Deca oluje-korica-cir:Layout 1.qxdPiše: Pero Zubac

Odavno neki roman nije naišao na tako nepodeljen odgovor književne kritike i čitalačke javnosti, kao što je Kragovićev novi roman „Deca Oluje“ dočekan pohvalama i analizama kakve dobri romani i zaslužuju. Čini mi se da je unikatnost ovog romana u njegovoj strukturi, tekstualnoj i dramaturškoj pitkosti i jednostavnosti ispisa, što svakom čitaocu pruža priliku da dok čita vidi slike, jer ga roman uvodi u virtuelnu filmsku priču. To je svojevrsna čarolija pripovedanja, opora i lirska pripovest sa dušom.

Priču smo svi, u osnovnim crtama, već negde sretali, pa i potiskivali iz sećanja, jer je zaborav tako lekovit i nepravedan, o onom dečaku na traktoru u dugoj koloni stradalnika u „Oluji“. Taj je dečak, Marko Milojković, glavni junak ovog romana. Njegov beg u slobodu i prekonoćno odrastanje prati naš pisac dovodeći svog junaka u novi predeo nade i strepnje, gde će odrastati usporenije nego u koloni izbegličkoj i gde će se suočiti sa nenadoknadivim osećajem sačuvanog detinjstva u samo jednom albumu sa fotografijama. Eto, opet nešto bitno iz vizuelnog sveta senzacija. Te su fotografije, sem krhkog sećanja, njegovo jedino utočište u teškim danima i posebno noćima prepoznavanja u novom prostoru, koji više prihvata njega nego što on prihvata novi zavičaj.

„Pitam se: zašto posle toliko godina ispisujem ovo sećanje? Kome će koristiti ova istina? Zašto nisam vodio dnevnik? A kako sam mogao da držim olovku i svesku kada sam vodio borbu za život i odrastao za sedam dana? Ne preterujem, sedam dana! Za jednu noć!“ – kaže Marko Milojković, da bi se dnevnik, kao lekovita travka pojavio dok je čekao da se iz ljubavi beogradske sa Miljom Stojanović, devojčicom iz kolone, rodi sin Savo, koji nosi ime njegovog oca nestalog u predoluji. Miljin mali dnevnik je najliričniji deo Kragovićevog romana.

O zlu Kragović piše nezlobivo, beleži zla i zločine, ali zapisuje i dobrotu ljudi koji su sačekali deo svoga prognanog naroda i dobre duše velegradske koje su imale razumevanja za prerano odrasle dečake i devojčice, koje nesreća nije mimoišla, a oni su ipak do sreće životne dokoračili.

Svako poglavlje naš je pisac sa nekoliko ključnih rečenica obeležio na početku, da čitalac zna kuda ga vodi i o čemu će se pričati u nastavku romana, i u toj tako marljivo stilski doteranoj priči nalazi se mnogo Kragovićevih bisernih rečenica koje nas sećaju na njegove sjajne pesničke knjige, tkane od začuđujuće spoznaje i lepote jezika.

Dvadeset i osmo poglavlje blistava je pesma u prozi. Na preskok navodim nekoliko rečenica: „Čovek bez zavičaja kao brod bez pramca…Čovek kao limenka bez datuma…Ribanje dostojanstva…Obešeno sito goleme čežnje…I orlovi su usamljeni gore u visinama…Tuga nikada ne menja svoje mesto…Ne zaboravljaj“.

Milomir Kragović je čovek takve književne biografije da bi se od njega i mogao očekivati ovako dobar roman. Ali i veliki naš pesnik za decu, najinovativniji od svih. Stoga ovaj moj zapis naklonosti njegovom romanu završavam rečenicama doktorke Zorice koje je junak Marko zapisao, onako kako je čuo:

„Bože, pomozi svoj deci iz ovog suludog rata, iz svakog rata, svoj deci. Ona treba da žive, da žive bez granica ili s granicama, kako već budu morala. Samo nek žive… žive“.

(Novosti)