slika-25-12-23-17-49_darkoPiše: Dr Darko Tanasković

Silne letnje medijske rasprave o kulturi mogle bi kod naivnog i neobaveštenog stvoriti utisak kako je u Srbiji kultura prva briga, što je, naravno, veoma daleko od istine, iako ovaj ojađeni narod i dalje uspeva da iznedri zadivljujuće mnogo istinskih kulturnih vrednosti.

Preti, međutim, ozbiljna opasnost da javna nadgornjavanja raznih “kulturnih poslenika”, izvikanih, samozvanih i sponzorisanih kulturoloških dušebrižnika, a i ponekog stvarno pozvanog i odgovornog kulturnog stvaraoca, koji ne uspeva da odoli, i reaguje na to estradno simuliranje “bavljenja kulturom”, zagade i do presahnjivanja uguše i one najotpornije tokove života same kulture. Ako se jednim pogledom obuhvati aktuelni trenutak javne debate o stanju srpske kulture, uz određeno pojednostavljivanje, može se uočiti konfiguracija svojstvena ideološkim i političkim rasprama, odnosno postojanje dvaju frontova, tj. “dveju Srbija”, pri čemu se u poslednje vreme na horizontu ocrtavaju i konture neke treće.

Može li srazmerno mala Srbija izdržati konfliktno sapostojanje same sebe kao “prve” (njeno ime se ne pominje, ali se, valjda, logički izvodi iz insistiranja na “drugoj”), zatim “druge”, a možda i “treće”? Da nije malo mnogo? Pogotovo za kulturu.

U postavkama sučeljenih tabora iskristalisale su se, uz određene varijacije, dve temeljne pozicije. S jedne strane, ističe se “duh samoporicanja”, kao identitetski kobna sklonost srpskih intelektualaca novijeg doba, i potreba osmišljavanja “srpskog stanovišta”, dok se, s druge, ovakva dijagnoza i zahtev ocenjuju kao zamena teza, taktičko i privremeno premeštanje težišta nacionalističkog diskursa na prostor kulture, jer mu u politici trenutno ne cvetaju ruže.

Koliko je ovakvo manihejsko rezonovanje uzelo maha, i to ne samo među istaknutim jurišnicima “druge Srbije”, svedoči i način na koji je naslovljena zanimljiva diskusija u “Politici”: “Kultura između nacionalnog i univerzalnog”. Zašto “između”? Nije li vredna nacionalna kultura samim tim i univerzalna? Milovan Danojlić je ovim povodom bez okolišenja rekao da je “kultura po prirodi nacionalna, a ako je neko naziva nacionalističkom, onda je to opsesija” određenih ljudi.

Problem je, dakle, kako se kolokvijalno kaže, “u glavi”, a ne u kulturi. A možda je i u džepu, jer treba nekako rasporediti preoskudni kulturni dinar. Nije li i sport deo kulture? Nekad se, uostalom, govorilo o “fizičkoj kulturi”. Neka nas izopačeni lik još uvek najpopularnijeg sporta ne zavara.

Uprkos svim teškoćama, sport je danas možda i najvitalniji segment kulture koja nastaje u Srbiji, a istovremeno i univerzalno najuspešniji i najpriznatiji. Da li spontani čin ljubljenja nacionalnog grba na trenerci u trenutku kad prima svetsko sportsko odličje podvigu mladog Emira Bekrića oduzima dimenziju univerzalnosti i degradira ga na nivo “regresivnog kulturnog obrasca”? Ili, da li povraćanje po nacionalnoj zastavi samo sobom obezbeđuje umetničku modernost i univerzalnost?

Manimo se isključivosti i vratimo meri koja je, kako nedavno reče jedan drugi Emir, izvrsni glumac Hadžihafizbegović, za njega ključ umetnosti, “tačka gde se sudaraju sloboda i odgovornost”.

(Novosti)