Декларација о језику

Deklaracija o jeziku

6 aprila 2017

03--Antic-Cedomir 243

Piše: Čedomir Antić

Iz Sarajeva je potekla Deklaracija o zajedničkom jeziku. Pokrenuta od strane filologa i intelektualaca ova inicijativa na prvi pogled deluje kao priča o carevom novom odelu. Nešto što je očigledno decenijama – da na prostorima od Kupe do Timoka i od Subotice do Dubrovnika, velika većina naroda govori jednim jezikom – formulisano je u dokumentu koji su već potpisale hiljade građana.

Iako su pokretači ove inicijative uglavnom iz Federacije Bosne i Hercegovine i Republike Hrvatske, deo njih je iz R. Srbije i Crne Gore. Deklaracija je donesena upravo o pedesetoj godišnjici odluke hrvatskih nacionalnih kulturnih ustanova da raskinu „Bečki dogovor“ o zajedničkom srpsko-hrvatskom jeziku. Pisana je balansirano, ona govori o nacionalizmima i politizaciji, kao da su nacionalizmi svih naroda koji govore ovim jezikom doveli do njegovih veštačkih podela. Takođe oni prihvataju „policentričnost jezika“ i odbijaju da se izjasne oko njegovog imena, odričući ovom pitanju veći značaj.

Uprkos brojnim pozitivnim komentarima u srpskoj javnosti, profesor sa Filološkog fakulteta u Beogradu Veljko Brborić izjavio je da deklaracija ima smisla ukoliko „zove na pomirenje“ i „ne ruši ugled srpskog jezika“.

Pođimo od početka… Među potpisima je svega nekoliko filologa. Sa srpske strane to su uglavnom politički potpuno neaktivni i nezainteresovani naučnici. Pisci deklaracije nastavili su običaj da postoje dve vrste krivice: srpska i ona koju Srbi dele sa drugima, pa je tada ona opšta zbog čega njeni nosioci nisu imenovani. Kao i oko ratnih zločina i ovde mi govorimo o „svojim“ a oni o „našim zločinima“. Pitanje jezika svuda je rešeno na isti način: jezik je dobio ime u davnini i bez obzira na kasnije političke razvoje i ratne ishode ono je ostalo nepromenjeno. Danas svega nekoliko procenata Austrijanaca sebe vidi kao Nemce, među Amerikancima nema nacionalnih Engleza, vekovi su prošli od kada su Brazilci oterali portugalske Braganse i ukinuli carstvo… Ipak, austrijski, američki i brazilski jezik nisu nastali. Nisu Srbi ni Srbija odbacili ranije jezičke sporazume. Mi smo prvi prihvatili sadašnji, potpuno netačan i u suštini šovinistički naziv (pošto je vezan za teritoriju na kojoj ga većina ne prihvata) jezika Bošnjaka/Muslimana. Kod nas je moguće zaustaviti rad suda pozivajući se na stručne prevodioce za hrvatski ili „bosanski“ jezik. Nije zabeleženo da je u Srbiji iz biblioteke izbačena bilo koja knjiga, a posebno ne zato što je pisana na drugom pismu ili na nekom novom jeziku… Nije Srbija pri UNESK-u isposlovala da zbog pisma na kome su pisana, neka dela hrvatskih pisaca budu proglašena srpskom kulturnom baštinom.

U Srbiji nikada niko nije dobio batine zbog jezika ili pisma. Da li je tako u Hrvatskoj gde razbijanje tabli sa hrvatskim grbom koje su pisane ćirilicom donosi pobedu na izborima? Pa tvrdnja Nikole Stojanovića o jeziku obajvljena u jednim srpskim novinama početkom 20. veka dovela je do pogroma nad Srbima u Zagrebu…

Ne želim da učestvujem u stvaranju političkih jezika kakav je crnogorski i otimanju srpskih pisaca kakvi su Vladan Desnica ili Meša Selimović. Ne želim ni da učestvujem u obezimenjavanju jezika koji pod ovim imenom postoji hiljadu godina. Da, srpska naučna i kulturna elita bila je spremna na kompromis. Da, Srbija je bila autonomna kneževina koja je imala vladu, vojsku, škole, carinu… U vreme kada je hrvatski jezik bio sveden na Zagorje i kada se u javnim ustanovama njime nije smelo govoriti. Radi istine i u nadi u mirnu i sporazumnu budućnost stvoren je zajednički jezik. Hrvatski jezik time je normiran i spašen ako ne od propasti a onda od ograničavanja na delove današnje Hrvatske. Ako ne verujete, pročitajte memoare hrvatskog poglavnika Ante Pavelića – morali su da ih prevode na savremeni hrvatski. Tako je: tokom „velikosrpske Jugoslavije“ stvoreni su drugi jezici, a hrvatski je uz pomoć Rimokatoličke crkve, uspeo da objedini tri dijalekta u jedan politički jezik. Godine 1914. čitava Srbija – od Beograda do Đevđelije govorila je srpski jezik. Srpski je bio jezik čitavog naroda Crne Gore (osim Albanaca), srpski se govorilo u Dubrovniku, u značajnom delu Dalmacije. Srpski su sporazumom u Slavonskom Brodu kao svoj jezik prihvatili i muslimani Bosne i Hercegovine. Četvrtina stanovništva Hrvatske govorila je srpskim jezikom. Srbi su bili spremni da taj jezik zovu srpsko-hrvatski. I nisu ni Srbija ni Milošević prekinuli takvo stanje, već su to učinili hrvatski, bošnjački i crnogorski nacionalizmi. Srpski i ćirilicu su u Beogradu 1915. zabranili austrijski okupatori, zabranu su sprovodili hrvatski i muslimanski vojnici. Ćirilicu je zabranila NDH, zajedno sa celim jezikom i čitavim srpskim narodom… Danas u Hrvatskoj ima mnogo više Srba od onih koji govore srpskim jezikom. U mirnoj Istri taj broj je za 30% veći. Jezik je put asimilacije.

Razumem hrvatske i bošačke potpisnike ove deklaracije. U Bosni bi hteli da se jedan jezik zove „bosanski“ (ili makar maternji, kao doskora u Crnoj Gori) pa da mirno u školama asimiluju Hrvate i Srbe. Pritom, duh koji je u 20. veku trijumfovao u Zagrebu i Sarajevu duh je fašizma i fundamentalizma. U nedostatku Srba žrtve će biti sami potpisnici deklaracije i njihovi istomišljenici. Poručujem im: „Žao mi je. Trpite. Ako niste hteli da živite za Jugoslaviju, možete da ginete za NDH, Izetbegistan…“ Među Srbima potpisnicima preovladavju oni koji smatraju da je nacionalni identitetnebitan i da ih za Srbe ništa ne vezuje. Ako je tako, zašto onda govore tuđim jezikom? Svi oni dobro znaju engleski jezik pa sa tog stanovništa svojim prijateljima „finim Hrvatima“ i „dobrim Bošnjanima“ mogu bolje da objasne stvari, a nas Srbe ne bi dodatno maltertirali.

(Večernje novosti)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *