Даје ти крила

Daje ti krila

28 decembra 2016

ljuban-karan-342

Piše: Ljuban Karan

Novogodišnji poklon koji smo dobili od bratske Rusije zaista je veliki i veliko im hvala na tome. Neka ne obraćaju pažnju što među nama ima nezahvalnih koji će i dalje pričati da nam Rusija nikada nije pomogla. Ovo je prva vlada u Srbiji koja je prekinula razoružavanje i razvojničavanje ne samo vojske nego nacije u celini i okrenula trend u pravom smeru. Nije sada u pitanju ko je za Vučića a ko nije, jer ovaj gest i ovaj aranžman, visoko iznad stranačkih prepucavanja, mora da pohvali svako kome je Srbija na srcu.

Ima i onih koji u daljem slabljenju naše vojske vide šansu za mir na Balkanu. Ali šta reći osim da je u pitanju katastrofalna zabluda. To je još veliki Njegoš objasnio: „Vuk na ovcu svoje pravo ima, ka tirjanin na slaba čovjeka“. Samo jaka Srbija je garant naše bezbednosti a respektivna Vojska Srbije najjači faktor odvraćanja potencijalnog agesora. Slaba Srbija je izazov za neke koji merkaju delove naše teritorije i provociraju sukob za koji ne bismo bili spremni.

Stara istina da je respektabilna vojna moć neke države jak argument u pregovorima ponovo se potvrđuje – Hrvatska je ekspresno odblokirala poglavlje 26. Da li se to poklopilo slučajno ili je u pitanju diplomatski pritisak nekog trećeg, ili i jedno i drugo, pitanje je, ali nije sporno da vojni aranžman Srbije sa Rusijom već menja lokalne poglede a vrlo brzo menjaće i lokalne strategije. Poljuljani ugled Vojske Srbije u pogledu vojne efikasnosti naglo se vraća i može se reći da jednim promišljenim potezom dobijamo novi imidž i kao vojska i kao država.

Šta znači izjava hrvatske predsednice da će i Hrvatska kupiti moderne lovce – Fantome? Da li je u pitanju smirivanje duboko uznemirene javnosti srpskim aranžmanom ili nešto drugo? Moguće da je to samo prazna priča jer se i sam razgovor na tu temu najavljuje tek za kraj 2017. godine. Ali moguće je da je problem i mnogo dublji – da Hrvatska ne veruje u opstanak NATO. Zašto bi inače davali toliki novac ako je kompletna njihova strategija zasnovana na tome da će ih štititi NATO i nisu li upravo zbog toga kompletan svoj suverenitet prepustili ovoj alijansi. Znači da dolazi vreme da svaka država članica mora da razmišlja o tome šta će biti ako se ovaj vojni savez raspadne.

ESKADRILA KOJA VRAĆA SAMOPOUZDANJE

Mig-29 je supersonični lovac koji ne dozvoljava da ga pregazi vreme. Razlog je njegova fantastična konstrukcija, koja mu je obezbedila da ima sve što lovačkom avionu treba. Savršena konstrukcija mu je omogućila modifikacije i modernizacije koje su ga sa lakoćom pretvorile u avion četvrte generacije, koji će još decenijama biti cenjen. Njegove prednosti u odnosu na avione kojima raspolažu nama susedne zemlje vidljive su na prvi pogled ne samo pilotu nego i onome koga iole interesuje vazduhoplovstvo.

Manevarske sposobnosti ovog lovca su toliko velike da je kod manevra u vazduhu ograničavajući faktor čovek – pilot i njegove fizičke mogućnosti, a ne avion. Šta to znači? To, na primer, znači da kod naglog zaokreta avion može još oštrije, ali pilot popušta palicu jer mu se zbog prevelikog opterećenja – sile G, muti vid i preti opasnost da se onesvesti. Šta pilot da traži od lovca koji može više nego što ljudski organizam može da izdrži i pored anti-G odela? Čuveni manevar „Kobra“ koji se spektakularno izvodi na skoro svim aeromitinzima gde učestvuju ruski avioni, izvedan je prvi put upravo sa Migom-29.

Uostalom, službovao sam u 204. avijacijskom puku (1987) kada je nabavljena prva eskadrila Migova-29 i dobro znam šta piloti misle o ovom avionu. Kako su bili oduševljeni tada, tako su oduševljeni i danas. Posebno nakon modifikacija na elektronici i njenoj pouzdanosti i otpornosti na elektronska ometanja. Šta prigovoriti njegovoj snazi kada je u stanju da dostigne brzinu zvuka u penjanju – brzina u penjanju mu je 330m/s a brzina zvuka 340.

Vlada Srbije shvatila je šta je važno prilikom remonta i modernizacije aviona koje smo dobili na poklon i četiri aviona koja imamo, pa je odlučila da odreši kesu i plati 180 miliona evra. To je jedina pametna odluka da ono što sada imamo pretvorimo u nešto višestruko efikasnije. Jer šta je to danas najvažnije kod lovačkih aviona? Naravno da su važne manevarske sposobnosti zbog izbegavanja raketa. Naravno da je važna i brzina i rezerva snage motora, ali ima nešto važnije od toga – domet radara i domet raketa vazduh-vazduh. Zbog toga premijer Vučić u medijima više priča o novim raketama nego o avionima – znači razumeo je stvar i neko od pilota je članovima vlade odlično objasnio stvari. Znam da je ova odluka najviše obradovala pilote, jer će im promene na našim Migovima pružiti šansu za ravnopravnu vazdušnu borbu ili čak obezbediti prednost u odnosu na agresora.

POREĐENJE SA SUSEDIMA

Ako bi se poredili sa susedima u pogledu mogućnosti lovačke avijacije, situacija je sada povoljna za Srbiju. Hrvatsaka je napravila veliku stratešku i finasijsku grešku. Oni su remontovali eskadrilu Migova-21. Sem što je to prevaziđen lovac, remont je urađen u Ukrajini nestručno i pogrešno, tako da su u suštini prevareni i u operativnoj upotrebi im je mali broj aviona. U odnosu na njih imamo apsolutnu prednost jer Mig-21 nema nikakve šanse u vazdušnoj borbi protiv Miga-29. Mađari su iznajmili od Švedske eskadrilu aviona SAB Gripen. Radi se o odličnom lovcu četvrte generacije, ali mu je Mig-29 sigurno ravnopravan protivnik, a, prema mišljenju mnogih, i bolji. Rumunija i Bugarska su svojevremeno, kada i Jugoslavija, kupili Mig-29, Rumunija jednu eskadrilu, a Bugaraska dve. Besparica i ulazak u NATO učinili su svoje. Rumunija je potpuno odustala od remonta Migova-29, tako da ih danas nema u operativnoj upotrebi. Odlučili su se za remont Miga-21, kao neku prelaznu fazu dok ne pređu na zapadnu tehnologiju. Bugarska je remontovala jednu eskadrilu Migova-29, ali je veliko pitanje koliko je i od te eskadrile u oprativnoj upotrebi zbog problema održavanja. BiH, Makedonija, Crna Gora i Albanija i nemaju lovačku avijaciju, tako da nema šta da se upoređuje.

Odluka da se Srbija ponovo opredli za Mig-29 jedino je ispravna i sve drugo bilo bi finansijska katastrofa, jer nije u pitanju samo avion nego i tehnika za opsluživanje i održavanje. Uvođenje u naoružanje drugog tipa aviona zahtevalo bi mnogo vremena za preobuku i pilota i tehničkog osoblja, koja bi se morala obaviti u inostranstvu. Eskadrila bi daleko sporije bila u operativnoj upotrebi, a cena novih aviona sa rezervnim delovima, obukom i sredstvima za opsluživanje i održavanje nekog zapadnog aviona iste klase prešla bi milijardu dolara.

Za nas je posebno važno da je ovaj avion izvanredan i u pomoćnoj nameni – za dejstva po ciljevima na zemlji. Nismo toliko bogata zemlja da možemo imati različite tipove aviona za različitu namenu. Mig-29 u pomoćnoj nameni može da ponese 3.000 kilograma ubojnih sredsatva i da odlično odigra ulogu bombardera ili jurišnika. Njegove izvanredne manevarske mogućnosti i u ovim ulogama dolaze do izražaja kod identifikacije cilja i vatrenog dejstva.

I šta još reći onima koji pronalaze mane ovom avionu? On je optimalan za naš vazdušni prostor, kao da ga je neko projektovao za naše potrebe. Taktički radijus dejstva mu je preko 700 kilometara, znači sasvim dovoljno da se brani naše nebo i sasvim dovoljno da se izvede uzvratni udar po dubini borbenog rasporeda ili po vitalnim vojnim ciljevima eventualnog agresora. Operativne mogućnosti eskadrile aviona četvrte generacije su takve da uz pametnu upotrebu mogu napraviti haos u redovima protivnika, i to tamo gde se najmanje nada. Zato bezbednost Srbije juče i danas više nije ista – Srbija može da uzvrati svakome ko se usudi da je napadne, i to je pravi faktor odvraćanja i garancija mira za buduće generacije.

POVEĆAVANJE OPERATIVNE SPOSOBNOSTI KOV

Prilikom planiranja modernizacije i povećanja operativnih sposobnosti Vojske Srbije, naravno, moramo gledati šta rade naši susedi, pogotovo oni koji nam otvoreno ili prikriveno prete. Međutim, modernizacija i unapređenje moraju biti stalni proces koji ne može da zavisi od trenutnih međudržavnih odnosa. Čak da su odnosi sa svim susednim zemljama odlični, čemu težimo, to ne znači da ćemo odustati od planiranih kupovina borbenih sistema, jer, ako su međudržavni odnosi danas dobri, ne znači da će i sutra biti. Balkan je takav, međudržavni odnosi se kvare preko noći, a naoružavanje i modernizacija su vrlo spori procesi, koji se teško mogu ubrzati u trenutku bezbednosne krize i napetosti.

U medijima se govori samo o lovcima, a veoma je važno da je i KoV dobio snažno pojačanje – 30 tenkova i 30 oklopnih vozila sa topom. Da bi se razumelo koliko je to pojačanje, trebalo bi pogledati koliko ukupno tenkova imaju susedne zemlje: Hrvatska 72, Makedonija 31, Mađarska 12, Albanija 40, Bugarska 160, dok Crna Gora nema tenkova. Srbija sada ima 242 tenka, što znači da smo u oklopu inferiorni samo prema Rumuniji koja ima respektabilnih 1.024, ali ta nas država nikad nije ugrožavala i vrlo je verovatno da ni u budućnosti neće.

Kod ove analize oklopnih snaga trebalo bi se zapitati zašto je Hrvatska od SAD dobila na poklon baš borbene helikoptere Kajova, za koje oni vole da kažu da si izviđački. I to govori o ofanzivnim pripremama ove države prema Srbiji ili Republici Srpskoj. Helikopteri su stigli da bi se neutralisala velika prednost Srbije u oklopnim snagama u odnosu na Hrvatsku, gde je taj odnos veći od 3:1. Jer dobro je poznato da je helikopter najefikasnije protivtenkovsko ili protivoklopno oružje uopšte. Tek nakon helikoptera su po efikasnosti tenk protiv tenka, protivoklopne rakete i artiljerija.

Upravo zbog te velike osetljivosti oklonih jedinica na dejstva iz vazduha, ekadrila Migova-29 menja ne samo strategiju nego i taktiku upotrebe naših snaga KoV. U dobroj meri relaksira štabove koji su odgovorni da tenkovi i ostala tehnika ne postanu lake mete. Više nismo u situaciji da maskiranje i ukopavnje budu osnovna PVO zaštita. Tako će, u slučaju potrebe, borbeni raspored biti optimalan za odbranu jer ga neće presudno diktirati opasnost iz vazduha. Isto tako, manevarske sposobnosti naše vojske zavisiće od tehničkih mogućnosti, a ne od vazdušne opasnosti. Jer neometana dejstva iz vazduha ne samo da remete borbeni raspored i proizvode gubitke nego podstiču paniku koju je teško obuzdati, a komandanti i komandiri znaju šta to znači.

U najavi za 2018. godinu je i kupovina sistema PVO Buk-2M, koji je moćni naslednik sistema Kub-M, kaakav sad imamo u naoružanju. Pominje se i Tunguska, hibridni PVO sistem raketa i automatskih topova za neposrednu PVO jedinica na terenu. Ono što se ne pominje, to je S-300, o kome mi u Srbiji najviše pričamo i čemu se nadamo, jer on bi bio garancija da nas ne mogu ugroziti ni avioni pete generacije, koje imaju samo najveće svetske sile. Možda to i nije baš tako, jer moćnog „nevidljivog“ – američkog F-117 oborio je dobri stari Kub.

MOŽE LI MIG-29 DA NAM ZARADI NOVAC?

Države koje nemaju lovačku avijaciju moraju da biraju između dve mogućnosti od kojih se ne zna koja je gora – ili da im Evropska organizacija za bezbednost vazdušne plovidbe potpuno izmesti koridore za civilni vazdušni saobraćaj ili da unajme i plate tuđe avione da im čuvaju nebo. Izmeštanje koridora neće da dozvoli ni jedna država ne samo zbog gubitka novca nego i što je to međunarodna sramota. Svaki prelet aviona preko državne teritorije donosi lepu svotu i baš bi bilo glupo odreći se tako lake zarade. Iznajmljivanje tuđih lovaca je nešto manja sramota, ali je prava sreća da i mi to nismo doživeli.

Aranžman Vlade došao je u zadnji čas, jer su resursi naših lovca bili pri kraju i morali bi doneti jednu od ove dve sramne odluke. Naprimer, Crnoj Gori nebo čuvaju Hrvati, Makedoniji Bugari, Slovencima avioni iz Avijana itd.

Sada nam se pruža mogućnost da i mi za novac obezbeđujemo vazdušni prostor neke susedne države – zašto ne. Nisu cifre iznajmljivanja lovaca tako male. Naravno da je to više stvar politike, ali itekako jeste i ekonomije. Zašto ne bi, po principu nastupa naše Vlade prema stranim investitorima – mi nudili nekima od suseda koji nemaju lovce našu uslugu po nižoj ceni od ostalih. Tako bi remont aviona otplaćivali sami avioni.

ŠTA JE JOŠ VAŽNO KOLIKO I NABAVKA MIGOVA?

Poznata je stvar da su naši piloti nekada bili u samom svetskom vrhu. Primera za tu tvrdnju ima mnogo, ali, ako neko sumnja, navešću jedan. Prilikom kupovine prve eskadrile Migova-29 (1987), odabrana grupa pilota i tehničkog osoblja išla je na obuku u SSSR, u jednu vojnu bazu u Kazahstanu. Vođa grupe bio je tada potpukovnik a kasnije general Ljubiša Veličković, koji je poginuo prilikom NATO agresije. Obuka je tekla istovremeno i za više grupa pilota iz drugih zemalja i, kako to biva, sovjetski piloti su nastupili malo prepotentno i prema našim pilotima. To je naljutilo Veličkovića i tražio je da mu pripreme samostalni let na Mig-29 nakon vrlo malo sati obuke, kada je to po pravilima obuke nezamislivo. Sovjeti bi ga glatko odbili da je neki drugi pilot u pitanju, ali to zahteva vođa grupe i još kaže: „Na sopstvenu odgovornost“. Nerado su organizovali let, očekujući udes, ali je naš pilot bez problema poleteo i sleteo. Od tog dana sa punim uvažavanjem su se obraćali jugoslovenskim pilotima.

Sposobnost srpskih pilota moramo vratiti na taj nivo. Nije to nedostižno, potrebna je samo dovoljna trenaža – dovoljan broj sati leta. Ni slučajno ne smemo pomisliti da smo nabavkom aviona rešili problem ili prizemljiti avione besparicom. Naša velika prednost i ušteda je u tome što obuku pilota i tehničkog osoblja možemo izvršiti sami. Cepidlačenje na broju sati leta nije ušteda, nego ugrožavanje borbene gotovosti, ugrožavanje bezbednosti pilota i ugrožavanje samog aviona. Šta smo uštedeli ako nam bude uništen avion zbog greške pilota, a to se dešava ako pilot nije u punoj trenaži.

Druga važna stvar je potpuna ispravnost aviona. Ovde ne mislim samo na letne sposobnosti i upravljivost aviona, jer takav kriterijum je katastrofalan. Moraju biti ispravni svi uređaji na avionu koji su tu radi borbe u vazduhu. Mora biti ispravan radar, sistem za upravljanje vatrom, uređaj za identifikaciju itd. Neko bi mogao reći da je ovo suvišna priča, da se to podrazumeva. Nažalost, nije tako ne samo kod nas nego u regionu – kriza i besparica uzimaju svoj danak. Uređaji na borbenim avionima su neispravni, a tretiraju se kao ispravni. Čerupa se jedan da bi leteli drugi, i tako. Ako smo već mogli da nabavimo avione, moramo naći načina da ih u potpunosti održavamo.

Ono što se dešavalo prilikom NATO agresije trebalo bi da nam bude pouka. Piloti su u vazduhu ustanovljavali da im je neispravan radar, i bili su obična meta bez šanse da uzvrate jer ne vide protivnika. Nije više tajna i da smo sami oborili jedan svoj avion zbog neispravnog uređaja za identifikaciju. Raketne jedinice su mislile da je avion NATO i oborile su ga na prilazu za sletanje. Znači, o svakoj sitnici ispravnosti mora se voditi računa jer agresor će pre napada sigurno detaljno proveriti svoje avione.

Sledeća pouka koju bi trebalo izvući iz vremena agresije NATO jeste da moramo biti bolje pripremljeni i bolje obučeni za spasavanje pilota koji se katapultiraju kada su pogođeni ili zbog otkaza na avionu. Naprimer, oboreni pilot Iljo Arizanov, 48 sati se bez vode i hrane sam probijao kroz šiptarske položaje u Drenici i uspeo doći do aerodroma Priština – niko mu nije pomogao. Prilikom probijanja morao je preplivati reku, a nije znao da pliva. Takve stvari se moraju prevazići i prosto rečeno – pilot mora biti potpuno psihofizički osposobljen po svim pitanjima, a služba za spasavanje pilota mnogo efikasnija.

I možda još nešto manje važno, ali bi u perspektivi bilo korisno. Nekada se jedinica koja je bila naoružana Migovima-29 zvala 204. lovački avijacijski puk, sada je 204. vazduhoplovna brigada. Razlika je mnogo bitnija nego što se čini. Tako bi nakon nabavke još jedne eskadrile trebalo odvojiti lovačku avijaciju i ponovo formirati puk koji bi imao samo jedan tip aviona i samo jedan problem – zaštita našeg vazdušnog prostora. Brigada ima masu različitih vazduhoplova – lovački avioni, jurišnici, avioni za obuku, transportni avioni, borbeni helikopteri, transportni helikopteri itd, pa tako masu različitih problema i raznih zadataka. Jer lovačka avijacija se dopunjava i sarađuje sa raketnim jedinicama PVO i nekada su zajedno bili u Korpusu PVO. Sve drugo je bilo u Avijacijskom korpusu. To je nešto o čemu treba razmišljati tek kada budemo imali dovoljno aviona. Svi se radujemo da to bude što pre.

(Standard)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Bulova says:

    Odlično objašnjenje upotrebe i korisnosti avijacije. Ova modernizacija je bila potrebna i daje nadu da nismo totalno nezaštićeni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *