Demistifikacija – doprinosi i zaposlenost

Tweet

Piše: Aleksandar Ćurić

U diskusiji u javnom prostoru između poslodavaca i vladajuće političke elite na temu visine doprinosa na plate, iznosa minimalne zarade, potrebe za korekcijama i kako to sve utiče na zaposlenost, neophodno je demistifikovati različite interese i pozicije sa kojih sagovornici nastupaju.

Poslodavce zaposlenost ne interesuje niti ih interesuje razvoj države i društva. Njih interesuje samo i isključivo profit. I sve ideje i stavove koje iznose, pravdajući ih nekakvim altruizmom i empatijom ili kontemplacijom o budućnosti Srbije, predstavljaju samo ikebanu i dimnu zavesu u prikrivanju pravih motiva – uvećanje profita.

Nije im ni zameriti, to je normalno i očekivano. Tako je bilo gde u svetu.

Kako se čitava priča ne bi svela na jedan lični ugao gledanja poslodavaca, uz sav rizik da potencijalnog čitaoca neoliberalne svesti pogodi srčani udar, neophodna je snažna i uređena država koja će stvari adekvatno regulisati, ni malo ni mnogo, taman koliko treba. Da povede računa o neophodnoj meri opšteg, trudeći se da kao zajednica napredujemo.

Za razliku od ozbiljnih i stabilnih država, naše vladajuće elite (ne samo trenutnu, već sve u poslednjih 30 godina) interesuje samo i isključivo ostanak na vlasti i lične privilegije. Iz tog razloga, ni jedna vladajuća nomenklatura nije učinila ništa da se postavi zdrav i smislen sistem koji neće zavisiti od toga ko je na vlasti, uspostaviti nekakav kontinuitet baziran na pozitivnoj selekciji i gde se prilikom svake promene neće menjati garnitura do nivoa kafe kuvarice.

Uz sve to kad dodamo potpuno promašenu ekonomsku, monetarnu i fiskalnu politiku dolazimo do tragičnih parametara i procena za budućnost.

Ili ne znaju ili neke stvari namerno rade na štetu Srbije. Šta god da odaberu ne ide im u prilog.

No, osvrnimo se sad na problematiku: „visina doprinosa/visina najniže plate – zaposlenost“

Krenimo sad od države. Svako smanjivanje nameta će napraviti (manju ili veću) rupu u već šupljem budžetu, pogotovo u domenu deficita tekućeg platnog bilansa koji zvaničnici ni da pomenu i koji, svesno, zaobilaze u širokom luku. To zaobilaženje i zataškavanje im omogućava potpuno nakaradno postavljen sistem knjiženje-plaćanje, potpuno suprotan od onog koji važi u realnom sektoru. Primera radi, trošak/minus ne nastaje i ne prikazuje se prijemom ulazne fakture već tek njenim plaćanjem…

Sve u svemu, napravljena rupa se nekako mora zakrpiti a kad nemate novac za to onda se seku stavke od opšteg značaja – obrazovanje, zdravstvo, kultura i sl. Konkretno, kad se pojavi rupa a u nedostatku novca (zbog realnog deficita) ta rupa mora da se pokrije tako što će deo predviđenih sredstava iz npr. zdravstva biti prosto ukinut/obrisan. Kako svaki dinar mora da ima svoju namenu to će značiti da će u medicinskim ustanovama biti manje repromaterijala ili neće biti nabavljen/popravljen neki instrument i sl. Čisto da tu rupu u budžetu veoma slikovito (a i realno) spustimo na svakodnevni život.

Šta možemo čuti kao opravdanje? Poslovni ambijent mora da se popravi! Pa tu priču smo slušali i kad je donošen, trenutno važeći, katastrofalan zakon o radu. Kako to da stari zakon o radu nije smetao podužem spisku ozbiljnih multinacionalnih kompanija koje su dolazile i investirale u Srbiju (neuporedivo ozbiljnijih od ovih koje dolaze u poslednjih 5 godina)? Pa nije, ništa im nije falilo. No ako već može ovaj sadašnji, tim bolje, od viška glava ne boli. Možemo čuti glupost kako, eto, poslodavcima treba omogućiti da lakše otpuštaju kako bi lakše zapošljavali?! Kako da ne. Poslodavac zapošljava, isključivo, kad mu radnik treba a ne zato što može lakše da ga otpusti. Nameće se logično pitanje: a što poslodavci ne vode računa koga zapošljavaju?

Sve u svemu, nadležni ili ne znaju ili neće da znaju da visina doprinosa nema nikakve značajne veze sa zaposlenošću niti će smanjivanje doprinosa stimulisati zapošljavanje.

A to ćemo i dokazati tako što ćemo na čitavu stvar pogledati kroz naočare poslodavaca.

Kao što smo i naveli, poslodavce interesuje, samo i isključivo, njihov profit i to je krunski i centralni preduslov/parametar u donošenju svih poslovnih odluka. Poslodavac zapošljava radnika samo i isključivo, kad povećan obim posla diktira da je zapošljavanje neophodno. Da bi neko bio zaposlen već se unapred mora znati da će taj radnik obavljati posao koji trenutna postava ne može da iznese i koji će, na kraju, doneti veći profit poslodavcu.

I to bez obzira na visinu doprinosa.

Shodno tome, svako umanjenje doprinosa, a bez realnog povećanja obima posla, će napraviti određenu uštedu poslodavcu koju će poslodavac , u 90% slučajeva, zadržati za sebe kroz povećanje profita. Dobar deo tog profita će, poslovično, bespovratno napustiti našu zemlju, sasvim legalno kroz različite „kreativne mehanizme“. Onaj mali broj slučajeva gde će poslodavac taj višak odlučiti da uloži, sigurno neće biti uložen u zaposlene i zapošljavanje već, eventualno, u osnovna sredstva, koja će pre dovesti do otpuštanja nego do zapošljavanja. Međutim, taj mali iznos koji će biti dalje uložen, u sledećoj „poslovnoj rotaciji“, neće ni blizu pokriti deficit države stvoren umanjenjem zahvata.

Ukratko, ozbiljan domaćin ne kupuje nešto zato što je jeftino već zato što mu to nešto treba, ima upotrebnu vrednost. Prvi kriterijum je da „nešto treba“ a kad već treba onda se, sekundarno, traži „najpovoljnija varijanta“. Sve ostalo je neozbiljno.

Smanjivanje doprinosa može biti razumno samo i isključivo ako je direktno povezano sa povećanjem minimalne zarade, tako da količina novca koji se sliva u državnu kasu bude ista, ako ne i veća. Samo ovako se može obezbediti stabilan priliv u budžet i zaustavljanje trenda pada tržišta u Srbiji.

Nije li vam zapalo za oko da su skoro sve fabrike koje su u poslednje vreme došle u Srbiju orijentisane isključivo izvozno i kroz čije poslovanje (računajući besmislene subvencije, SSP, olakšice i sl) Srbiji, eventualno, ostaje samo minimalac za srpske robove. Kad bi se ušlo u „deep dive“ analizu, ne bih se iznenadio da rezultat pokaže da je državi bilo jeftinije da direktno tim ljudima uplaćuje minimalac.

Dakle, smanjenje doprinosa isključivo uz precizno (u odnosu na to smanjenje) izračunato povećanje minimalne zarade. Sve ostalo je dilentatizam koji će omogućiti dalju pljačku Srbije i njenih građana, dalje urušavanje državnog sistema i najbitnijih institucija kao i nastavak slobodnog pada u propast i siromaštvo iz čega nema povratka.

(Napredni klub)

Tweet