„Da nije bilo mene, SPS bi bio na đubrištu“ – bar bi se znalo gde je!

„Da nije bilo mene, SPS bi bio na đubrištu“ – bar bi se znalo gde je!

31 jula 2014

TurlakovSlikaPiše: Slobodan Turlakov

Treba biti pošten, pa priznati, tačno je ovo što je Dačić rekao u intervjuu u „Kuriru“.

Ali isto tako treba biti pošten, pa priznati: tačno je i ovo što smo mi, u nastavku, rekli. Naime, ono što je SPS bio, od Dačićevog dolaska na njegovo čelo, gubi mu se trag. Ostali su vidljivi samo oni koji su njega podržavali, kojima se on obilato revanširao, a što po svojoj prirodi nije pripadalo ideologiji te „načelne stranke“.

To skretanje i napuštanje socijalizma, počelo je 2006, kada je Dačićeva frakcija podržala manjinsku Koštuničinu Vladu, koji im je obilato uzvratio, predajući im u vlasništvo čitav niz velikih javnih preduzeća, koje je Dačić smesta popunio svojim vernim drugovima, sa zadatkom da njihovim prihodima finansiraju SPS, ali i sebe, čak ako bi ih tim i takvim „radom“ doveo javne propasti. (Interesantno, i guverner Srbije, Kirbi, to je primetio, kako „U praksi imate kompanije koje predvode stranke, što je veoma skup način finansiranja političkih stranaka“.)

Treba biti pošten, pa priznati da je Koštuničina nemarna vladavina razrovala Srbiju, još i više i bolnije Dinkićevom radinošću, koji se nedavno hvalio da je najbolje sarađivao upravo sa Koštunicom, koji mu je ostavio slobodne ruke, tako da je mogao da radi što je hteo, što je i radio, rasprodajući sve što je moglo da se rasproda, da bi se Koštunica posle hvalio kako je za vreme njegove Vlade budžet bio pokriven, ne pomišljajući da je ta pokrivenost došla od rasprodaje, bud zašto, ono što su prethodne generacije decenijama gradile. Uopšte, treba već jednom priznati, da je Koštuničina Vlada više nego početak današnjeg stanja Srbije, koji su početak uvideli naši „američki prijatelji“, pa ga čak proglasili za najuspešnijeg evropskog premijera, i kao takvog nagradili, a on potrčao u Ameriku da primi tu nagradu, iako se nije navršila godina njegovog premijerovanja!

Pošto su tako Koštuničinom izdašnošću stali finansijski na noge, strateškim sporazumom sa Tadićem, 2008, dobili su i političke beneficije. Dačić, postaje vice premijer i ministar unutrašnjih dela, njegov partijski zamenik, Žarko Obradović, ministar prosvete, podpredsednica Đukić Dejanović predsednik Nar. Skupštine, njen kolega Mrkonjić ministar saobraćaja. Dakle, Dačić ustoličava one koji su njega ustoličili, o čemu bi mnogo toga imao šta da kaže, urednik „Pečata“, koji, međutim, ćuti, svakako s razlogom, koji razlog i Dačić zna… i tako se krug poverenja i njegovi uzroci sklapa i zatvara, na sreću SPS –a, koji tokom izborne kampanje 2012, Dačić u Užicu proglašava za produžetak Titove partije, pa ih mi od tada beležimo kao SPS (t).

Naravno, tu nije kraj. Pada Tadić, al pada i strateški sporazum, i eto Dačića sa novim partnerom SNS-om, i novom stepenicom naviše u vlasti, ostaje ne samo ministar unutrašnjih dela, već postaje premijer, prvi do potpredsednika Vučića, što njemu ni malo ne smeta, kao što mu nije smetalo što je ministarstvom unutrašnjih dela, za vreme Tadića, vladao pok. Miki Rakić, inače njegov zemljak, Žitorađanin!

Ispred Dačića postoji samo jedan cilj – karijera, koja po prirodi stvari ne zavisi od njegovog oskudnog obrazovanja, već samo od gibkosti njegovog karaktera, spretnosti i spremnosti da čini sve što mu može koristiti. U intervjuu u „Kuriru“ otkrio je da raspolaže i sa Bogom, koji mu je „poslao dve stvari: Nisam više Ministar unutrašnjih dela i predao se Šarić“. Fantazija.

Međutim, dva dana ranije, ipak se priklonio Vučiću, kao sigurnijem zemaljskom Bogu, pa mu se „beskrajno zahvaljuje što više nije ministar unutrašnjih dela!“ No, u vreme rekonstrukcije ove Vlade, Zorana Mihailović ga je pozvala da sledi Vučićev primer i da kao što se ovaj odrekao ministra odbrane, da se i on, kao premijer, odrekne ministrastva unutrašnjih dela, na što joj je Dačić, krajnje arogantno i superiorno, odgovorio, da mu tako nešto ne pada na pamet!

To je gipkost karaktera, da ne kažemo ono što se obično kaže za takvog čoveka, da je „namazan svim mastima“.

I tako, Dačić uskoči u ministra inostranih dela, bez znanja engleskog, ali sa spretnošću koja prevazilazi svako znanje, pa i jezika. Šta više, iduće godine će biti i predsedavajući OEBS-a, dakle sa perspektivom – na proputovanju kroz Beograd, bez prilike da komanduje SPS (t)–om, što inače bespogovorno radi.

Zbunjuje i čudi otkud Bogu zahvaljuje za Šarićevu predaju, sem ako time ne signalizira Šariću kako da se ponaša, ako misli da se izvuče. A Banana, a Lazarević, a smenjeni generali policije… Konačno, a Nebojša Stefanović, koji dosta sigurno vlada MUP-om, najavljujući dalje istrage! Mogu li one nešto da utiču na sudbinu Dačićevog neprestanog uspona?

Jedno, začućuđuje. Otkud Dačićeva tolika otvorenost, on koji stalno govori da se ne treba osvrtati na prošlost. Ko zna, on ništa ne radi bez razloga, pa je u najavi da ima nameru da ostane na čelu SPS (t) rekao, da on nije došao na to mesto, kao da je pao s neba, već se borio, protiv četiri kandidata i pobedio, uprkos protivljenju Miloševića iz Haga!

U svoje vreme, bio je običaj među titoistima, kad neko biva predložen za neku funkciju, taj bi sa snebivanjem i krajnje skromnim držanjem, rekao jednu uobičajenu rečenicu: „Ako drugovi misle da ću moći da odgovorim na tom mestu, ja prihvatam njihov predlog“. Svaka, ma i najmanje ispoljena, ambicija, strogo se kažnjavala, kao nedostojna. A evo, Dačić ne da iskazuje ambiciju, već otkriva i da se borio!

Međutim, Dačić se ovih dana sasvim otkrio. „Ne možemo da živimo u prošlosti. jer smo tu prošlost promenili, glasali smo za novi društveni sistem, za kapitalizam i ne možemo sa socijalističkim zakonima i idejama ni u kapitalizam ni u EU. SPS mora da se zapita, koje su to crvene ideološke tvrđave koje branimo, a koje našuštamo, i zato nam je potrebna reformisana partija. Moramo da se promenimo, da nas ne bi promenili!“

Krupne i dalekosežne reči.

U svoje vreme, Treća internacionala se sa najvećom strogošću obračunavala sa nemačkim i austrijskim socijalistima, predvođeni Bernštajnom i Kauckim, koji su optuživani da su revizionisti, koji žele da izmene Marksove ideje.

Da danas, kojim slučajem, postoji Treća internacionala, Dačić bi bi sa rečenim razmišljanjima, daleko gore prošao od Kauckog i Bernštajna, proglasili bi ga za izdajnika, kog se treba rešiti!

Da zamešateljstvo bude veće, Dačić i danas ne može da oprosti Tadiću, što je sprečio prijem SPS u novu Socijalističku internacionalu. Iz svega onog što smo rekli, nije za Dačića problem taj prijem kao prijem, već što je na taj način izgubio šansu da se progura u njeno rukovodstvo, da postane jedan od njenih lidera, što je njemu u svakom poslu glavno – Njegova karijera.

Međutim, sadašnja perspektiva da, kao ministar inostranih dela, bude predsedavajući OEBS-a, možda mu je milija od socijalističkog korifeja, utoliko pre što i ta Internacionala ide ka svom kraju, koju će zameniti „Evropski pokret Progresa“, među čijim osnivačima se nalazi i Tadić!

Dakle, namerio se junak na junaka, vreme će pokazati ko će koga smaći, sem ako se sa svojom gipkošću i okretnošću, u kojoj ima samo jedna principijelnost – lična karijera, ne nađu ruku pod ruku!

Šta sad tu traži Vučić, sa svojim – ubrzanjem, čak i nezavisno od onog njegovog nekulturnog i arogantnog odgovora Mencingeru, kome priznaje da je ekonomski stručnjak visokog ranga, što on za sebe, ne može da kaže. Ali i bez tih znanja i iskustva, on ide napred, smelo odlučno, uveren da će mu godine kroz koje treba da prođemo, dati za pravo.

Koliko smo takvih samouverenja već prošli, i nikad ne dođosmo do toga „za pravo“. Ali, Vučić neprestano operiše – ponosom, koji ga ni sada ne napušta, čak ni u času kad je smenio sedam direktora državnih preduzeća, među kojima ima i naprednjaka! Naći će druge, opet s ponosom, a šta će biti sa smenjenim, gde će njih da smesti i udomi? Da ne kažemo– ustoliči!

Imao je Šešelj sreće da nije sa ovim radikalima došao na vlast. Oni se sad zovu – naprednjacima, i tako mu otimačinama i nesposobnošću, otkrivaju svoju pravu prirodu; doduše, pod drugim imenom, dajući mu tako bar neku satisfakciju.

Obilazeli takve misli Vučića, u njegovim noćnim morama?

I da li je čuo ono što je rekao predsednik Izvršnog odbora SNS–a, Radomir Nikolić: „Ljudi umeju da budu nezadovoljni, ako ne dobiju mesta za koja veruju da im pripadaju“?

Gde će sa tim – nezadovoljnicima?

Čiji broj ima da raste, sa Vučićevim reformama, koje ni formalno nisu i njihove.

P. S.

Zaboravismo da priupitamo: Šta bi bili sa Dačićem i na kom bi đubrištu bio, da nije bilo SPS-a?

Doduše, on tvrdi „Nikome u partiji ništa ne dugujem.“

Ej, lakoverni Miloševiću!

KOMENTARI



2 komentara

  1. Božidar says:

    Pa zar vi kakvi ste niste za đubrište.Odavno vam je mesto tamo. Sloba je bio car.

  2. Knjaževac says:

    Dačiću, bolje dođi u Knjaževac, da vidiš kako ti se raspada stranka! Zbog alavosti predsednika OO SPS, socijalisti su, zajedno sa naprednjacima, opozicija u varoši. Naspram njih, URS i DS, sa svojim satelitima (DSS, LDP, JS) vladaće još 100 godina! Džaba vlast na republičkom nivou, kada je lokalnoj socijalističkoj vrhušci najbitnije da su sebe pozapošljavali u EPS-u i Dunav osiguranju, dok obični članovi ni za `leba nemaju - SRAMOTA!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *