Dačićevi momenti…

Dačićevi momenti…

21 decembra 2013

TurlakovSlikaPiše: Slobodan Turlakov

U „Nedeljniku“ od 10. dec. pojavila se, kako je naslovljeno „Politička ispovest Ivice Dačića“; u stvari, intervju, sa čitavim nizom ozbiljnih pitanja, mada baš zato čudi da nije pitan, otkud to da on drži tri funkcije

(premijer i ministar policije, uz šefovstvo stranke) od kojih svaka traži celog čoveka. Utoliko pre, što se on nonšalantno, gotovo neobavezno, kreće između tih funkcija, kao da je na estradi ili u nekoj TV šaradi, a ne na tako odgovornim i sudbinski važnim državnim poslovima. Upravo takav, neodgovoran, lakorečiv, spreman na provokativna, da ne kažemo skandalozna, otkrića, koja baš zbog toga više njega pogađaju, no one koje je hteo da očepi, pokazao se i ovom prilikom, koristeći je za promociju svojih, rezultatima nepokrivenim, ambicija, pa čak i da najavi svoju nameru da se 2017. kandiduje za predsednika države! Tj, „ako ostane u politici.“

Odista, gledajući tog čoveka kako se razmeće svojom problematičnom ličnošću, koja se tako jasno oslikava ovim intervjuom, teško je izbeći, pa i zamisliti, sa stanovišta državnih interesa, tragikomičnu scenu njegovog susreta, sa 21 ministrom i jednim Prvim potpredsednikom, uz 3 potpredsednika… sa ko zna koliko agencija, kancelarija, direkcija, uprava, savetništva, sekretarijata, policijskih uprava… i ko zna kako se još zovu. Verovatno da ni on sam to ne zna, toliko ih je, i kada tog i takvog čoveka postavite u okvire zahteva Ustava, u kom piše da predsednik Vlade „vodi i usmerava rad Vlade, stara se o ujednačenom političkom delovanju Vlade, usklađuje rad članova Vlade i predstavlja Vladu…“ i kad se ta određenja porede sa njim, ne zna se ko je neozbiljniji i neodgovorniji, da li onaj koji ga je podigao na to mesto, ili, pak, sam Ustav, kao osnovni, živi zakon, za čije sprovođenje postoje ustanovljeni organi, koji se prave nevešti.

Tek, jedini stvarni i nezaobilazni zaključak jeste da se Srbija kao država, u svemu kreće u okvirima frivolne bečke operete, čak da preti da joj oduzme njenu reputaciju, onim što se u njoj i sa njom (Srbijom) zbiva, i to u praktičnom životu, a ne na zabavljačkoj, bezbrižnoj i luckastoj sceni.

Sve ono što pobrojasmo mnogo je i za genija, a kamoli za jednog Ivicu Dačića, koji je završio osnovnu školu u Žitorađu, gimnaziju u Nišu, a Fakultet političkih nauka – odsek novinarstva, kojim se nikad nije bavio, već samo suvom politikom, idući od Miloševića, do Koštunice, pa do Tadića, i sad pod rukom Prvog potpredsednika, (P.p).

Takoreći, samouk u državnim poslovima, pogotovu kad se zna što je mogao da nauči na tom tzv. Fakultetu, koji je tek preimenovana Visoka partijska škola, i da sa političkom naukom nema veze, jer je ta škola ustanovljena za kadrove Saveza komunista, kako bi mogli da se računaju u fakultetski obrazovane. Drugim rečima, zadaci dnevne politike proglašeni su za nauku, te niko ozbiljan, a kamoli ozbiljno obrazovan, nije taj „fakultet“ ni smatrao za naučnu ustanovu, već jednostavno kao preimenovanu partijsku školu, što je bila i ostala.

Ipak, da se bliže upustimo u rečeni intervju u „Nedeljniku“, naslovljenog, kao što rekosmo, „Politička ispovest Ivice Dačića“.

Rekosmo već, tu ima svega i svačega, mnogo neistina i još više samohvalisanja, a najviše stanovišta koja potvrđuju da tog čoveka ništa drugo ne interesuje već samo i jedino gola vlast, u kom pogledu nije daleko od predsednika države i njegovog „političkog deteta“ – P.P-a, pa je prirodno da je sa njima u kombinaciji i kombinatorici, iako iz svega izbija uverenje da sa njim niko, ni u čemu, ne može biti siguran.

Cinično iskren, otkriva kako je sa 7, odn. sa 15% glasova ucenjivao one koji su imali veće poverenje birača, neprestano tražeći mesto za sebe, pa je tako, između „dva kruga, nudio Tadiću koaliciju, u kojoj bi ovaj bio predsednik države, a ‘neko’ iz SPS –a, premijer“

Dabome, taj „neko“ mogao bi da bude samo on, Dačić; ali, on tog „nekog“ odbija od sebe, pa kaže: „Ne zato, da bih ja bio premijer, već da bi se videlo da je naš sporazum (DS-SPS) čvrst (!) i da bih motivisao svoje članove da glasaju za Tadića, a ne za Nikolića.“

Ovo „motivisao“ mnogo kazuje, najpre i najviše – šta država može da očekuje od tih „motivisanih“!

Bivajući veran sporazumu sa DS-om iz 2008,. Dačić čak priznaje, da je u

„drugom krugu glasao za Tadića“, što su, naravno, učinili i svi ostali funkcioneri SPS (t), na čelu sa Đukić–Dejanovićkom, koja je do poslednjeg časa izjavljivala, da bi „želela da i dalje ostanu sa DS-om, jer smo sa njima odlično sarađivali, pune četiri godine“.

Međutim, „Tadić je tu ponudu odbio, jer ne trpi ucene, da bi kada je izgubio, došao kod mene tražeći da ga podržim za premijera“, što je, svakako, posle izbornog poraza, „malo nestvarno“, i Dačić se priklonio onom što je „mnogo stvarnije“, odbijajući Tadićevo podmetanje da mu je „pucao u stomak“, jer je, po njemu, sam Tadić „izvršio političko samoubistvo“.

Kad je reč o tzv. političkom samoubistvu. Dačić je mogao da se seti, da mu je advokat Prelević, posle njegovog priznanja, da on nije bio dejstvitelni već titularni ministar policije, prorekao da je ta izjava ravna političkom samoubistvu. Pokazalo se, međutim, da je ostao još kako živ, čak je postao premijer, što, dakako, više govori o njegovim novim partnerima, nego o samom Dačiću. To jest, da su oni politički diletanti, a on sračunati profiter.

Na pitanje da li se kaje što nije ostao u koaliciji sa DS-om, Dačić se gotovo šegači, tvrdeći da ta vlada ne bi izdržala ni nekoliko meseci jer ne bi imala kapacitet „za reforme koje je trebalo sprovesti, što ova Vlada – čini“!?, ne navodeći, naravno, ni jednu reformu koju je ona „učinila“. Šta više, toliko je bila dobra, da su morali da vrše njenu rekonstrukciju, iz koje su, doduše, izašli sa jednim plusom, time što su izbacili Dinkića i URS iz Vlade.

Ostaće, međutim, tajna, zašto je tu egzekuciju učinio Dačić, kojom je još jednom dokazao da sa njim nema saveza, da se svakog momenta može bilo kog saveznika rešiti, samo ako to ide u njegovu korist. To jest, vladin triumvirat sveo je na dvojac, sa P.p–om, mada Dinkić nije sasvim likvidiran, jer on čini dvojac sa P.p. kao njegov potpredsednik Državnog komiteta za ekonomsku saradnju sa Emiratima! Prosto fantazija! Mada, naravno, ima i gorih i bližih reči da bi se definisala ova ujdurma.

Na kakve je ništarije spala Srbija, koju, međutim, ne treba žaliti! Spašće ona na još veće mutivode, sve dok se jednom, ko zna kad, ne osvesti.

Neverovatno, posle svega, Dačić daje alibi Tadiću, jer, kao „plašeći se za svoj rejting“, Tadić ne bi smeo „ništa da radi na normalizaciji odnosa sa Prištinom!“ Ne bojeći se, pri ovom, za sopstveni rejting, jer je on imao hrabrost da „normalizuje te odnose“! Uostalom, kao i P.p. koji je ne jednom izjavio da se ničega ne boji!

Za sva ova i ovakva pikiranja, Dačić nalazi uporište u činjenici da „politika nije milosrdna organizacija“, ali jeste poligon za svakojake „gipkosti“, koje mogu u nekom, oportunom trenutku, čak i da preporuče osnivanje milosrdne organizacije, samo ako bi ta i takva „radnja“ donela „bolje rezultate!“ Naravno, njemu!

Opasan tip! Kao da ga nije majka rodila. Dostojan junaka Balzakovih romana, onih koji, kao provincijski skorojevići, hrle u prestonicu po uspeh. Ipak, vreme je promenilo ondašnje običaje. Dok su ondašnji Rastinjaci pravili karijeru preko zanosnih lepotica, ovaj naš i sadašnji pravio je i pravi kraj engleske baronese Eštonove, čiji je izgled prava kazna Božja, koju treba izdržati! U tome je njegova specifičnost i odlika, pa, dakle, nadogradnja Balzakovih likova.

„Nedeljnik“ ga obaveštava, kako za njega „svi kažu da je najlukaviji i najiskusniji na političkoj sceni“, a on odgovara: „Teško je kretati se na malom prostoru“, što bi značilo da on smatra da je za njegovu veličinu predodređen – veliki prostor! Ne pomišljajući, pri tom, da je Briselskim sporazumom, odredio sebi – još manji prostor, ukoliko bi se ostvarila njegova ambicija na predsedničkim izborima 2017.

A ko zna, možda je taj – veliki prostor, video u jednoj stopostotnoj

izmišljotini, tj, da mu je Milošević, dva puta posle 5-oktobra, rekao da se povlači i da ide „u Požarevac da se igra sa unukom“, a da će njega, Dačića ustoličiti, kao naslednika, na svoje predsedničko mesto u stranci. „Ali kad je došao kongres SPS–a, Milošević to nije ni pomenuo“, no, on je kao pravi i iskreni partijski radnik, ostao u SPS-u , ne napadajući Miloševića, zbog te prevare! Kao što se zna, Milošević je ostao predsednik, čak i posle svoje smrti, sve do dec. 2006, kada je Dačić, konačno postao predsednik Partije.

Dačić nije išao na pogreb Miloševića, ne zbog te prevare, već iz sasvim lukrativnih razloga, da može i tim odustvom da pokaže da se udaljio od Miloševića, i time stekao šanse za predvodnika u novo doba.

Doduše, prevario ga je i Tadić, mada u DS–u „ima mnogo gorih ljudi od Tadića“, pa i takav, kao bolji, nije ispunio obećanje da će njega i njegov SPS „uvesti u Socijalističku internacionalu,“ koja bi mu verovatno omogućila, taj, žuđeni, –veliki prostor. No, Dačić nije osvetoljubiv, više je istočnjačka čekalica, što rekao stari Cukić „ujutru se mrzne!“ Treba sačekati. I u tom čekanju on je od SPS(t) napravio modernu levicu, čak, kaže, „u Briselu misle da je njegov SPS (t) – najmodernija levica!“

Nije objasnio u čemu je to „naj“, valjda time što je najdalje otišao od klasičnih, da ne kažemo marksističkih, postulata, te se taj njegov moderni socijalizam više ne vezuje za pravo rada, besplatnog obrazovanja i zdravstvene zaštite, pa čak podržava i slobodno tržište, koje je ta Socijalistička internacionala (Sacez socijaldemokratskih partija), na svom zasedanju u Napulju, pre tri godine, najodlučnije osudila, proglašavajući to slobodno tržište uzrokom što bogati postaju bogatiji a siromašni još siromašniji!“

Pa šta! Glavno je da se on ubaci u nju, i time stekne „širi prostor“, pa čak, možda, i da se jednom nametne za njenog predsednika, na čemu sad svim silama radi Tadić, putujući svetom u ime nje, kao njen predstavnik!

Međutim, izgleda da su Dačića u toj Internacionali pročitali, pa iako se u „Briselu misli da je njegov SPS (t) najmodernija levica“, više begenišu Tadićev DS, iako Dačić tvrdi da „DS, tj. Tadić, pokušava da se prikaže kao levica, što nije tačno. To je građanska opcija, koja nema veze sa levicom!“

A po čemu je on i njegov SPS (t) – levica!?

Ona nesrećnica Dijana Vukomanović, napisala je novi program stranke, koji, inače, vrvi od proizvoljnih i neostvarljivih programskih „načela“, koji je „program“, više jedan literarni sastav, koji niko živi u SPS (t) nije ni pročitao, a kamoli da pomišlja da to pisanije treba sprovoditi. Uostalom, taj njen program pao je u Đetinju, kad je usred Užica Dačić rekao, tokom predizborne kampanje 2012, da su oni nastavak Titove partije! Dakle, ništa od socijaldemokratije, što je valjda i Tadićev argumenat u rovarenju protiv Dačića u Socijalističkoj internacionali, čime uspeva da omete njegov prijem u nju.

Prelazeći na P.p, Dačić kaže da se ovaj promenio dolaskom na vlast. Već i zbog toga, što sad više nije „tvoj posao da samo držiš govore, organizuješ kampanje, demonstriraš, nego sad moraš da sprovodiš „to“ za što se zalažeš“… što otkriva Dačićevu političku „filozofiju“, pa tako on sve „to“ ne radi, govoreći u javnom životu jedva prostoproširene rečenice, pa još nedorečenih misli, te tako nemaju za šta da ga hvataju.

To jest, kad si na vlasti, „moraš da govoriš ono što neće biti dobro samo za tvoju stranku, nego i za celu državu“. I tad odjednom, kao sa neba da je pao: „To je ključni razlog što smo Vučić i ja našli brojne zajedničke stvari i procenjivali šta je najbolje za državu. Na primer, Briselski sporazum. Niko nije bio oduševljen sporazumom, ali izmerite šta je s druge strane“

Da li je on ili Vučić, ili bilo ko, čak i predsednik države, ikada definisao tu „drugu stranu“? Dabome da nije, jer tu drugu stranu nije definisao ni onaj koji im je naredio – prvu, tj. sam Briselski sporazum! I kao što je njima naređen Briselski sporazum, tako je, u isto vreme, Prištini naređeno da ima da ometa primenu tog sporazuma, što bi oni, naravno, radili i bez te američke i briselske i berlinske direktive.

To je bar jasno.

Doduše, Dačić je u ovom intervjuu rekao da je „alternativa Briselskom sporazumu bila da izgubimo sve na Kosovu“, čak i „da nas uvuku u sukobe, da ponovo ostanemo sami, jer nas u tome niko neće podržati“. Netačno, grubo netačno. Konačno, onda je u Rusiji bio Jeljcin, a sada je Putin.

Sukob na Kosovu ne bi niukom slučaju bio lokalan, i eto opšet rata, svejedno kako bi se on zvao, Treći Svetski ili nekako drugačije. Rusima je jasno da Bondstil nije podignut zarad Kosova, kao ni magistrala Merdare – Tirana – Drač! Nego… ??? Naravno nije rekao što nam je to ostalo na Kosovu!

I, dabome, „ne zna se kad će početi pregovori sa EU“, a i kad počnu, ako počnu, kraj im se ne vidi. Tadić je u hrabrima časima, predviđao 2016, a ovi sada, 2020, kroz svakojake pritiske „mal’te ne, postrojavaće nas svakih nekoliko meseci, na odgovor šta smo sve uradili“, što, po ko zna koji put, pokazuje jednu jedinu istinu, da su svi oni počev od 5. oktobra, toliko sposobni, koliko su poslušni! Bedno!

Tu je kraj priče, ma šta Koštunica i Koštuničini sada pričali.

Preko njega i njegovih došlo se dovde. Oni su čak prihvatili definiciju sebe, kao – umereni nacionalisti. U vremenu kad oni koji nas napadaju, rade to odlučno i bez ikakvog pardona, odgovor mora biti isti takav, a najpre odlučan i izrazito nacionalan. Svaka umerenost u saobraćaju sa njima, jeste, u stvari, popuštanje. A u našoj situaciji nema popuštanja, i to ne samo zato što se sve jasnije vidi, da je Rusija stala iza nas.

Uostalom, niko ne može, pa ni Rusi, biti veći Srbi od nas. A ko je ovde Srbin, od 5. oktobra na ovamo! Ko? Dačić i P.p. ponajmanje. Nije daleko od njih ni predsednik.

Bilo je pitanje oko izbora. „Iako sam protiv izbora, nisam toliko moćan, da ih sprečim. A da se ide na izbore samo zbog dva čoveka, to se može i bez izbora“. Pazi, Boga ti!

Nije daleko dan kad su sva P.p. kamarila, pa i i njegovi mediji, gotovo ultimativno tražili da se Dačić i P.p. zamene na premijerskoj fotelji, kada je Dačić rekao, da do te zamene može doći samo – preko izbora.

A sad, zar izbori zbog – dva čoveka! To se može i bez izbora!

Nije to zaboravnost, već kombinatorika koja bi ga održala u vlasti.

„Nedeljnik“ mu je postavio i pitanje: Po čemu će ostati zabeležena vaša politika? Odgovor je kratak ali beskrajan za Srbiju i njen opstanak. „Upravo taj put ka EU, koji podrazumeva unutrašnje reforme i dogovor sa Prištinom!“

Koje crne reforme i još crnji „dogovor“ sa Prištinom?! „Nedeljnik“ tvrdi da je „uoči svake runde briselskih razgovora, čitao – citate Nikole Pašića!“ Smejurija! Ako je nešto i čitao, trebalo je da čita Jovana Ristića, da se napoji njegovom srpskom nepokolebljivošću i odlučnošću, ali i da se zamisli nad Ristićevim rečima: „Meni ne treba popularnost, već autoritet!“

Utoliko pre, što nema ni jedno, ni drugo! Što on, istina, i ne traži, već samo – vlast! I kao predjelo i kao glavno jelo.

Pokrenuto je pitanje podele Kosova, sa kojim je on počeo, ali veoma kratko. Gotovo ekspresno. „To bi bilo najbolje rešenje, za obe strane, koje bi dovelo do trajnog rešenja srpsko-albanskih odnosa. Ali stvari treba gledati u različitim istorijskim trenucima. Danas, svakim danom su nam akcije sve manje i sve slabije. No, doći će i to na red.!“

Sa njima koji su na vlasti, nikada! To je i bio uslov da se nje dokopaju!

Šta bi se desilo da je 1876/78, mesto Ristića na vlasti, bila ova bedna kukavička i ulizička trojka! A ratovalo se protiv turske imperije! Četiri meseca sama Srbija, čak sa slavnom Šumatovačkom pobedom, kad su jedni punili puške a drugi pucali! Dobro, došao je Đunis, ali došao je i ruski ultimatum! I Srbija je opstala, da bi januara 1878, uz Rusiju na levoj strani, oslobodila Niš, stigla i na Kosovo!

Ima li nekog u vlasti koji ima sumorne noći, kad mu se makar i kao snoviđenje pojavi realnost – od Evrope, potpomognuta Vatikanom, nema šta da se očekuje, ne samo zato što je ona u ekonomskoj krizi, već što Srbiju i Srbe nikad nisu mogli da vide u evropskom ataru! To je mržnja od iskona, koja se sada naslađuje i poniznošću i udvorištom.

Ima li nekog u vlasti koji ima noćne more i iz straha da će se srpski narod, jednom, džilitnuti na njih i njihove?!

Dačić se zanosi poređenjem Izraela u odnosu na Palestinu, i Srbije sa Kosovom! Da bi se brzo dohvatio pameti, to jest, „u neprocenjivom uticaju Izraela na američku politiku. A kakav je uticaj Srbije? Na čiju politiku danas Srbija može da utiče?“ Za takvo pitanje, mogao bi da nađe odgovor, kako ih vide, tako ih i cene, i njih i Srbiju koju predstavljaju.

Ni 1876/78 Srbija nije ni na koga mogla da utiče. Rusi su nam čak savetovali da budemo mirni, ali mi smo hteli da pomognemo Srbima u Bosni, da podržimo njihov ustanak 1875!

A kad je reč o Srpskoj, iako je u Dejtonu Srbija dobila pravo da bude njen garant, zvanična politika Srbije trudi se da bude kooperativnija prema federaciji u Sarajevu, nego prema Banja Luci, iako je Sarajevo za sve vreme ne samo koketiralo, već i dosta blisko sarađivalo sa Turskom. Trebalo je da Turci izjave da je Kosovo – Turska, pa da shvate da su zaglibili i sa te strane u duboko blato! Tužno i jadno, u Srpskoj se dovijaju kako vetar duva u Srbiji, pa su čak, ovih dana, proglasili P.p.-a za čoveka godine, ne bi li tu vrdalamu okrenuli bliže sebi! Mada ništa od toga.

Prema izveštajima iz Banja Luke, P.p. je prilikom tog proglašenja rekao: „Zahvaljujem se građanima Srpske, koji teško žive, ali koje žele da vide da pravda dolazi i do njihovih vrata, da se kriminal ne isplati, a da marljivost i reforme daju rezultate“.

Šta je hteo ovim da kaže, sam Bog zna, sem ako „dolazak pravde“ nije povezao sa svojim dolaskom.

Da ne zaboravimo nešto, što ima veze sa rečima P.P–a.

Umesto da ova žalosna Narodna skupština Srbije, u prošlom sazivu, sa SPS(t)-om u svom sastavu, koja je proglasila Srbe za zločinački narod, danas izrazi spremnost da podrži i održi Republiku Srpsku, ona donosi rešenje o ponašanju Srbije prema EU! Jer, kako reče Dačić: „Nama je strateško opredeljenje EU, a nije Evroazijska federacija, jer tu geografski ne pripadamo!“

Taj jadni desetkaš FPN-a iliti Visoke partijske škole, nije u toj političkoj školi naučio, da mi, u suštini i realno, ne pripadamo geografski Evropi, što ona nepretano dokazuje i time što nas neće, dok Evroazijska družina hoće da nas pomogne, ne samo milijardama, već i političkom podrškom, ali to ne uspeva, jer u samoj Vladi postoje saboteri i evroatlanski plaćenici, pa eto i sam premijer, uz pomoć P.p-a, neprestano osluškuje zapadnu alijansu, koja nas je orobila i finansisjki i fizički.

Da bude potpuno jasan i nedvosmislen, uprkos datom predlogu da „Srbi na jedno uvo slušaju Moskvu, a na drugo London“, otkud sad pa to, sem ako nije dug njegovom maniru šegačenja, Dačić prelazi na stvar: „Mi nismo u istoj situaciji kao Ukrajina. Ona ima štetu od nekoliko stotina milijardi evra, ako izgubi dobre odnose sa Rusijom.“ Nije stigao da kaže, mi ne bismo imali nikakvu, već je završio time: „Nemamo nikakvu dilemu da je naš put u EU“

Drugim rečima, onih 75 projekata sa 5 milijardi evra, koje je Rusija prihvatila na Investicionoj konferenciji u Moskvi, uz učešće i predsednika Nikolića, pa „Južni tok“… sve to bledi pred veličanstvom EU i Amerike.

Hoće li se Srbi otrezniti, i jednom reći ovima bezglavim titularima na vlasti:

„Mi“ to smo mi, Srbi, a ne vi, proklete zapadne sluge?!

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *