Дан сећања

Dan sećanja

6 avgusta 2015

aleksandar-pavic 689Piše: Aleksandar Pavić

Dobro je što je i u Srbiji i u Republici Srpskoj 5. avgust ustanovljen kao zajednički Dan sećanja na stradanje i progon Srba. Da nas, osim svih nevinih žrtava ikada postradalih pod srpskim imenom, podseti na još neke stvari.

– Da nas podseti s kim smo pravili državu. Valja se svakog 5. avgusta setiti, u izvornoj verziji, reči vojvode Živojina Mišića. U svojstvu načelnika Štaba Srpske vrhovne komande vojvoda Živojin Mišić je, na predlog regenta Aleksandra, u martu mesecu 1919. godine obišao Hrvatsku kako bi se lično obavestio o političkoj situaciji. Po povratku je besmrtni vojvoda imao dvočasovni razgovor sa regentom, koji je kasnije prepričao svome ratnom sekretaru profesoru Miloradu Pavloviću Krpi.[i]Njegovih reči se treba sećati svakog 5. avgusta:

„Iz svega što sam čuo i video ja sam duboko zažalio što smo se mi na silu Boga obmanjivali nekakvom idejom bratstva i zajednice. Svi oni jednako misle, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš, stvar je propala. Ništa se neće moći uraditi. To nisu ljudi na čiju se reč možeš osloniti. To je najodvratnija fukara na svetu, koja se ne može zajaziti ničim što bi joj se ponudilo.“

Pošto je dva sata slušao Mišićevo izlaganje, Aleksandar ga je upitao šta bi trebalo činiti. Mišić je tada bez dvoumljenja odgovorio:

„Ja sam sa tim raščistio. Dvoje nam neminovno predstoji: potpuno se odcepiti od njih, dati im državu, nezavisnu samoupravnu, pa neka lome glavu kako znaju.“

Tada ga je regent upitao šta će biti sa granicima i gde ih povući. I na to pitanje Mišić je imao kategoričan odgovor u kome kaže:

„Granice će biti tamo gde ih mi povučemo, ne onde gde naše ambicije izbijaju na površinu, nego onde gde istorija i etnografija kažu, gde kažu jezik i običaji, tradicija i najzad, gde se sam narod po slobodnoj volji opredeli, pa će to biti pravo i Bogu drago.“

Regent je na ovaj odgovor konstatovao da bi tom odlukom Hrvati bili gurnuti u naručije Italijanima. Mišića ta konstatacija nije pokolebala, već je istrajao na svom stavu rečima:

„Neka im je sa srećom. Neka se oni sa Hrvatima usreće. Ja sam duboko uveren da se mi s njima nećemo usrećiti. To su ljudi, svi odreda, prozirni kao čaša, nezajažljivi, i u takvoj meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi… Ne zaboravite, Vaše Visočanstvo, moje reči. Ako ovako ne postupite, siguran sam da ćete se ljuto kajati.“[ii]

Hrvatska „državotvorna elita“ ništa nije uradila u proteklih sto godina što bi demantovalo Živojina Mišića. Naprotiv. Može se pretpostaviti da ni sam časni vojvoda, uprkos svojoj zdravoj logici i skepsi, nije mogao da zamisli NDH, Jadovno, Jasenovac, Prebilovce, onda pokušaj reprize 1991-1995, a zatim i uporne pokušaje izvrtanja istine i predstavljanja žrtve kao agresora, koji traju i dan-danas.

– Da nas podseti da je, u uslovima četiri godine medijske satanizacije, sankcija i međunarodne izolacije, raznih nečasnih trgovina sa Krajinom, i još uvek neprebolele bolesti jugoslovenstva i nezalečenog međusrpskog ideološkog razdora – bilo potrebno nekih 200.000 „bojovnika“, uz ozbiljnu pomoć Nato snaga i „penzionisanih“ američkih oficira, da bi se konačno probila odbrana nekih 30-ak hiljada loše naoružanih i već iscrpljenih Krajišnika. To je razlika u kvalitetu koju nikad ne treba zaboraviti. Nazivi „Bljesak“ i „Oluja“ daju Hrvatima mnogo veću težinu nego što je zaslužuju. Iseljavanje Krajine je došlo kao posledica momenta naše istorijske slabosti i dekadencije, i to je sve. A Hrvate je, u njihovom najvećem istorijskom „usponu“, za ruku morala da vodi i njima da upravlja najjača udružena vojna sila svih vremena. To je između ostalog i razlog zašto tako pompezno slave svoju „pobedu“. Zato što znaju koliko ona suštinski malo vredi, ne samo u moralnom nego i u svakom drugom smislu.

– Da nas podseti da nije dovoljno samo pamtiti, već i izvući odgovarajuće pouke. U tom smislu, valja dokučiti kako ćemo mi to, po rečima Aleksandra Vučića, biti „dobri prijatelji“ sa Hrvatima u EU, kada oni kao nacionalna celina – čast hrabrim i poštovanja dostojnim izuzecima – ne samo da ne pokazuju i trunku kajanja za sve ono što su uradili, već čak pojačavaju stepen organizovane mržnje koju ispoljavaju prema preostalim Srbima u avnojevskoj Hrvatskoj, kao i prema Srbima uopšte.[iii] Dakle, valja se zapitati, pored svih prigodnih govora i podsećanja – kako je moguće postati „prijatelj“ sa očigledno neprijateljskom državom? Šta će nam pozitivno doneti nastavak jednostrano „dobrosusedskih odnosa“ sa sve agresivnijom i sve ustaškijom Hrvatskom – osim sejanja semena za neku novu nesreću, i novu hrvatsku agresiju, ovog uperenu protiv same Srbije. Govori li slučajno Kolinda, na čiju je inauguraciju Vučić otrčao na dan srpske državnosti, o Vojvodini kao zasebnoj celini?[iv]Smatra li se da Hrvati, uključujući i jednog od Tuđmanovih glavnih tajkuna, Ivicu Todorića, slučajno kupuju toliko zemljište baš u Vojvodini? I šta će ih sprečavati da nastave sa tihom privrednom okupacijom Srbije, kojom bi sutra trebalo da finansiraju udar na Vojvodinu i sve drugo što im dođe na nišan – ako nastavimo „bezalternativnim“ putem u EU? Drugim rečima – džaba nam „dani sećanja“ ako ćemo, umesto da kažemo „nikad više“, opet bezglavo srljati u neku novu zajednicu sa nepokajanim krvnicima. Što nas uvodi u sledeću tačku.

– Da nas podseti ko su nam još neprijatelji. O tome se, na svečanosti na mostu na Rači, pobrinuo predsednik Republike Srpske Milorad Dodik:

„To akciju (Oluja) su izvele hrvatske snage i oni koji su ih tada obučavali – SAD i mnogi iz Evrope, koji su zajedno napali zaštićenu zonu UN i izvršili etničko čišćenje Srba – potomaka onih koji su tu zapadnu civilizaciju branili negdje daleko, nekoliko stotina godina prije, od najezde Osmanske imperije.“[v]

Dakle, upravo ti u čiji zagrljaj sada trčimo. Koliko će nam vredeti „dani sećanja“ kada budemo predali poslednje ostatke državnog i ekonomskog suvereniteta upravo onima bez čije pomoći Hrvati ni u najluđim snovima ne bi mogli da zamiale sprovođenje najvećeg etničkog čišćenja na evropskom tlu posle Drugog svetskog rata? Kada im predamo Telekom, EPS, oranice i ključeve od Kosova i Metohije, naša „sećanja“ će biti svedena na folklor. A njihova agresija se nastavlja, bez i naznaka smanjenja u intenzitetu, na šta je takođe ukazao predsednik Republike Srpske:

„Govorili su o kraju Dejtona i početku Brisela. Govorili su nam o mnogo čemu što nije prihvatljivo, uvijek ispočetka – na isti način – kada god postignemo sporazum to su smatrali novom polaznom tačkom za naše obespravljivanje. Tako je sa Dejtonskim sporazumom, tako je sa Briselskim sporazumom.“[vi]

Odnosno – oni neće stati dok mi ne budemo na kolenima ili, još bolje, dok ne nestanemo.

– Da se setimo čija je Krajina. Uprkos (svesno?) defetističkim porukama koje preovlađuju u srpskom medijskom prostoru – „ta priča je završena“[vii] ili „bio jednom jedan narod“, kako je glasila poslednja rečenica RTS-ovog dokumentarca „Oluja, kolona duga vekovima“,[viii] nikada ne treba dići ruke od onoga što nam po pravu pripada. Čak i da se Srbi nikada ne vrate u Krajinu – a ovaj autor smatra da će se vratiti – neprekidno zahtevanje pravde, nadoknade imovine i penzija, priznanja zločina od Hrvatske treba da budu srpski mač u svim odnosima sa tom državom utemeljenom na nepokajanim zločinima, uz principe strogog reciprociteta. Nema profita ni života za hrvatske firme u Srbije dok se ne isprave nepravde prema Krajišnicima. Nema mira za hrvatske državljane u Srbiji dok god nema mira za Srbe u Hrvatskoj. Hapsi se Srbin u Hrvatskoj – hapsi se Hrvat u Srbiji. Jasno, glasno i uporno zahtevanje za izručenje Kapetana Dragana Srbiji. Itd. Odnosi sa Hrvatskom bi tek ovim pristupom postali istinski realni i zdravi, a Srbija bi konačno crpila bar neku korist od njih.

Naravno, ima još pouka, i biće vremena da se i one sagledaju. U svakom slučaju, vredi ponoviti da, šta god drugo mislili o onima koji su ga uspostavili i o njihovim motivima – ipak je dobro što je Dan sećanja uspostavljen, i za to treba odati priznanje, pa i zahvalnost nadležnima. Temelj je postavljen. Ostaje na boljima i hrabrijima da ga na pravi način vrednuju.

[i]http://www.novosti.rs/%D0%B4%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B8_%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D1%98.524.html:276184-Iluzija-zvana-Jugoslavija

[ii]https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%96%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B8%D0%BD_%D0%9C%D0%B8%D1%88%D0%B8%D1%9B#.D0.92.D1.80.D1.85.D0.BE.D0.B2.D0.BD.D0.B0_.D0.BA.D0.BE.D0.BC.D0.B0.D0.BD.D0.B4.D0.B0_.D0.9A.D1.80.D0.B0.D1.99.D0.B5.D0.B2.D0.B8.D0.BD.D0.B5_.D0.A1.D0.A5.D0.A1_.281918.E2.80.941920.29, prema Stanić, Đorđe (2003). Vernici srpstva i otadžbine. Beograd: Vojnoizdavački zavod, str. 111-112.

[iii] http://www.politika.rs/rubrike/dogadjaji-dana/Sve-vise-Srba-na-hrvatskim-poternicama.sr.html;http://www.nspm.rs/hronika/miodrag-linta-oluja-je-udruzeni-zlocinacki-poduhvat-hrvatska-vlast-donela-set-zakona-kojim-je-sprecila-povratak-proteranih-srba-kucama.html; http://www.nspm.rs/hronika/milorad-pupovac-u-hrvatskoj-se-ponovo-obnovljena-netolerancija-i-nacionalisticka-atmosfera.html

[iv] http://www.blic.rs/Vesti/Svet/525942/PRVI-LAPSUS-Kolinda-odvojila-Vojvodinu-od-Srbije-u-pobednickom-govoru

[v] http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=162458

[vi] Isto.

[vii]http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0.393.html:560485-Jovan-Radulovic-Fasizam-u-Hrvatskoj-je-pusten-s-lanca-u-Oluji-je-pocinjen-genocid-kao-i-u-Jasenovcu

[viii]http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/%D0%A0%D0%A2%D0%A1+1/1995900/%D0%9E%D0%BB%D1%83%D1%98%D0%B0%2C+%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%BD%D0%B0+%D0%B4%D1%83%D0%B3%D0%B0+%D0%B2%D0%B5%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%BC%D0%B0+.html

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



3 komentara

  1. Za Srbiju says:

    Bravo Aleksandre. Kao i uvek, pravo u metu. EU od nas pravi Lužičke Srbe na Balkanu.

  2. mija says:

    Odličan tekst. Defetizam, malodušnost, izdaja, to je ono što prevladava u javnom prostoru Srbije. Glumeći neki pacifizam, naša elita svesno gura naciju u ponor. Krajnje je vreme da detaljno pretresemo biografije pripadnika te elite, da vidimo odakle im ideje o "zauvek" izgubljenom ovom ili onom interesu. Istorija i dalje teče i u njoj ništa nije ili tačnije rečeno, ne mora da bude zauvek izgubljeno. Važno je biti realan, ali ne samo realan u pogledu svoje slabosti, grešaka, nedostataka, nego i u pogledu svojih šansi, mogućnosti, potencijala, prednosti i naročito istorijskih i svih drugih prava. Biti realan ne znači biti pesimista, kao što ne znači ni biti optimista. Biti realan znači biti svestan sebe i svega što nas okružuje, pravilno sagledavati prošlost i sadašnji trenutak, važne aktere na svetskoj pol. sceni i pažljivo i što objektivnije pratiti procese, a zatim na osnovu toga što tačnije predvidjati budućnost. Realni ljudi ne zapadaju u malodušnost, jer su već odavno sagledali svo crnilo sveta, ali ni u euforiju, jer znaju da na svetu nema idealnih rešenja. Nas su tokom poluvekovne komunističke vladavine nasilno čupali iz realnosti, svesni da je ona naš najjači oslonac. Sve u našoj prošlosti od 2. s. rata je bilo laž. Ne samo komunistička pseudoutopija, nego i sve ostalo. Sad se to sve izdrobilo i nestalo i mnogima se čini da nam nije ostalo ništa. Ali i to je iluzija koju su planeri naše novije istorije namerno ugradili u našu svest. Ostaje nam mnogo. Pre svega ostajemo mi i naše biće, naša prava suština koja jeste uspavana, ali nije nestala, ostaje nam naša duga istorija koju smo zaboravili, ali ona negde postoji zapisana i samo je treba pronaći i pravilno razumeti. I ostaju nam naša prava, ljudska po definiciji SAD-a, kao i istorijska. Oni koje iz milošte zovemo defetisti neprekidno pokušavaju da stave tačku na našu istoriju, prenebregavajući sve ovo i tako završe zapadne poslove na ovom prostoru. Mi moramo biti mudriji od njih i brisati te njihove tačke gde god na njih naidjemo, jer su one deo obmane smišljene za naše uništenje. Ako ne pronalazimo dovoljno dobro opravdanje za to brisanje tačke i ako nas koleba zapadna propaganda, treba se setiti da tačka znači da posle nje nema ništa, a to "ništa" se kosi sa zdravim mozgom. Uvek ima nešto i posle. Mora biti. Takav je svet. Zato mudro i hrabro uz Božju pomoć!

  3. anamarija says:

    Najveca greska koja se sada bukvalno osjeti je ta sto Hrvatska nikada nije kaznjena za stvaranje i postojanje NDH ! Hrvatska nije ispastala tu pogresku kao sto je Njemacka ispastala Hitlera i 2.svj.rat/i jos i dan-danas ispasta!/!!!Nakon 2.svj.rata radi malog dijela Hrvata koji se prikljucio NOB-i je cijela Hrvatska uzivala kao pobjednik u ratu ! To nije pravedno ! Zato su 'na ravnoj nozi' sa ostalim republikama uzivali blagodeti Jugoslavije .Tu Tito nista nije mogao uciniti jer pitali su se ostali borci koji su se u tom trenutku sazalili i radi grupe Hrvata partizana dozvolili da Hrvatska prodje nekaznjeno. Zato se stalno pojavljuje taj zao duh ustastva!Kao i dijete koje se ne kazni za ucinjenu losu stvar ...dijete ce ju ponovo pociniti bas zato jer zna da nije kaznjeno. Zato se Hrvatska i usudila prognati starosjedioce Srbe iz Krajine. Samo zato !!!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *