Демократија Адолфа Алојзовича

Demokratija Adolfa Alojzoviča

7 novembra 2018

Piše: Bijan Bilbija

Vlasti u Ukrajini tvrde da događaji iz februara 2014. godine nisu bili ni puč, ni prevrat, ni državni udar – već izraz narodne volje, odnosno demokratije. Hoće da kažu da je narod sam birao sve što ga je potom snašlo: građanski rat, pad prihoda i životnog standarda. Da je narod izabrao da ruski jezik, televizijski kanali, filmovi i emisije iz Rusije budu zakonom zabranjeni. Da su ljudi slobodnom voljom odabrali da im kapu kroje nacionalisti iz „Slobode“ i Desnog sektora, koje čak i u pojedinim zapadnim medijima označavaju kratko i jasno: nacisti. Tako su Ukrajinci sami izabrali i da ih svake godine po milion napušta zemlju, da beže iz demokratskog raja bilo kuda, samo što dalje od rata i siromaštva. Ako su zaista sve to sami birali, rušeći demokratski izabranog predsednika Viktora Janukoviča, onda su sami krivi za sve što ih je snašlo posle „evromajdana“, uključujući i nikad gore odnose s Rusijom.

UZURPACIJA VLASTI I „DIREKTNA DEMOKRATIJA“

Moguće je, međutim, da sve to i nije baš bio plod narodnih želja nego rezultat uzurpacije vlasti grupe ostrašćenih nacionalista i njihovih pokrovitelja iz inostranstva. Moguće je, takođe, da su stranci dobro znali kome daju podršku, kada su za izvođače prljavih radova birali gotovo redom sve same sledbenike Adolfa Hitlera i njihovih domaćih satrapa – Stepana Bandere, Romana Šuheviča i ostalih. I nije slučajno što je Šuhevič, kapetan nemačkog abvera i komandant bataljona „Nahtigal“, još 2007. posthumno odlikovan najvišim državnim priznanjem – Ordenom „heroja Ukrajine“. Učinio je to odlazeći predsednik Viktor Juščenko, čovek koji je udario ideološke temelje sadašnjoj vlasti.

Moguće je da se planski išlo ka današnjoj situaciji, gde Andrej Parubij, predsednik ukrajinskog parlamenta, Vrhovne rade, u TV emisiji u septembru, može javno da glorifikuje Hitlera, ističući da je bio veliki demokrata. Govoreći na televiziji ICTV, šef Vrhovne rade je poručio: „Veliki sam sledbenik direktne demokratije. Reći ću vam da je najveći čovek koji je praktikovao direktnu demokratiju bio Adolf Alojzovič 1930-ih godina.“ Dakle, reč je o još jednom ljubitelju „direktne demokratije“ i Adolfa Alojzoviča u Ukrajini. I to nije bilo ko, već prvi čovek nacionalnog parlamenta. A Zapadu to ne smeta, naprotiv, Kijev je njihov ljubimac sve dok je protiv Moskve. Kako je pojasnio Parubij, izučavajući „naučne aspekte direktne demokratije“, došao je do zaključka o – ogromnom doprinosu Hitlera za njen razvoj. Ovaj istaknuti pripadnik ekstremističke partije „Sloboda“, kasnije se pravdao da je pohvale fireru izgovorio u ironičnom kontekstu. Bez obzira na to, deputat Rade Vadim Rabinovič podneo je prijavu protiv Parubija zbog propagiranja fašizma i pozvao evropske kolege da osude ovakvo ponašanje.

Prema rečima političara koji se protive fašizaciji društva (što je bio jedan od osnovnih povoda za izbijanje građanskog rata), nekažnjivost za ovakve izjave je posledica heroizacije nacista, a posebno odavanja počasti ukrajinskoj SS diviziji „Galičina“. U aprilu ove godine, recimo, u Lvovskoj oblasti, postojbini ukrajinskog ekstremnog nacionalizma, svečano je obeleženo 75 godina od osnivanja „Galičine“. To je samo poslednja kap u ovom fašističkom talasu, jer biti pristalica Hitlera i SS-a u ovoj zemlji odavno nije sramota, niti je kažnjivo. Zvanična revizija istorije je u Ukrajini odavno prevladala i to je putokaz do čega će slični procesi dovesti i u nekim drugim evropskim državama. Ili već sada dovode.

U želji da pohvali Hitlera, Parubij je dosta toga pogrešno razumeo. Kao element direktne demokratije, referendum je u nemački ustav uveden još 1919. godine, daleko pre nego što je „Adolf Alojzovič“ došao na vlast. A koliki je Parubij sledbenik direktne demokratije, vidi se i iz toga da za skoro pet godina na vlasti, ni on, ni predsednik Petro Porošenko nisu organizovali nikakav referendum. Čak ni o pristupanju NATO-u, uprkos tome što je ovaj cilj proklamovan u državnim dokumentima. Ljubitelji direktne demokratije ne priznaju ni rezultate referenduma na Krimu, iako je na njega izašlo oko 80 procenata građana, a za odvajanje od Ukrajine glasalo njih 96 odsto.

FAŠIZAM KAO „ČASNA STVAR“

Nije Parubij jedini ukrajinski zvaničnik, mada je svakako najviši koji ne skriva simpatije prema fireru. Poslanica gradskog parlamenta u Lvovu Marina Baćuk čestitala je proletos Hitlerov rođendan na društvenim mrežama. Pa konzul u Hamburgu Vasilij Marušinec, koji je javnosti predstavio svoju verziju plavo-žute državne zastave – sa kukastim krstom. Marušinec tvrdi da je fašizam „časna stvar“. Daleko od toga da su ovo izolovani slučajevi u Ukrajini. „Čuveni“ dobrovoljački bataljoni praktikuju nacističku ideologiju i ikonografiju, a „proslavili“ su se surovim odnosom i mržnjom prema ruskojezičkom stanovništvu. S obzirom na to da su ove jedinice išle prve u „kaznene misije“ u Donbasu, mnogi njihovi borci nisu se vratili s fronta.

Ali izgred Parubija zasad je najotvorenija manifestacija nacizma i fašizma koja dolazi iz samog državnog vrha. Za Parubija to i ne čudi, ako se znaju njegova dela iz 2014, kojima se „proslavio“. Pre svega, bio je komandant „samoodbrane Majdana“, zadužene za fizičku zaštitu političkih lidera. I ne samo to. Snajperska vatra kojom su 20. februara 2014. na Majdanu ubijena 53 čoveka, prema brojnim svedočenjima otvarana je iz zdanja filharmonije, koju je kontrolisao Parubij. Ovaj zločin, kada su snajperisti ubijali demonstrante, razjario je masu do stepena kada je Janukovič više nije mogao obuzdati. I to je bio njegov kraj. Kasnijim analizama je utvrđeno da su žrtve snajpera uglavnom bili klošari i sitni kriminalci – kao da ih je neko namerno grupisao na određenom mestu. Aleksandar Jakimenko, šef Službe bezbednosti Ukrajine u vreme Janukoviča, naknadno je objasnio da su nakon pucnjave zabeležili izlazak iz zgrade „20 ljudi, dobro odevenih, imali su torbe“. Verovatno u torbama iz filharmonije nisu iznosili klarinete.

Posle pobede majdanskih snaga i preuzimanja vlasti ime Parubija vezivalo se za još jedan gnusni zločin. Reč je o spaljivanju Doma sindikata u Odesi, 2. maja 2014, kada su najmanje 43 osobe izgubile život. Nakon što su Molotovljevim koktelima zapalili zgradu u koju su se povukli proruski aktivisti, ukrajinski nacionalisti, pripadnici Parubijeve „Samoodbrane Majdana“ nisu im dopuštali da izađu iz objekta u plamenu. Mnogi su se ugušili od dima, a njihova tela izgorela u plamenu. Ljudi su iskakali iz zgrade u plamenu i lomili ruke i noge od pada na beton, ali „borci za demokratiju“ nisu dali vatrogascima da priđu. Tek kada su shvatili razmere zločina, pojedini aktivisti „evromajdana“ pokušali su da pomognu preživelima da se izvuku iz zgrade koja je već bila gotovo sva u plamenu, ali u uslovima kada se temperatura na svim spratovima kretala između 200 i 600 stepeni Celzijusa malo kome je unutra bilo pomoći.

POTREBE PARUBIJEVOG ELEKTORATA

Ni tada nije bilo osude sa Zapada ovih zločina. U slučaju „kijevskih snajpera“, većina zapadnih medija odmah je optužila Janukovičevu policiju, iako je ukrajinskom predsedniku najmanje bio potreban masakr u danima kada mu je vlast visila o koncu, a glava umalo o konopcu. Četiri dana kasnije begom iz zemlje je spasavao živu glavu. Isto i u Odesi, gde je zapadnom javnom mnjenju bila plasirana verzija da su spaljeni ljudi provocirali one izvan zgrade, kao i da je požar izazvan iznutra, kada su nestručno pokušali da gađaju benzinom pristalice „evromajdana“.

Isto tako je i sada – ograđuju se i tvrde da su Parubijeve pohvale „Adolfu Alojzoviču“ bile ironične i da on uopšte tako ne misli. Čak i da je to istina, svi dobro znaju čiju ideologiju slede pristalice „Slobode“ i da se radikalni ukrajinski nacionalizam u 20. veku obilato hranio Hitlerovim idejama. I, zajedno sa nacistima, sprovodio genocid nad Rusima, Poljacima i Jevrejima. A sve je to odavno dokumentovano, uključujući i velike zbirke dokaza u Muzeju Holokausta „Jad Vašem“ u Jerusalimu. Reklo bi se da je ipak nešto drugo posredi: sledeće godine predstoje važni parlamentarni i predsednički izbori u Ukrajini. S obzirom na to da, osim rata, nemaštine i rusofobije, sadašnji vlastodršci nemaju posebno šta da ponude svojim biračima, onda je za Parubijev elektorat dobar i „Adolf Alojzovič“. To uvek provereno pali. I raspaljuje, raspiruje, dok ne sprži sve.

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *