Da su ringišpil videli oni koji su plaćeni da ga vide, onda ga oni koji su poveli đake… ne bi videli

Da su ringišpil videli oni koji su plaćeni da ga vide, onda ga oni koji su poveli đake… ne bi videli

5 aprila 2013

Miloš_KordićPiše: Miloš Kordić

U Sokobanji, starom banjskom i danas značajnom turističkom gradiću, u jugoistočnoj Srbiji, nedavno se srušio ringišpil. I ništa ne bi bilo strašno, da se on nije srušio u toku vožnje, vrtnje, okretanja. Što znači da se na ringišpilu neko vozio, vrteo, leteo. A taj neko bila su školska deca, koja su u tom gradu boravila na rekreativnoj nastavi.

Ringišpil se u stvari srušio, prema onome što se moglo pročitati proteklih dana, u trenucima prizemljenja, odnosno zaustavljanja. Nešto je otkazalo, slomilo se. I samo se odjednom srušio. Nekoliko dece tom je prilikom povređeno. I brzo zbrinuto. Pa se sve dobro završilo. Na sreću dece, roditelja, nastavnika i čitave javnosti koja je sa strepnjom pratila taj događaj.

A onda su u štampi, u emisijama radio-stanica i televizija, po fejsbukovima, tviterima, sajtovima i drugim mrežama krenula brojna pitanja, objašnjenja, stručna i nestručna mišljenja, pozivi na odgovornost. Bilo je i saslušanja, predloga za smene, za kažnjavanja.

U davna vremena, kad je autor ovog teksta išao u osnovnu školu, rekreativne nastave nije ni bilo. Ali je nastave u prirodi bilo. I kad je ovaj autor počeo svoj radni vek u osnovnoj školi – rekreativne nastave takođe nije bilo. Ali je nastave u prirodi bilo. I još koliko! Ipak, bila su to davna vremena. Kad još nije bilo, na njegovu sreću (ovo je sasvim privatno mišljenje), kompjutera, interneta, mobilnih telefona i kojekakvih mreža. Osim mreža za kosu, za ribolov i krivoribolov, i mreža za odbojku, rukomet i fudbal.

Međutim, ringišpila je bilo: kad gostuje cirkus u gradovima, na seoskim vašarima, zborovima, kirvajima… i kako se sve ne zovu te seoske slave. A oni su oduvek privlačili decu. U sedištu ringišpila dete je bliže nebu, ptici. Ono tada zaista leti. Raširi ruke i leti. Želja za letenjem čoveku je urođena. A letenjem se najlakše pobeđuje i strah od letenja.

Ono što ovaj autor zna – jeste da ne zna šta je to rekreativna nastava. Pa se neće ni upuštati u priču o njoj. Ali mu je poznato da u zemlji čiji je grad Bolonja, na čiju se Deklaraciju naše školstvo poziva i mora da je poštuje, rekreativna nastava ne postoji. A ovde je rekreativna nastava, po oceni stručnjaka, vredno dostignuće koje unapređuje savremenu nastavu u našoj obaveznoj (i besplatnoj?) osnovnoj školi. Što dobro znaju oni koji je planiraju, osmišljavaju. I poručuju da će rekreativna… ići kao i do sada. Nema zastoja. Ne može jedan ringišpil… Taman posla.

Ringišpil se, dakle, srušio. A nakon toga, rekosmo, krenula su bezbrojna pitanja.

Neki bi da kazne nastavnike. I onoga ko je njima dozvolio da odvedu decu do ringišpila? I da ih puste da lete a da nisu proverili ispravnost ringišpila, kad je ringišpil bio na tehničkom pregledu, ima li on dozvolu opštinskih inspekcija da može da radi tu gde radi, ima li ringišpilac letačku dozvolu za rukovanje letenjem ringišpila… i tako dalje.

Jer nastavnicima, u Sokobanji, verovatno nije bilo ni nakraj pameti da ringišpil u Sokobanji nije imao dozvolu. I ko bi prosvetnom radniku dopustio da proverava nečije dozvole?! A prosvetni radnici su samo želeli da obraduju svoju decu. Da im ulepšaju rekreativnu nastavu. Da osete lepotu letenja.

Ringišpil se srušio. I to ringišpil, ispostavilo se, ipak bez dozvole, bez tehničkog pregleda. A u ovoj zemlji niko i ne zna ko bi trebalo da pregledava ringišpile. Pa taj da izdaje i dozvole.

Ovaj se autor seća da je nekad, davno, organizovao seoske kulturno-umetničke priredbe, a kasnije i mnoge druge priredbe, i svaku je morao, nekad i sa svim tačkama programa, da prijavi SUP-u. A onda na priredbu dođu dvojica milicionera, pogledaju dozvolu dobijenu u njihovom SUP-u, poslušaju, porazgovaraju, popiju pićence i odu. Nije, dakle, moglo da se dogodi da se ne poseduje dozvola.

A kako u Sokobanji, tom divnom gradiću jugoistočne Srbije, gradu u kome su boravili i Ivo Andrić, i Branislav Nušić, a svoje poslednje dane proživeo i Stevan Sremac, niko od odgovornih nije video na tom i tom mestu postavljeni ringišpil? Kako se vrti. I ako ga je video – nije se zapitao: Šta  vi tu radite? Imate li vi dozvolu? Mada taj ringišpil i ne mora da je bio neispravan – mogao je da se dogodi i zamor materijala. Pa mu došlo…

Dakle, da su taj ringišpil videli oni koji su plaćeni da ga vide, onda oni koji su ga videli i poveli đake da ih obraduju – ne bi videli. Jer tog ringišpila u parku, a ni za đake rekreativne nastave, ne bi tada ni bilo.

A želja čoveka da poleti, i leti, je večna. Posebno kad su deca u pitanju. U tome je ringišpil, za početak, ipak nešto najlepše. I veoma, veoma opasno. I na rekreativnoj nastavi, takođe – i najlepše i opasno!

Za podsećanje. Za nauk. Da se vrti.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *