Да ли за Душана Машића и његове истомишљенике има жртава међу Србима?

Da li za Dušana Mašića i njegove istomišljenike ima žrtava među Srbima?

14 juna 2015

svjeca 876Kao novinarsko-urednički kadar stasao u zloglasnoj B92 medijskoj kući, Dušan Mašić se 2004. godine preselio se u London, gde je postao producent u Bi-Bi-Siju. I dalje je tamo. I, mada daleko, ipak ne zaboravlja Srbiju. Nažalost.

Proteklog februara je, primera radi, u jednoj od sala britanskog parlamenta priredio čuveno gostovanje Olje Bećković, nad čijom je sudbinom gorke suze tih dana lila cela „građanska“ Srbija. Na samom kraju večeri, jedna gospođa iz publike upitala je Mašića i Milicu Pešić, takođe bivšu novinarku, zbog čega se, po uzoru na hrvatske, bosanske ili albanske kolege koje su se spremno stavile u službu svojih nacionalnih vrhuški, srpski novinari na Zapadu nikada nisu posvetili širenju istine o srpskim žrtvama i zločinima nad Srbima.

U podužem ali nemuštom odgovoru, Mašić je okolišao koliko je mogao („Šta je istina, šta nije istina, sve zavisi iz kog ugla želite da gledate“ – to je između ostalog rekao, od reči do reči, vidljivo nesvestan moralne nakaznosti te rečenice), da bi na kraju zaključio:

„Što se mene tiče, ja zaista ne vidim tu nikakvu odgovornost da su ovi neki drugi nešto uradili, a da mi nismo nešto uradili.“

Dakle, čovek ne oseća nikakvu odgovornost za to što niti delić svoje novinarske i ljudske posvećenosti nije usmerio u borbu protiv antisrpske propagande, koju, izgleda, čak i ne doživljava kao propagandu.

Ali zato, kao što je razglasio na sve strane sveta, prepoznaje nekakvu obavezu da potpomogne srebreničku mitologiju, pa je u to ime pre nekoliko sedmica pokrenuo akciju „Sedam hiljada“, čiji je cilj da se 11. jula okupljanjem ispred Narodne skupštine u Beogradu „oda počast“ žrtvama srebreničkog „genocida“. U pogledu Srebrenice, Mašić nema nedoumicu „šta je istina, a šta nije istina“. Njegova vajna savest, koju srpski stradalnici nikada nisu ni zanimali ni uznemirili, sada ga najednom da se punom parom uključi u protivsrpsku kampanju, koja ni dvadesetak godina po prestanku ratnih dejstava ne samo da ne jenjava, nego čak deluje snažnije nego ikada.

Uostalom, da li je slučajna podudarnost to što je upravo Velika Britanija pokretač one monstruozne zamisli da se u Savetu bezbednosti izglasa rezolucija o Srebrenici, dok Mašić živi i radi baš u Londonu i baš za britanski javni servis?

Sve u svemu, idemo ka tome da ono čuveno pitanje bivšeg ruskog ambasadora u Beogradu Aleksandra Konuzina – „Ima li ovde Srba?“ – može da se postavi i na onom svetu. Zaista, stradaju li Srbi? Ubija li njih neko? Izgibe li iko od Srba u jugoslovenskim ratovima devedesetih? Sudeći po Mašiću i njegovim istomišljenicima: ne.

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. mija says:

    Uvek treba imati na umu činjenicu da je u Srbiji jako mnogo ljudi koji se predstavljaju kao Srbi, a zapravo su ko zna koje nacije i vere. Morali bismo odbaciti predrasudu da su svi ljudi sa srpskim imenima Srbi. Delovanje ovakvih ljudi nije stvar njihovog izbora, nego su oni ili njihovi preci poslati sa precizno definisanim zadacima koji se prenose s kolena na koleno. Zato razne dušane ne treba smatrati izdajnicima, jer oni nisu mogli izdati Srbiju, budući da nisu Srbi. Oni su, naprotiv, ostali verni, svom poreklu. Ne treba prizivati ni njihovu savest, jer oni smatraju da im je savest čista, da su uvek postupali moralno ili bar u skladu sa svojim vaspitanjem. To što je to bilo na štetu Srba, utoliko bolje po dušane. Što veću štetu nanesu, to će dobiti veće priznanje i novčanu naknadu. Što su ih Srbi voleli i verovali im, pa ko im je kriv kad su glupi. Za Srbe nema samilosti.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *