Debakl Srbije pred Tačijem

Tweet

Piše: Zejnel Zejneli

Rezolucije, deklaracije, platforme, odluke, izveštaji, velike reči, zaklinanja u Ustav ,“crvene linije“, zadovoljstvo postignutim, zadovoljstvo sa Evropskim sagovornicima i na kraju sa samim sobom, to je svakako najviše doprinelo da se pod pritiskom i neizvesnim obećanjima i u brzom postupku, u roku od samo nekoliko meseci obave pregovori sa vladom Kosova i to bez kompromisa, konačno Srbija, svojom voljom ojača državnost nove balkanske države Republike Kosovo, na nekadašnjoj svojoj teritoriji. I to sve zbog najvažnije odluke u istoriji Srbije, u ovom trenutku, i mazohističke želje rukovodstva Srbije oličene, nesumnjivo za dobijanje datuma za početak potpuno neizvesnih pregovora za ulazak u Evropsku uniju. Niko ni u jednom trenutku nije posmislio da je Kosovo oteto bombama. Ali tako se mislilo i govorilo na izbornim mitinzima, pre petnaestak godina, a kada se Srbija pomirila sa EU, kada su nam njihovi najviši funkcioneri, postali prijatelji, krivci su postali oni koji su vladali posle dr Vojislava Koštunice. U vreme Tadića, što tajno što javno, išlo se ka nezavisnosti Kosova. Tako smo mi kao država preuzeli krivicu na sebe, uz velike reči, zaklinjana i isprazne izborne govore. Demokratska stranka je možda i zbog toga izgubila izbore.

Dolazak Nikolića u početku nije oduševio naše Evropske prijatelje, ali se želelo, da glavni posao oko Kosmeta okončaju Srpska napredna stranka i Socijalistička partija Srbije, ona ponajviše. Kako se sada sve privodi kraju i sve je izvesnije da mora da se potpiše dokument o uspostavljanju dobrosusedskih odnosa između Srbije i Republike Kosovo, ostaće samo još, i formalno priznavanje nove Balkanske države koje će svakako uslediti, ako ne za nekoliko meseci, onda za nekoliko godina, ali akteri toga neće biti predstavnici sadašnje vlasti već oni koji su započeli pregovore o nezavisnosti, a nova vlast to cementirala za samo nekoliko meseci potvrđivanjem papira iz dogovora na tehničkom nivou između Beograda i Prištine, u vreme dok je na vlasti bio Boris Tadić.

Sada kada je izvesno da će biti ukinute i takozvane paralelne institucije Srbije na Severu Kosova, resetovanjem prema dobijenom zadatku, a uz objašnjenje kao tobože stvaranje novih institucija kojima će rukovoditi Srbi, ali u okviru kosovskih, postaje jasno da je tako željeni datum novih evropejaca, na dohvat ruke. EU, ako to učini, neće uraditi to zbog toga što je Srbija na dobrom putu zbog reformi koje je obavila, ili zbog borbe protiiv korupcije, već samo zbog onoga što je postignuto, dogovorom na najvišem nivou u pregovorima između Ivice Dačića i Hašima Tačija, kao i Nikolića i Jahjage, a sve u vezi sa Republikom Kosovo, evropski sagovornici i ne kriju, kada to ističu u prvi plan.

Izvesno je, i to potpuno da Hašim Tači vodi protiv Ivice Dačića sa pet nula. Tu nije bilo nikakvog kompromisnog rešenja, Srbija bar javno nije rekla,,nikada Ne, i kada je tražila ništa nije dobijala, jer je svetski priznati državnik Hašim Tači, znao šta hoće i unapred, po preporukama naših dokazanih prijatelja, odbacivao, zajedno sa Baronesom Ešton, sve što nije doprinosilo jačanju kosovske državnosti. On, očigledno je, ima veoma moćne prijatelje, za razliku od Ivice Dačića i Srbije u celini, koja već petnaestak godina na svojoj strani ima samo sebe. Nije uspela da izabere i prepozna prijatelje, a one koji su se to bili, Srbija ih je odbacivala, ne želeći pod pritiskom moćnika iz EU, da sa njima ima otvoren kontakt, opet zbog obećanog datuma.

Srbija je potpisala ugovore o strateškom partnerstvu sa „prijateljima“ ali ne i sa prijateljskom Rusijom. Čak se odugovlači u nedogled i početak izgradnje Južnog toka, kao najznačajnijeg projekta za Srbiju, čime se dovodi u opasnost zemlja koja će, ukoliko se to ne ostvari, a nadam se da hoće, dovodi i narod i država u zavisnost od energenta, koji greje pola zemljine kugle. Samo Srbiji izgleda nije potreban gas. Ja govorim o nepotrebnom odugovlačenju, koje je rezultat pritisaka naših zapadnih „prijatelja“, zbog Kosova, zbog čega i kasni potpisivanje dokumenata o strateškom partnerstvu sa RF. Kada se posao oko Kosova okonča do kraja, moguće bez priznanja, za šta inače nikoga u svetu nije briga, bar za duže vreme, počeće izgradnja Južnog toka, te je tada moguće izbeći Sudnji dan, koji bi usledio, kada izostane datum, a verovatno će, posle toga uslediti i potpisivanje strateškog partnerstva sa ovom prijateljskom zemljom, koje se dugo odlaže zbog straha da će RF braniti svoje strateške interese na celoj teritoriji Srbije. Politika, koja doprinosi jačanju državnosti Kosmeta, i potpisivanje dogovora o postignutom, bez kojeg EU neće odobriti datum, imaće, možda za posledicu da usledi i priznanje Republike Kosovo, jer kako pojedini Ruski zvaničnici kažu neće Rusi biti veći Srbi od Srba. Logika je jasna, ono što tražite to ćete i dobiti, ili što bi narod rekao „sreće nećete imati“.

Srbija je dakle, i oko ovog svetskog projekta „pokazala veliku odlučnost“ kao što ga je na delu pokazala u odbrani svojih vitalnih nacionalnih interesa, suvereniteta i integriteta.

I dokle se sa takvom politikom stiglo. Stvaranjem novih, takozvanih institucija Srba na Kosmetu, navodno je izbegnuta bruka i sramota, pogotovu što nema primera u svetu da se neka država odrekla svoje teritorije, kao Srbija u iščekivanju da dobije datum za početak pregovora o pristupanju EU. Niko nije napravio računicu koliko ćemo dobiti novca datumom, a koliko miljardi Evra Srbija gubi zbog Kosova. Sve što dobijemo od EU, od pristupnih fondova je kap u okeanu u odnosu na ono što dobija Evropska unija, eksploatacijom rudnog i drugog bogatsva u Republici Kosovo.

Neka nam EU da na primer i jednu miljadru evra, Srbija njima, sa“suverenitetom i teritorijalnim integritetom“, koji je odlučnom diplomatskom akcijom i inicijativom zaštitila, poklanja, prema proračunima ekonomista i raznih eksperata 200 miljardi evra. Još će, kako stvari stoje, morati da se zaduži nešto više od pet miljardi, da bi isplatila penzije državljanjima Republike Kosovo i, umesto, kada se o tome povela reč, da je na primer, našem proverenom „prijatelju“ Kacinu, rečeno „mi ne bežimo od toga, ali sa tim ćemo početi 2032. godine i po modelu koji ste vi primenili u Sloveniji“. Ali to ne može da se izusti, jer se dovodi u pitanje datum. Ukoliko se to dogodi, penzionerima u Srbiji, ili će se smanjiti penzije ili će se država kreditno zadužiti, zbog „svojih građana u Republici Kosovo“.

Ovo drugo je izvesnije. Onog trenutka kada Albanci, kao naši građani, pod suverenitetom i teritorijalnim integritetom Srbije budu isplaćeni, oni će tim parama kupovati preostala srpske imanja, Srbija će biti siromašnija nego što je danas, što je i plan naših „prijatelja“, kako bi se novim ucenama zaokružila, najmanje još dva pitanja u Srbiji i delom u Crnoj Gori. Najpre jug Srbije, sa čijim albanskim rukovodiocima će neminovno početi, kad tad pregovori, oko autonomije i pripajanja Republici Kosovo i Raške oblasti, koja će dobiti personalnu autonomiju, samo za početak. Ako je država pristala da pregovara oko toga kada i na koje mesto da se postavi uklonjeni spomenik „borcima“ Albancima, koji su ubijeni u kratkoj pobuni protiv, da kažem, sopstvene države, a da se ukloni spomenik ubijenim pripadnicima Žandarmerije republike Srbije, koji su tu istu državu branili, zbog čega biti skeptik i tvrditi da svega toga neće biti., pogotovu što su Ambasadori, najmoćnijih zemalja „Prijatelji Sandžaka“.

Pa zar Srbija nije na zahtev evropskih prijatelja započela pregovore, i intenzivno nastavila, kada je formirana nova izabrana vlast,ali na najvišem nivou predstavnika dve države, da li radi pritisaka, ucena ili samo radi dobijanja datuma, kada ćemo slaviti. Jeste. I šta je sve dala. Utvrđena je granica, Kosovo ima carinu, pa se tako za razliku od Srbije kao nova država zaokružila. Ima Skupštinu, poslanike, predsednika države, vladu i predsednika vlade, svoja dokumenta svoju zastavu, svoje katastarske i matične knjige, svoj pasoš, ambasade stotinak država na svojoj teritoriji, registarske oznake, lične karte i vozačke dozvole, škole, priznate diplome za pečatom dvoglavog orla, sa kojom će moći da se zapošljavaju u Bujanovcu na primer, dakle u Srbiji i za to će ih Srbija plaćati. Jer oni neće biti strani državljani, već građani suverene nam države, jer Srbija nije priznala Kosovo, ali će Srbi sa Kosmeta, kada počnu da se sele iz svoje postojbine, biti, svakako bez posla, kao i danas.

Kosovo ima svoje ministarstvo unutrašnjih i spoljnih poslova, članstvo u mnogim organizacijama, regionalnim i svetskim, svoju policiju, vojsku tek stvara dok Turska, naš strateški partner ne obuči sve oficire, ima sve, pa čak i oficira za vezu u Beogradu, a Srbija u Prištini. Šta Srbija kao država, bez republike u čijem je stvaranju aktivno učestvovala, danas ima. Ništa. Dakle, nije bilo kompromisa, iako je kompromis alfa i omega pregovora u ovako složenim i teškim pitanjima, gde pregovori traju godinama i decenijama. Srbija čak nema ni zaokruženu granicu, srpski narod živi, i uglavnom nezaštićen u nekoliko okolnih država. A nije moglo da bude veliko ništa, samo pod uslovom, da nam od svega nije bio i ostao najvažniji datum i ulazak u EU, ko zna kada i pod kojim još uslovima. Moglo je nešto da se traži, kada se već pri prvom susretu sa Tačijem videlo kuda stvari idu, a i pre toga, kada je Nemačka izdiktirala svoje uslove Srbiji. Ali mi smo se plašili da ćemo izgubiti datum. Bar da je Srbija unovčila sve ono što je traženo i što je ona dala. To je prosto. Prvo se nešto traži, a kada se traži onda mora i da se nešto da. Ne, mi sve dajemo velikodušno, da bi neko bio ljubljen i voljen u tamo nekom kulturnom i razvijenom svetu, pa stoga, bilo je unapred isključeno da se Srbija bruka tamo nekim, teritorijalnim, i novčanim zahtevima. To nije ni kulturno ni strateški.

Građani Srbije su navikli da budu siromašni, da pate, navikli su na mrcvarenja iz EU i SAD, koja ne prestaju već decenijama. Kakvi su onda to naši „prijatelji“, koji nam otimaju zemlju, što mi dobrovoljno amnestiramo i sami dajemo i pravdamo otimačinu, što je nezamislivo u EU kao što je nezamislivo, da se prodaju plodni hektari, voda, struja, železnica, telekomunikacije i sva rudna bogatstva.

Sve će to jednog dana da se okonča, kao Kosovo i, kada zbog svega što smo poklonili, dali, ali se „suvereniteta i integriteta nismo odrekli“, mi ćemo biti tamo gde smo i danas. I dalje će biti gladno pola miliona dece i pola Srbije a isto toliko na ivici gladi i dalje ćemo biti siromašni i umirati jer nemamo novca da nas neko leči,i od uranijumskim posledica ješćemo najgoru hranu i piti najgoru vodu…I da bi sve na trenutak zaboravili, biće i dalje afera, atentata, unutrašnjih neprijatelja. A sve to da se narod bavi nečim, što je možda istinito, poluistinito, smišljeno, da bi se narodu odvukla pažnja sa Kosmeta, i sa svih nedaća koje su nas zadesile i koje će, izvesno je trajati i posle datuma.

(Vidovdan.org)

Tweet