Да ли за Душана Машића и његове истомишљенике има жртава међу Србима?

Да ли за Душана Машића и његове истомишљенике има жртава међу Србима?

14 јуна 2015

svjeca 876Kao новинарско-уреднички кадар стасао у злогласној Б92 медијској кући, Душан Машић се 2004. године преселио се у Лондон, где је постао продуцент у Би-Би-Сију. И даље је тамо. И, мада далеко, ипак не заборавља Србију. Нажалост.

Протеклог фебруара је, примера ради, у једној од сала британског парламента приредио чувено гостовање Оље Бећковић, над чијом је судбином горке сузе тих дана лила цела „грађанска“ Србија. На самом крају вечери, једна госпођа из публике упитала је Машића и Милицу Пешић, такође бившу новинарку, због чега се, по узору на хрватске, босанске или албанске колеге које су се спремно ставиле у службу својих националних врхушки, српски новинари на Западу никада нису посветили ширењу истине о српским жртвама и злочинима над Србима.

У подужем али немуштом одговору, Машић је околишао колико је могао („Шта је истина, шта није истина, све зависи из ког угла желите да гледате“ – то је између осталог рекао, од речи до речи, видљиво несвестан моралне наказности те реченице), да би на крају закључио:

„Што се мене тиче, ја заиста не видим ту никакву одговорност да су ови неки други нешто урадили, а да ми нисмо нешто урадили.“

Дакле, човек не осећа никакву одговорност за то што нити делић своје новинарске и људске посвећености није усмерио у борбу против антисрпске пропаганде, коју, изгледа, чак и не доживљава као пропаганду.

Али зато, као што је разгласио на све стране света, препознаје некакву обавезу да потпомогне сребреничку митологију, па је у то име пре неколико седмица покренуо акцију „Седам хиљада“, чији је циљ да се 11. јула окупљањем испред Народне скупштине у Београду „ода почаст“ жртвама сребреничког „геноцида“. У погледу Сребренице, Машић нема недоумицу „шта је истина, а шта није истина“. Његова вајна савест, коју српски страдалници никада нису ни занимали ни узнемирили, сада га наједном да се пуном паром укључи у противсрпску кампању, која ни двадесетак година по престанку ратних дејстава не само да не јењава, него чак делује снажније него икада.

Уосталом, да ли је случајна подударност то што је управо Велика Британија покретач оне монструозне замисли да се у Савету безбедности изгласа резолуција о Сребреници, док Машић живи и ради баш у Лондону и баш за британски јавни сервис?

Све у свему, идемо ка томе да оно чувено питање бившег руског амбасадора у Београду Александра Конузина – „Има ли овде Срба?“ – може да се постави и на оном свету. Заиста, страдају ли Срби? Убија ли њих неко? Изгибе ли ико од Срба у југословенским ратовима деведесетих? Судећи по Машићу и његовим истомишљеницима: не.

(Фонд стратешке културе)

KOMENTARI



Један коментар

  1. mija says:

    Uvek treba imati na umu činjenicu da je u Srbiji jako mnogo ljudi koji se predstavljaju kao Srbi, a zapravo su ko zna koje nacije i vere. Morali bismo odbaciti predrasudu da su svi ljudi sa srpskim imenima Srbi. Delovanje ovakvih ljudi nije stvar njihovog izbora, nego su oni ili njihovi preci poslati sa precizno definisanim zadacima koji se prenose s kolena na koleno. Zato razne dušane ne treba smatrati izdajnicima, jer oni nisu mogli izdati Srbiju, budući da nisu Srbi. Oni su, naprotiv, ostali verni, svom poreklu. Ne treba prizivati ni njihovu savest, jer oni smatraju da im je savest čista, da su uvek postupali moralno ili bar u skladu sa svojim vaspitanjem. To što je to bilo na štetu Srba, utoliko bolje po dušane. Što veću štetu nanesu, to će dobiti veće priznanje i novčanu naknadu. Što su ih Srbi voleli i verovali im, pa ko im je kriv kad su glupi. Za Srbe nema samilosti.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u