i Irske (oko 65 milijardi eura). Međutim, Ukrajina nije Grčka niti Irska. Ona nije ni u evrozoni ni u Evropskoj Uniji i shodno tome, zajmodavci mogu da joj istaknu mnogo žešće zahteve – uključujući i one političke prirode.

Upravo tu i nastaje glavni čvor protivurečnosti. Ukrajina figuriše u programu EU “Istočno partnerstvo”. Međutim, to je neće izlečiti od defolta. Raspodela sredstava iz ovog programa je podložna svojim strogim procedurama. Pa i cifre koje figuriraju su drugačije. Na primer, od 2010 do 2013. godine, po liniji “Istočnog partnerstva” izdvojeno je 1,9 milijardi eura. Ovaj iznos u odlukama programa samita je označen kao “značajan finansijski resurs u cilju pokretanja realizacije “Istočnog partnerstva” u okvirima bilateralnih i regionalnih programa”. Drugim rečima – to je novac namenjen za svih 6 zemalja-učesnica ovog programa (pored Ukrajine to su Belorusija, Moldavija, Azerbejdžan, Jermenija i Gruzija). Pritom, pokrovitelji “Istočnog partnerstva” više vole da hrane svoje istočnoevropske partnere obećanjima bezviznog režima i obećanjima stvaranja u regionu zone slobodne trgovine – nego “živim novcem”.

Razlog je jednostavan – glavni skeptik programa za “Istočno partnerstvo” u Evropskoj Uniji je svemoćna Nemačka. Berlin se skeptički odnosi prema perspektivama daljeg širenja EU na zemlje Istočne Evrope, videći u njima novu pretnju evropskoj (i razume se – sopstvenoj) finansijskoj stabilnosti. Ova skepsa posebno je aktuelna danas, kada u samoj EU još nije uveden kompletan sistem finansiranja svojih “problematičnih” zemalja.

Pored toga, svakako da nisu svi na zapadu spremni da veruju paničnim pozivima premijera Jacenjuka – sumnjajući u njegovo obično blefiranje. Među onima koji sumnjaju je i direktor MMF-a Kristin Lagard. Ona je nedavno pozvala ukrajinske vlasti da “se ne gađaju velikim ciframa koje su u suštini besmislene, jer nisu bile ocenjene na pravi način”.

“Strateška dilema za Amerikance i Evropljane ostaje nejasna” – prokomentarisao je ovih dana razvoj situacije oko Ukrajine Đani Rioti, kolumnista italijanskog časopisa La Stampa. Karakteristika je veoma indikativna – posebno po pitanju finansija. Dok se EU samostalno ne odluči oko svojih sopstvenih strateških prioriteta – teško će ka Kijevu poteći ozbiljniji finansijski potoci. Taj zadatak će najverovatnije morati rešavati novi organi EU koji će se formirati u rezultatu majskih izbora. A tamo očigledno može biti mnogo evroskeptika.

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *