DECA LOGORA: Ustaše od srpske dece hteli da naprave janjičare, a onda ih otrovali

DECA LOGORA: Ustaše od srpske dece hteli da naprave janjičare, a onda ih otrovali

26 decembra 2013

1460192_389916577809175_1059827516_nMara Veinović, četiri puta u koloni za streljanje, Jasenovac.

„Kolone sa hiljadama ljudi slivale su se na Savu i Gradinu i tu nestajale, a istim putem vraćale su se ustaše i retki preživeli koji su jezive noći nakon jezivih dana provodili sklupčani na zemlji dok se logorom provaljivalo slavlje. Krvavi i veseli oni su se radovali, jer su, tobože, uradili veliku stvar. A, mi? Mi smo bili očajni“.

Kada su u logor počele stizati kolone naroda i dece sa Kozare, Mara ih je posmatrala sa prozora logorske zgrade.

„Dolazili su pred logor. Neke su trpali pred kulu, druge odmah ubijali. Ipak, najstravičnije je bilo otimanje dece. Majke su ih stiskale, ona se privijala majkama na grudi. Svaka pobuna kažnjavana je bajonetom. Pored dece, tako kažnjene, padale su mrtve majke. One koje je bajonet zaobišao mogle su pogledom da prate svoju decu koja su odvođena na drugu stranu. Pogledu su bili spojeni, sve dok nisu nestali. Onda bi se prolomio plač i vriska, nešto stravično, nešto što dan danas ne mogu da objasnim da čovek čoveku može da uradi“.

Deo muške dece od 11,12,14 godina smešten je u posebne prostorije i od njih je formirana takozvana ustaška uzdanica.

„Pesma njihova bila je nevoljna, oči upale, ali ponosne i prkosne. Tih očiju se i danas sećam. Ustaše su govorile da su to njihovi janičari. Odjednom su te uzdanice nestale. Videla sam da su veliki broj te dece strpali u jednu zgradu i to po njih pedesetoro u jednu prostoriju tako da su mogla samo uspravno stajati, a bila su potpuno iznemogla. Kada su zgradu popunili, četiri časne sestre ili opatice u tamno smeđim odorama sa belim kapama na glavi donele su kante i počele da im sa nekom tečnošću mažu usta. Pitala sam šta im rade. Odgovor je bio da žele da im ugase žeđ. Nakon njihovog odlaska, za dva sata deca su počela tako vriskati i dozivati: majo, majko, sejo, strašno mi je, umirem. Jedno dete je, sećam se, dozivalo tetka Zoru. Onda je sve utihnulo. Nemoćna, deca su počela padati jedno preko drugog, izmešale su se glave, ruke i noge, danima, otrovana, ona su se raspadala.“

Dečje leševe su logoraši odabrani od strane ustaša trpali u deke i nosili u jame. Neka tela su se još micala. Sve dok ih ne bi prekrio kreč. To je trajalo danima. U jamama, mali sužnji iz Hrvatske, Kozare, Bosne, Vojvodine i Srema, mučenici koji su tek zakoračili u život, sreli su se sa smrću. Smrt je za sve logoraše bila jedina izvesnost na koju su mogli da računaju.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *