DESETA EPIZODA „RAVNE GORE“: Pokušaj da se zacementira komunistička propaganda, kojoj ste izloženi još od 1945. godine

DESETA EPIZODA „RAVNE GORE“: Pokušaj da se zacementira komunistička propaganda, kojoj ste izloženi još od 1945. godine

12 januara 2014

Ravna Gora (2)Piše: Miloslav Samardžić

Na odjavnoj špici poslednje, desete epizoda TV serije „Ravna Gora“, pisalo je: „Priča koju ste videli inspirisana je istinitim događajima koji su se zbili u proleće 1941. godine“.

A trebalo bi da piše: „Priča koju ste videli je pokušaj da se zacementira komunistička propaganda, kojoj ste izloženi još od 1945. godine“.

Sada je prva žrtva bio major Aleksandar Mišić, sin vojvode Živojina Mišića. U prvoj sceni prikazuje se njegova kuća u selu Struganik ispod Ravne Gore. To je obična seoska kuća, u kakvoj je trebalo prikazati Taraliće, čime bi priča o njima bila istorijski prihvatljivija. Mišićeva kuća zapravo je bila – vila.

Ali, to je u ovom slučaju najmanja nevolja. Veća je što se Aleksandar prikazuje kao gotovo nepokretan čovek. I u poslednjoj sceni, kada ga vidimo u uniformi, ne može da hoda, već ga jedan vojnik pridržava, jer navodno ima težak oblik reume. U stvarnosti, Aleksandar je kasnije te godine komandovao Ribničkim četničkim odredom, u borbama pre svaga protiv Nemaca. On je bio bolestan od srca, zbog čega nije mogao da trči, ali, naravno, mogao je da hoda.

I to je manja nevolja u seriji Radoša Bajića. Suštinski falsifikat je što su Aca Mišić i Draža prikazani tek kao poznanici – od kojih jedan pokušava da iskoristi drugog zbog njegovog imena – a u stvari bili su dobri prijatelji. Na sačuvanim dopisnicama iz 1915. godine vidimo da je Aleksandar oslovljavao svog prijatelja sa „Dražo“, dok ga u seriji oslovljava sa „Dragoljube“, pa mu čak i persira!

Aleksandar i njegova supruga Milena živeli su u porodičnoj kući u Beogradu, koja se nalazila iznad Slavije, sa desne strane bulevara koji vodi prema Autokomandi. Tu je Draža bio čest gost, dok ga u seriji Milena uopšte ne poznaje.

Daažin dolazak u Struganik, navodno 12. maja, najavljuje zloslutna muzika i lavež psa. Milena Mišić je još jedna osoba koja se plaši Jugoslovenske vojske, pa čak i ne koristi termin „vojska“, već kaže mužu: „Neki ljudi su u dvorišu, naoružani…“ U pomoćnoj kući prikazuje se još jedna žena, u crnini, koja beži čim je videla vojsku! Kasnije ćemo saznati da je to supruga Aleksandrovog brata Vojislava. Pojavljuje se i udovica vojvode Mišića, Lujza, kojoj Milena, na pitanje ko je došao, odgovara: „Neki pukovnik Mihailović, Acin ratni drug“.

Milena je, inače, imala bitnu ulogu u organizaciji, u toj prvoj fazi, kao poverljivi kurir za Beograd.

Aleksandar izlazi sa pištoljem, mada će kasnije reći Draži: „Što bi se srpska vojska krila od svog naroda?“ Prethodno mu je Draža rekao da se kreće samo noću, što nije bilo tačno. Mišić je dodao da tu nema čega da se boji, jer nema Nemaca. Na to mu je Draža odgovorio da se ipak krije i od naroda!

Potom se Aleksandar vraća u kuću i kaže Mileni: „Došao je pukovnik Mihailović, moj stari ratni drug, sa svojim ljudima“. Ona je i dalje uplašena, odlazi u vajat po posluženje, ne javlja se Draži. Zašto se kafa kuva u vajatu i zašto se tamo drži rakija za posluženje – to valjda zna samo autor, tek, Milena neće doneti poslužavnik. Kapetan Uzelac, koji se opet žali da je gladan, prethodno je prtaktično oteo sendvič „sinu Draganu“, Dražinom posilnom. Njega je, pak, maločas Draža poslao da vidi da l` će opet kiša, posle jedne banalne scene.

Elem, Taras otima sendvič i halapljivo jede, dok ga sin Dragan tužno gleda. Ovaj se ipak sažali i daje sinu Draganu mali deo sendviča, ali, u momentu smišlja plan kako da mu i to otme: videvši Milenu da nosi poslužavnik, naređuje sinu Draganu da ga on unese, što, naravno, ne može sa komadom sendviča u rukama. Tako mu on otima i taj komad.

Prava ratna drama, zar ne?

Unutra, u kući, major Mišić kritikuje „neku Komesarsku upravu“ – što je opet neistorijski, jer je to prema međunarodnim i domaćim zakonima bilo legalno telo. Prelazi na kritiku vojske, naročito oficira, pa videvši da je preterao počinje da se izvinjava prisutnima (uz Dražu je i kapetan Dejanović, koji je inače ranije poslat na teren, tj. nije došao na Rvanu Goru). Onda Bajićev Draža piostavlja jedno besmisleno piutanje: „Da li bi danas bio moguć kontraudar, kao 1914, koji je genijalno izveo tvoj otac, vojvoda Živojin Mišić“!

U međuvremenu, kapetan Dejanović upada sa primedbom da ima i nešto dobro u radu Komesarske uprave i žandarmerije: „Dobro je što hapse komuniste!“ Navodno, oni su u Bajinoj Bašti već opljačkali opštinu i spalili arhivu. Takoreći, digli su ustanak pre 12. maja 1941!

U seriji, ne samo što su žandarmi gonili komuniste, nego su već i Nemci počeli da ih streljaju. To se takđe odigralo 12. maja, u Ljigu. Jedan komunista je vikao: „Živeo Sovjetski Savez!“, a drugi: „Živela Komunistička partija!“

Zašto bi Nemci streljali svoje saveznike?

Zato što od početka ove serije Nemci i komunisti u stvari nisu saveznici, već neprijatelji! Na jednom okruglom stolu o seriji, nedavno sam čuo da istorijska fakta u filmu uopšte nisu bitna, da u stvari ne postoji tačan istorijski film. Navedeni su i neki primeri iz holivudske produkcije, ali ne takvi u kojima se istorija potpuno izvrđe. Jer, ovde je preskočena cela jedna epoha: savez nacista i komunista od 1939. do 22. juna 1941. godine. Slobodan Penezić Krcun je u Zemunu i dočekuje Tita, dok se on u stvari nalazio u Užicu, u nemačkoj službi. A Tita je u Zemunu dočekao jedan agent Gestapoa, od koga je on tražio da se ubrza prebacivanje „španskih boraca“ u Jugoslaviju. Reč je o učesnicima Građanskog rata u Španiji, koje su Nemci prethodne godine oslobodili iz francuskih zatvora. I koje je maja 1941. Gestapo doveo u Jugoslaviju.

Pre 22. juna juna 1941. Nemci su u Srbiji streljali 850 rodoljuba, među kojima je bilo 266 žena, 71 student, 15 sveštenika i 125 vojnih lica. Ni jedan komunista u tom periodu nije streljan. Dok u seriji – nije streljan niko sem komunista.

Druga scena sa komunistima u ovoj epizodi je besmislena, kako god se posmatra. Jedan od njih ulazi u crkvu i ljubi vrata, a drugi urlajući prekida sveštenikov govor o kralju Petru. Sveštenik je govorio: „Morao je da ostavi narod… „ Na što je komunista, na sred crkve, viknuo: „Morao je da pobegne sa gomilom zlata!“

Tito je prikazan najpre sa decom – vole ga i deca, poklanja im bombone – a potom sa studentkinjom, koja se zaljubila.

Žena kafedžije iz Zaovina u zoru odvodi jevrejsku devojčicu u nepoznatom pravcu. Prema onome iz prethodne epizode, odvodi je negde da se ratosilja opasnosti. Moguće je da se i to dešavalo, mada ne ovako rano, ali svakako scena nije tipična.

Slovenac, pukovnik, vraća se 12. maja u svoju vilu na Senjaku, dok se za oficira iz prve epizode, oca devojčice Jevrejke, ispostavilo da je njegov zet. Sada taj oficir dolazi u kuću vojvode Mišića u Struganiku. Kaže Vojislavljevoj ženi da bi hteo da vidi kuću slavnog vojvoda, a ujedno pita za majora Aleksandra. Ona se ponovo plaši srpskog oficira, što se kaže dočekuje ga kao kuče, ne nudi ga ni vodom, i on odlazi kao pokisao.

Poslednja scena odigrava se 13. maja na Ravnoj Gori – Dražina grupa izlazi na planinu i pridružuje se Paloševićevoj grupi.

Ravna Gora je uslikana sa mnogo kadrova, insistira se na lepoti prirode. A prosto je neshvatljivo da je u stvari uslikana Tara, sa sve brvanarama tipičnim za taj kraj, kakvih nema u oblasti Ravne Gore. Neshvatljivo je jer je na Ravnoj Gori za poslednje 24 godine bilo stotine hiljada ljudi, snimana je i slikana bezbroj puta, tj. postala je prepoznatljiva. Kao što je, uostalom, prepoznatljivo i zimzeleno drveće na Tari, koje na Ravnoj Gori gubi bitku sa hrastovima, jasenom i bukvama. Ništa nije koštalo da se na Ravnu Goru pošalje makar samo ekipa snimatelja, a da se scene sa glumcima prikažu u neprepoznatljivoj šumi, ako je već bio problem da se sve snimi tamo.

Tu je i poslednji datum koji je omašen: Draža je izašao na Ravnu Goru 11. maja, a ne 13. maja.

Prošetao se Draža od Bosne do Ravne Gore – i to je bila serija „Ravna Gora“.

(Pogledi.rs)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Dušan says:

    I još jedna scena na kraju epizode...Vidi se deo zastave...ne vidi se natpis Sa verom u boga, ali se vidi donji tekst koji je na latinici - za kralja i otađbinu???????? Ne znam, možda grešim, ali mi je bilo krajnje mučno što se na toj zastavi našao srpski zavet napisan latinicom....

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *