ДА СЕ НАЈЕЖИТЕ – ЕВО КАКВУ СУ СРБИ БИЛИ ВОЈНИЦИ: Писмо СРПСКИХ војника породици убијеног АУСТРИЈАНЦА

DA SE NAJEŽITE – EVO KAKVU SU SRBI BILI VOJNICI: Pismo SRPSKIH vojnika porodici ubijenog AUSTRIJANCA

10 decembra 2017

Nekada davno, kada je svet bivao obojen krvlju, kada se vodio Veliki rat, uprkos silnom neprijateljstvu – znalo se da su sa obe strane ratovala gospoda. Nekada davno, kada su preko Ade Ciganlije leteli meci i bombe, Srbi su učinili nešto što Austrijanci i danas pamte, odajući počast nejakoj ali gospodskoj srpskoj vojsci.

Te davne 1914. godine vodila se borba za Adu Ciganliju. Bila je to borba koja je odbranila Beograd. Poručnik Petar Kunovčić komandovao je četom koja je imala zadatak da obrani Adu, ali niko od njih nije ni pomišljao da će jedno pismo preokrenuti bitku i učiniti da se osvajači povuku.

Naime, tokom bitke austrijski potpukovnik August Šmit primio je pismo. Srpski vojnici mislili su da je to depeša kojom se naređuje napad i zato je kaplar Milutin Janković dobacio bombu koja je pala tik ispred Šmita – usmrtivši i njega i još dvojicu neprijateljskih vojnika.

Posle strahovite bitke, srpski vojnici sahranili su žrtve – oficire obe strane, uz vojne počasti. Tada su u džepu potpukovnika Šmita pronašli pismo za koje su mislili da je naredba za napad. Bilo je to neotvoreno pismo njegove ćerke iz Beča.

Preživeli srpski oficiri, na čelu sa majorom Svetomirom Đukićem, napisali su pismo mladoj Austrijanki. Po sećanju poručnika Kunovčića, ovo su bile zapisane reči:

Poštovana gospođice, sa teškim srcem i bolom u duši, iako smo neprijatelji, prinuđeni smo da Vam prvi javimo tešku vest da je Vaš neumrli tata, heroj oficir i komandant 32. austrijskog puka, danas herojski pao na čelu svoga puka, braneći svoga cara, svoju zemlju i svoju zastavu, a u teškoj borbi na srpskom zemljištu u Adi Ciganliji.

Iako ste izgubili oca, imate njim da se ponosite, jer je herojski i dostojno jednog viteza-heroja, pa na polju časti, braneći svoju otadžbinu. (…) U isto vreme Vas izveštavamo da smo današnjom uputnicom poslali Vam 4.000 kruna, koji smo novac našli u džepu Vašeg pokojnog oca sa pismom i molimo Vas da nas o prijemu ovog novca izvestite, jer nam je mnogo stalo do toga da primite i novac i pismo.

Vašeg oca dostojno smo sahranili sa svim počastima, obeležavajući njegov grob jednom primernom krstačom, tako da kad se svrše ratne operacije i zavede mir, Vi možete sa Vašom poštovanom porodicom doći u Srbiju i naći telo Vašeg tate pristojno sahranjeno i grob očuvan. (…)

Primite naše najiskrenije viteško saučešće, da Vama i ostalima Vašima Bog podari dug i srećan život.

Početkom 1915. godine stigao je odgovor gospođice Šmit:

Poštovana gospodo, Vaše pismo primila sam sa najvećom zahvalnošću, iako je za mene bilo posve kobno, bez obzira na Vašu utehu. Zaista, ovakva pažnja dostojna je samo srpskih heroja oficira i ja sam Vam za to večno zahvalna. Isto tako, i novac sam takođe primila na čemu Vam takođe hvala.

U ovim teškim momentima za celu našu porodicu, Vaše pismo je zaista okrepljavajuće, utoliko pre i više što je naš tata zaista završio svoj život na braniku svoje otadžbine, dostojno svakog divljenja. (…)

Ja sam već sa mnogim mojim drugaricama, uplakanih očiju, davala Vaše pismo da ga pročitaju i one su zajedno sa mnom plakale i divile se pažnji srpskih oficira heroja.

Posle ovog pisma naročito cenimo podvige malene srbijanske vojske, koja je dostojna svakog divljenja (…)

(Iskreno.rs)

KOMENTARI



6 komentara

  1. Pastrovic says:

    Dobrota, plemenitost, herojstvo i ko zna koliko jos toga u ondasnjim Srbima je dobro poznato. Ali se nebih slozio sa stavom da su ondasnji neprijatelji bili puni plemenitosti, a narocito ona lacmanska strana fronta. To su brze-bolje pokazali vec 1941, a i pri kraju proslog vijeka. Dovoljno mi je da znam da su u redovima AU vojske bile hiljade i hiljade pokatolicene srbske pascadi. Ako ne vjerujete meni, de svrnite u Draginac i Cikote pored Loznice.

  2. rajko says:

    cudnovati su putevi boziji i mi tim puteevima idemo ceo svoj zivot. sami biramo hocemo li ziveti ponosito, plemenito i posteno i sto vise uspemo u tome bicemo blizi bogu na sudnji dan. da se setimo proslih ratova u kojima je bio obicaj da se ne ratuje nekoliko dana dok se mrtvi ne pokupe i sahrane ili da se setimo kako je neprijatelj podizao groblja i spomenike nasoj vojsci...cudni su putevi gospodnji...

  3. Zoran says:

    Imam knjigu Price Solunaca. Na jednom mestu kaze jedan nas seljak: Nikako ne gadjaj neprijatelja da ga ubijes, jer ces brzo i ti da stradas, nego pucaj tako.

  4. zlatko says:

    Ne znam... Mene ovakvi detalji svaki put naljute. Tačnije, iz kože hoću da iskočim. Austrijanci su se godinama spremali za napad na Srbiju. U austrijskoj javnosti se preko štampe generisala krvožedna mržnja prema Srbima, pa su uobičajeni bili pokliči kako treba napasti i uništiti Srbiju sa najružnijim epitetima o njoj i njenom stanovništvu. Onda su nas zaista i napali bez ikakvog razloga, jer je atentat na Ferdinanda organizovao Beč i on ga je preživeo i nastavio da živi u sreći i izobilju sve do danas. Napali su nas sa namerom da nas unište. I sad mi kao slepi i gluvi na svu otvorenu mržnju sa protivničke strane pokazujemo slugeransku servilnost prema njima koju do danas nazivamo plemenitošću. Nije to nikakva plemenitost, nego slabost, ropska i poslušnička crta. Džaba nama naša hrabrost u boju, kad podlegnemo njihovom "neodoljivom šarmu" i ližemo im ruke čim nam se približe. Ustani, Srbine, već jednom! Naši neprijatelji ne zaslužuju ništa dobro od nas. Svoju plemenitost, sažaljenje i dobrotu pokazujmo jedni prema drugima i onima koji nam nikad ništa ružno nisu uradili, a zlotvore koji nas napadnu nemoj da žališ. Svaku ranu koju dobiju od nas zaslužili su još pre više vekova.

  5. Pastrovic says:

    "Zlatko", za svaku rijec koju si napisao mogu samo da kazem: pozlatila ti se! A kakvi smo prema neprijatelju ponajbolje nam je rek'o Monah Kalist - iz istoimene knjige. Procitah je dva put, ma cu jos koji put. Ma, toliko mi se zalijepila za dusu da vise i ne moram da je citam. Tek onako...

  6. Ivan says:

    A koliko je austrijskih oficira pisalo ista pisma porodicama poginulih Srbskih oficira!?Nije se nasao nijedan takav!Citao sam "Srbsku trilogiju" gde je "carska vojska" po secanju prezivelih srbskih oficira opisana kao horda marodera,lopova i koljaca!!Nista od plemenitosti u njima nije bilo.Valjalo bi nama da se zamislimo sto to natera Srbina da TUDJINCA,koji mu dosao ispred praga,da pali i kolje,uvazava i naziva "heroja"?! Dali je plemenitost ili osecaj nize vrednosti u pitanju..neznam,nisam siguran..

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *