Даница Ристовски: Не плашим се страсти

Danica Ristovski: Ne plašim se strasti

22 februara 2017

kd Danica macak_620x0

ZA glumicu Danicu Ristovski, prvakinju Beogradskog dramskog, premijerno izvođenje predstave “Pomorandže za zbogom” Biljane Popović (režija Nenad Gvozdenović) u ponedeljak će zauzeti posebno mesto u karijeri. Jer ne samo da je reč, kako kaže, o jednom od najzahtevnijih zadataka do sada, već će ga “upisati” na jubilarni datum – sedam decenija postojanja pozorišne kuće na Crvenom krstu…

– U ovom teatru sam od svoje glumačke mladosti. Inače, prvu profesionalnu ulogu imala sam u predstavi “Četvrti zid” na sceni DK “Studentski grad”, koju je po komadu Slavenke Milovanović režirao danas poznati hrvatski reditelj Zlatko Sviben. Ta predstava je za mene posebna i zato što sam se tokom proba udala – ističe Danica Ristovski, iza koje su danas decenije skladnog braka sa našim poznatim umetnikom Lazarom Ristovskim. – Naša ljubav počela je još na Akademiji, tokom studija. I Laza je, takođe, dugo godina bio prvak BDP i igrao u hit predstavama poput “Amadeusa” Paola Mađelija i “Dugo putovanje u Jevropu” Egona Savina.

Posle prvenca u “Studenjaku”, već sledeći angažman naše glumice bio je na Krstu. Reč je o predstavi “Sirotica”, a ubrzo potom usledio je i omiljeni naslov (i kod publike i kod kritike), “Večeras improvizujemo”:

– U podeli su bili i velika Mira Stupica i Đuza Stojiljković. Ali, moj put u ovom pozorištu bio je veoma specifičan, s velikim pauzama. Dešavalo se i da nekoliko godina ne zaigram u novoj predstavi. Najdraži zadatak ostvarila sam u ulozi glumice i komadu “Svakodnevno pozorište”, s rediteljskim potpisom Ivane Vujić. Predstava je nastala u čast obeležavanja stogodišnjice Brehtovog rođenja i bila je apsolutno pozorište jednog glumca, kako se zvao i festival u Nikšiću na kom sam za tu ulogu dobila nagradu, upravo iz ruku Mire Stupice… Ovo priznanje za mene ima posebno značenje i zbog toga što je prvo u karijeri.

A Breht je, nimalo slučajno, obeležio glumački put Danice Ristovski. Bio je njen izbor, pozorišna inspiracija, pa i sigurna luka u vreme odsustvovanja sa matične scene:

– Često sam izvodila Brehtove songove. I danas im se rado vraćam. Otpevala sam pedesetak koncerata, a PGP je svojevremeno izdao i moj CD sa Brehtovim songovima. Njegova “Antigona” (takođe u režiji Ivane Vujić) donela mi je i nagradu “Joakim Vujić”.

 

Ipak, posebnu mesto u njenoj karijeri pripalo se “Svakodnevnom pozorištu”, jer je ova predstava postala simbol njene borbe za glumački opstanak i povratak na matičnu scenu.

– Desilo se da šest sezona ne dobijem nijednu ulogu. Kada sam shvatila da o meni kao glumici niko ne vodi računa, krenula sam u borbu za svoj umetnički prostor. U godini Brehtovog jubileja sa rediteljkom Vujić osmislila sam manifestaciju posvećenu ovom piscu koja je u BDP trajala čak tri nedelje. Inače, u vreme dugih pauza u mom teatru, deset godina igrala sam u Beton hali. Imala sam veliku sreću da uz “Antigonu”, na ovoj sceni odigram i Marlen Ditrih, Lejdi Milford, pa i profesorku istorije u “Pogledu s Kalemegdana” Svetlane Velmar Janković.

Uprkos svemu, Danica ističe da je najlepše u glumačkoj profesiji kada, posle toliko godina, oseća istu strast:

– Imam istu, neprolaznu želju da pokažem nešto što sam uradila, uživajući u pažnji publike. Privatno, nisam tip zvezde i tu vrstu ekstravagancije ostavljam za scenu. Provlačim je kroz sve umetničke žanrove, od tragedije do groteske. Divno je što je glumac u prilici da emociju lika dozira i filtrira, pronalazeći neku sopstvenu meru. Gluma ti dozvoljava da iz sebe izbaciš svaku strast – ljubav, mržnju, radost, tugu – i zgusneš je u dva sata trajanja predstave. Za to vreme odživiš ceo jedan život. Glumac iz stvarnosti kreira umetničku iluziju, to je i privilegija i prokletstvo. Uostalom, Lope de Vega je govorio: “Dajte mi jednog glumca, jednu dasku i jednu strast, i ja ću vam napraviti pozorište”…

 

A već u ponedeljak, pozorište će naša sagovornica “napraviti” od priče o istrajnosti, posvećenosti i veri tri žene kroz ratovima ispisan dvadeseti vek – predstavi “Pomorandže za zbogom” Biljane Popović:

– Uporište mog lika pronalazim u autentičnosti koju nudi roman. Ipak, nisam težila da oživim samo napisano već sam tragala između redova, nastojeći da udahnem život onoj Jeleni koja me je kao čitaoca osvojila. Predstava je rađena prema istinitoj priči. Igram ćerku prote Milana koja se i sama udaje za sveštenika. Živeli su u Drvaru, preživeli balkanske i oba svetska rata. Izgubili su dvoje dece, pa je Jelena posle sestrine smrti odgajala njenu ćerku kao sopstveno dete. Kad je i nju izgubila, ta patrijarhalna i pobožna žena počela je da sumnja u sve, pa i u Boga. To je drama antičkih razmera.

U takvim trenucima, kaže poznata glumica, ne stidi se da bude patetična na sceni:

– Zlobnici imaju običaj da kažu da kad si preterano strastven na sceni, kao i u životu, bivaš patetičan. Volim da budem patetična, ne plašim se. Jer, ja sam gospodar strasti, to znači da imam meru. Ako si patetičan, ne znači da si slab. Na sceni to znači da si hrabar, da ideš do kraja, žargonski “otvaraš se”. Ako žanr dozvoljava (ili pak zahteva) predoziranu strast, pretvoriš se u pozorišni znak. Kao Munkov “Krik”. Uostalom, zaboravlja se izvorno tumačenje reči – patetičan znači biti uzvišen i svečan. Zašto da ne?

KREATIVNOST JE IMPERATIV

– NE volim kada glumac kaže “idem na posao”, osim ako je posao pod znacima navoda. Da, posao, u smislu istraživanja, radoznalosti, strasti, čak i uzvišenosti. U tom nizu, kreativnost je imperativ – ističe Danica Ristovski, na čijem repertoaru su u BDP trenutno i predstave “Trpele”, “Kad su cvetale tikve”, “Draga Jelena” i “Hotel Evropa”.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *