Dan posle

Tweet

Piše: Željko Cvijanović

Jedan predlog koji podrazumeva da je ulje prosuto, a da Srbija sa Kosovom još nije

1. Prvo, po svoj prilici, ovo neće biti tekst na kakve ste navikli na ovom mestu. Drugo, umesto teksta, biće to jedan politički stav, nadam se, veoma jasan. Treće i najvažnije, on se nikome neće dopasti.

2. Protivim se potpisivanju Briselskog sporazuma, koji je ogromna mrlja na licu srpske vlasti. Neću dužiti sa objašnjenjem, ali pokušavao sam u prethodnim tekstovima da sugerišem šta bi možda bilo bolje da se uradi (ne kažem i da bi bilo). Ali sada je ulje prosuto i nazad se ne može. Posle potpisa Srbija je ušla u jednu drugu stvarnost, koja nalaže redefinisanje situacije i razmišljanje o tome šta dalje.

Nisam siguran da je trebalo predati državnu tapiju nad Kosovom i Metohijom, posebno ne nad severom. Ako je već morala, onda je Srbija svoj ključni adut dala suviše rano i suviše jeftino. Otežavajuća okolnost za vladu je ta što držim da je od početka loše vodila pregovore, da ih je prebrzo digla na najviši nivo, da je prerano potegla svoje glavne adute i da je onda ušla u spiralu iz koje se više nije mogla izvući. Početak istinskog pregovaranja sa srpske strane došao je na samom kraju, kad je mnogo toga već bilo gotovo. Olakšavajuća okolnost za vladu je ta što je svaka srpska vlada od ranih 80-tih svoj mandat plaćala delom Kosova. Otuda je pitanje: da li su bila nerealna naša očekivanja da će preokret napraviti vlada kojoj je zapala najslabija Srbija za poslednjih trideset godina? Naravno, ta okolnost ne skida odgovornost sa vlade.

3. Najveće mane sporazuma su sledeće: gotovo potpuni izlazak Srbije sa severa Kosova, guranje Srba, Goranaca i ostalih u ustavni sistem Prištine i tanke bezbednosne garancije za njih. Najveća šansa koju sporazum otvara jeste njegova teška sprovodivost. Da bi to zaista ostalo šansa, ostaje nam da realizujemo najvažniji imperativ te postbriselske situacije. Naime, nota bene, vlast i Srbi sa Kosova se ne smeju razići. Čak i ako posle sastanka u četvrtak ne nađu zajednički jezik i ako svako ostane na svojim pozicijama, utoliko pre se ne smeju razići. Naravno, zbog potpisa na sporazum, u tome je mnogo veća odgovornost na vlasti, koliko god ona mislila da su predstavnici Srba sa Kosova zadrti i nerealni.

4. Ključnu postbriselsku društvenu (pazite, ne više političku) činjenicu artikulisao je Dragan Đilas ponudom da će podržati sporazum pod uslovom da Toma i Vučić izjave da su priznali Kosovo. Hajde da to prevedemo na jezik na kakav smo ovih dana navikli. Ako dakle, naprednjaci priznaju da su izdajnici, žuti će ih u izdaji podržati. Drugim rečima, žuti nemaju nikakav problem da budu izdajnici, samo ako naprednjaci priznaju da su to i oni. Kako će izdaja, prema Đilasovom uslovu, postati najtvrđi meinstream srpske politike, to je njegova izjava politički brilijantna: ako su svi izdajnici, izdaja nije hendikep. Na analogan način su ranijih godina uspešno taktizirali naprednjaci: ako su svi evropejci, tada to nije komparativna prednost žutih.

Ali Đilasova genijalna izjava je državno i nacionalno katastrofalna a moralno je ispod površine tla. I društveno razorna. Idemo redom.

5. Najvažnije je ovo društveno razorna. Zašto? Dok Đilasove novine pišu kao da ih uređuju 1389 i Naši (Kapitulacija! Izdaja!), Đilasovi nacionalni intelektualci objašnjavaju kako su Toma i Vučić oduvek bili izdajnička družina i procenjuju kako bi Boris u njihovoj situaciji izginuo kao Lazar. Nije tu samo reč o tome da oni najvažnije nacionalno pitanje svode na partijski nivo. Ni o tome da, osuđujući izdaju, nastoje da je legitimišu i izbrišu kao ono distinktivno obeležje u javnom prostoru zbog koga, ako se ono održi, zadugo neće vladati. Više od svega, radi se o tome da žuti, i ne samo oni, rade na novoj opasnoj podeli ionako podeljenog srpskog društva. Naime, na redu je podela u patriotskom bloku (ne stranaka, već građana) na one koje su Vučić, Toma i Dačić ubedili da nije moglo bolje – koji tako postaju neoizdajnici – i na one koji neće da čuju za briselski paraf – kvalifikujući se time za neku vrstu prapatriota.

6. Otuda je Koštunica s pravom bio protiv sporazuma, ali je, koliko god principijelno pogodio, praktično pogrešio zahtevajući ostavke Nikolića i vlade. Zašto? Zato što, kad od nekoga tražimo ostavku, s njim smo završili, s njim više ne možemo razgovarati ni o čemu osim o ostavci.

Zašto još? To što je vlast uzdrmana (a jeste), ne znači da je treba srušiti, nego da je sad mnogo otvorenija za unutrašnji pritisak i uticaj. Jer, recimo da bi Koštunica i mogao da uz malo sreće sruši vladu. Idemo na izbore, i ko bi vladao posle izbora? Naprednjaci? Žuti? I jedni i drugi? Vidi li neko četvrtu mogućnost?

Kao političar koji je oduvek imao senzibilitet za društvo, jedini se dosledno borio protiv njegove podele i u tome čak u zlo vreme imao uspeha, sve dok mu to nisu srušili žuti u svom drugom mandatu (2008-2012), Koštunica mora da uradi tri stvari. Smisao sve te tri stvari jeste da se vlada politički natera nazad, tamo gde joj je mesto. Dakle, prvo, da Koštunica, ne odustajući od svog odnosa prema briselskom sporazumu, povrati kontakte sa Tomom i Vučićem. Drugo, da se upravo kao čovek sa senzibilitetom za društvo postavi kao trenutno jedini mogući artikulator interesa kosovskih Srba na parlamentarnoj sceni.

I, treće – i najvažnije – da odmah, ne čekajući izbore, oko sebe formira širok i snažan patrotski blok, koji će imati četiri zadatka. Prvi, da fokusira rasutu nacionalnu energiju. Drugi, da otvoreno artikuliše državne i nacionalne interese. Treći, da takav izvrši pritisak na vlast. I, četvrti – i najvažniji – da bude toliko snažan da izmesti centralnu liniju fronta srpske politike, koja je danas postavljena između SNS i DS (jer, kako je Đilas brilijantno pokazao, na toj liniji moguća je samo konkurencija u politici izdaje), i postavi je između SNS i patriotskog bloka (gde je moguća samo konkurenicja u politici odbrane zemlje).

7. Vučić, Toma i Dačić, posebno ovaj prvi, ako hoće da spasu štetu, koja je napravljena i koja preti i njima i Srbiji, mogu Briselski sporazum čak i da nastave da brane kako god hoće. Ali ne i tako kako Kosovo nije srpsko, kako je sporazum novi početak za Srbiju, da ćemo posle Kosova procvetati i kako će sad poteći med i mleko stranih investicija. Prvo, ne bave se politikom tolike godine da bi bili Suzana Grubješić. Drugo, to nije istina. Treće, glupo je. Četvrto, pravi štetu i njima i Srbiji.

Zatim treba da glavom bez obzira pobegnu od svojih novih domaćih prijatelja, kojima je sporazum dobar jer je Srbija, kažu, konačno ostavila Kosovo iza sebe. Ne samo da njih trojica moraju da govore da ga nije ostavila iza sebe već da se tako i ponašaju.

Da bi tako nešto postigli, moraju da prestanu da se ponašaju kao svet koji se u medijima i ostatku javnog prostora toliko preporučuje političkom ološu iz „Druge Srbije“ i „žutim patriotama“. Moraju da isti taj javni prostor otvore i za druge glasove, koji će vratiti pravo građanstva ozbiljnoj nacionalnoj politici, potpuno delegimisanoj u vreme žutih. Sad ili nikad.

Takođe moraju da pomognu Koštunici u formiranju nacionalnog bloka, jer će on biti koristan i Srbiji i njima samima.

Ne smeju da šire sukob sa Srbima sa Kosova, makar i dalje bili uvereni da ovi nisu u pravu, a u mnogo toga jesu – negde stvarno jesu, a negde su u pravu po tome što će se stvar lomiti preko njihovih života.

Na kraju, moraju da pomognu Crkvi i maksimalno je integrišu u nastavak kosovske priče, istovremenio je štiteći od stranih agentura koje je diskredituju u medijima. Veoma je važno da se Crkva pokuša vratiti bar na pozicije od pre Tadićeve vladavine.

8. Moraju da uozbilje medije, da obuzdaju uticaj i podršku koju uživaju u tabloidima jer im ta vrsta podrške, čak i kad se na kratak rok isplati, šteti već na srednji. Da ne govorim koliko šteti društvu. Politika u tabloidima, da bi uopšte mogla da postoji u njima, mora da bude izvrnuta naopako, da bude ogolela, estradizovana, samim tim se pokazujući kao neka vrsta hedonističke discipline. Tu politiku žuti su doveli do krajnjih konsekvenci, i ona plodove ne rađa.

Ako dakle Dačić poziciju srpske države, ne bez izvesnog prava, poredi sa poraženom srpskom državom posle Kosovske bitke, on tada ima pravo i da ispriča priču o tome kako su Milica i Stefan Lazarević svoju najmlađu ćerku i sestru Oliveru, kao znak prihvatanja vazalnog odnosa, dali u harem Lazarovog ubice Bajazita Prvog. Ako time hoće da se brani kako njegova politika nije izdajnička, tvrdeći da ona mora da bude vazalna, to još nije najveće zlo. Jer ne sme da zaboravi da ni vazalna politika ne sme da bude neutentična.

Pozivajući se otud na veliki primer Stefana Visokog, ne sme da zaboravi kako vazalna politika može da ima smisla samo ako podrazumeva ličnu žrtvu. Dakle, ili da sopstvenu sestru da Vesterveleu ili bar da se mane mikrofona i da uštroji Mrkonjića. I da se, zajedno sa Tomom i Vučićem, zamisle zašto su Stefan Visoki i Milan Nedić svoju nemoć na maču kompenzovali kulturom (i, uslovno rečeno, medijima). A toga u tabloidima nema.

9. Novi kvalitet srpske politike jeste nova koordinacije sa Moskvom. Saradnja sa ODKB, poziv Vučiću od Šojgua, kupovina šest „migova“ i Nikolićeva nova poseta Putinu govore da su Rusi ili bili uključeni ili bar informisani o Briselskom sporazumu, jer on očigledno nije pokvario odnose koji su na uzlaznoj liniji.

Da bi se sa novih linija branilo Kosovo, važno je da se osovina koja ide od Rusije do vlade preko ojačanog Koštuničinog bloka spusti do Srba sa Kosova. Da bi to bilo moguće, nije najvažnije da svi na toj osovini misle isto, ali je važno da pronađu minimum razumevanja, čiji cilj će biti zaštita kosovskih Srba ne samo zbog njih i zbog Kosova već i zbog odbrane svega ostalog što je u Srbiji ugroženo. Ta linija mora da postane i osovina novog srpskog konsenzusa, u kome bi vlast ispravljala svoje greške i u koji bi se vremenom postepeno uključivali i žuti.

Deo tog konsenzusa ne bi obavezno odmah počivao na jedinstvenoj politici, već na jedinstvenim ciljevima. Začetak tog konsenzusa se za početak može formirati i na više politika, utoliko pre što će već širenje saradnje sa Rusijom te politike vremenom približavati.

Drugom rečima, manji je problem što Srbi sa Kosova o Briselskom ugovoru misle jedno, a vlada drugo, mnogo je veći problem ako to među njima napravi onu vrstu raskola u kome bi počeli da rade jedni protiv drugih. Jer nije problem da na Kosovu imamo Srbe koji se protive tome da žive u istoj državi sa Albancima i one koji hoće s njima da dele vlast u Prištini. Problem je ako ni jedni ni drugi nemaju nikakvu koordinaciju sa Beogradom i ako se Beograd o svemu tome ne dogovara sa svojim jedinim prijateljem među velikim silama.

10. Naravno, sve ovo ima svoja prazna mesta, ali ima i svoju alternativu. To je nova podela u patriotskom bloku građana, i, u trenutku kada je srpsko društvo toliko prenapeto i toliko slabo, to je prebacivanje Srbije u novu brzinu na putu ka građanskom sukobu, najefikasnijem i najeftinijem putu za rešenje srpskog pitanja u vizuri nekih od zapadnih sila. Potrošiće samo toliko da uđu sa četiri strane na tenkovima da nas razvade i podele. Biće to najsrdačnije dočekan okupator u istoriji sveta. S razlogom najsrdačnije.

(Standard.rs)

Tweet