ДЕСПОТ ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ: Владар због којег су Срби и даље православни!

DESPOT ĐURAĐ BRANKOVIĆ: Vladar zbog kojeg su Srbi i dalje pravoslavni!

4 avgusta 2015

2354345434Jedan od naših nepravedno najzapostavljenijih vladara svakako je despot Đurađ Branković. Bez svake sumnje on je istovremeno naš i najtragičniji i najbogatiji vladar kojeg smo ikada imali. Rođen je oko 1375. godine, a umro je 24. decembra 1456. Kao despot vladao je Srbijom od 1427. godine, pa sve do svoje smrti. Dakle, skoro 30 godina. Otac mu je čuveni Vuk Branković, a majka Mara ćerka kneza Lazara.

Njegov rođeni ujak, despot Stefan Lazarević, nije imao sopstvene dece, te je za naslednika odredio baš svog sestrića Đurađa Brankovića, prethodno ga posinivši. Na samrti poslednje reči su mu bile: “Po Đurađa, po Đurađa.“

Iako su do tada Lazarevići i Brankovići neprestano bili u omrazi i oružanim sukobima, despot Stefan je izborom Đurađa za svog naslednika hteo da objedini snage i jednih i drugih kako bi zaštitio i sačuvao i državu i narod. Tom njegovom izboru su, bez svake sumnje, doprinele i do tada već dokazane Đurađeve lične sposobnosti kao i njegova pamet, hrabrost, obrazovanje, kultura i izgled.

U to vreme, početkom 15. veka, Srbija se nalazila između čekića i nakovnja, između Turske i Ugarske. Turskoj agresiji na Evropu nije se suprotstavila samo Ugarska, već su snage koje je predvodio ugarski kralj više ličile na udružene hrišćanske snage, na krstaše, jer su uz papin blagoslov u njima bili i Nemci i Česi i Poljaci, kao i neposredno ugroženi Srbi i Vlasi. Tako je, na primer, Žigmund, to jest Sigismund I , poslednji izdanak luksemburške dinastije, istovremeno bio i ugarsko-hrvatski kralj i češki kralj i nemački car.

Srpski vladari morali su da vode politiku na ivici noža, da “hodaju po žici“, jer su istovremeno bili u vazalskom odnosu i prema turskom sultanu i prema ugarskom kralju. Takođe su morali da se opredeljuju i u čestim unutrašnjim borbama za vlast i u Turskoj i u Ugarskoj.

U tom sukobu svetova, despot Đurađ raspolagao je sa relativno malom vojnom snagom, ali je imao jedno drugo moćno oružje, a to je novac. Nikada u svojoj istoriji, ni pre, ni posle toga, Srbija nije bila bogatija država. Godišnji prihodi despota Đurađa Brankovića samo od rudnika kod Novog Brda iznosili su od 120.000 pa do 200.000 dukata, a oni su činili samo 1/3 ukupnih prihoda despotovine. Budžet despotovine bio je ne mnogo manji od budžeta u to vreme najvećih evropskih država. To ogromno bogatstvo Srbije despot Đurađ je koristio, pored ostalog, kao što je, na primer, da za dve godine, od 1428. pa do 1430. godine, sazida smederevsku tvrđavu, na čemu bi mu i današnji građevinari pozavideli, i za podmićivanje bitnih ljudi, što se tiče sudbine srpske despotovine na tadašnjoj međunarodnoj političkoj sceni.

Dakle, upravljajući Srbijom između dve tadašnje super sile koje su skoro neprestano bile u međusobnom neprijateljstvu i nalazeći se u vazalnom odnosu u prema jednima i prema drugima despot Đurađ je trošio ogromna novčana sredstva kako bi zaštitio i sebe i svoju mnogobrojnu porodicu, iz dva braka imao je 4 sina i 3 ćerke, i Despotovinu i njeno stanovništvo. Na njegovu ličnu nesreću, vreme će da pokaže da parama ne može da se završi svaki posao, da one nisu svemoguće.

Inače, i jedna i druga vojska, i turska i ugarska (krstaška), kad god bi prelazile preko zemlje Srbije isto su se ponašale, to jest pljačkale su, robile i ubijale stanovništvo.

Kako se ratna sreća okretala čas na jednu, čas na drugu stranu, tako se i Despot okretao čas prema jednima,čas prema drugima, te je zbog svoje dugotrajne vladavine izgubio poverenje i kod jednih i kod drugih. Čak je u jednom trenutku morao da beži i od jednih i od drugih, te je preko Senja i Venecije pobegao u Zetu u kojoj je jedan njen deo i dalje priznavao njegovu vrhovnu vlast. Sklonio se najpre u Bar, pa zatim u Budvu i na kraju u Dubrovnik. Uskoro je uspeo da se pomiri sa ugarskim kraljem, te se vratio u Ugarsku, a zatim i u svoju Despotovinu.

Dakle, hteo ne hteo, despot Đurađ je čas vodio prougarsku, čas protursku politiku i to sve u zavisnosti od sopstvene procene koja je strana u tom trenutku bila jača, te mu na kraju niko nije verovao. Pored strateških i geopolitičkih razloga, svakako je u njegovim odlukama bilo mnogo i subjektivnih, ličnik razloga, mržnje, osvete, sujete, spletki i sličnog. I tu nije bilo doslednosti. Danas najveći prijatelji sutra bi postajali neprijatelji, a prekosutra ponovo prijatelji i tako u nedogled, a sve u zavisnosti od trenutne situacije i zarad ostvarivanja sopstvenih, ličnih interesa. Jednostavno, takvo je to vreme bilo i sve uticajne ljude toga doba “krasile“ su iste, to jest zajedničke karakteristike.

Tako je, na primer, posle velike trodnevne bitke između hrišćanske i turske vojske na Kosovom Polju 1448. godine, u kojoj despot Đurađ nije hteo da učestvuje, jer bi time pogazio sklopljeni mir sa Sultanom, koja se završila turskom pobedom zbog izdaje Vlaha, kojima su za nagradu Turci vratili oružje, a zatim ih sve pobili pod izgovorom da je nečasno ubiti nenaoružanog neprijatelja, glavnokomandujući hrišćanske vojske, ugarski gubernator Janjoš Hunjadi, bežao je preko srpske zemlje, ali je od despotovih ljudi zarobljen u valjevskoj Podgorini, od gospodara te oblasti Stefana Belimuževića, te je odveden kod Despota u Smederevo.

Despot Đurađ je od Hunjadija tražio da mu plati veliku odštetu jer je vojska koju je on predvodio dok je išla preko Srbije ka Kosovom Polju, činila velika zverstva i pljačke, pustošila zemlju, odnosno ponašala se kao da prolazi kroz neprijateljsku teritoriju. Stvar je na kraju izglađena, Janjoša je kao talac zamenio njegov sin Ladislav, koji je na kraju i sam pušten, ali je ostalo zapisano da je papa Nikola V izdao bulu 1450. godine, u kojoj je despota Đurađa proglasio za “nepoštena, nečovečna, nerazborita i nedostojna.“

Isti taj Ladislav Hunjadi je na prevaru, i to kao svog gosta, ubio u Beogradu 1456. godine grofa Urliha II Celjskog, inače despotovog zeta, jer je za njega bila udata despotova ćerka Katarina (Kantakuzina). Ponovo su u pitanju bili lični interesi, a u ovom slučaju borba za mesto glavnokomandujućeg ugarske vojske.

Ono po čemu se despot Đurađ razlikovao od drugih u tom surovom i bespoštenom vremenu bili su njegovo obrazovanje i kultura iz kojih je i proisticala njegova privrženost pravoslavlju. U tom sukobu katolika i muslimana, izmeđe kojih su se našli pravoslavci, ovi poslednji trpeli su ogromne pritiske i jednih i drugih da se odreknu svoje i da prihvate njihovu veru.Očigledno je da despot Đurađ Branković nije bio izuzetak, nije se ni malo razlikovao od drugih uticajnih ljudi toga vremena i čak je od većine njih bio i bolji. Sve što njemu može da se zameri odnosilo se i na sve druge. Tako je, na primer, 1444. godine, posle poraza u bitki kod Varne, Janjoš Hunjadi prilikom svog povratka bio zarobljen od strane vlaškog vladara Vlada Drakule.

Nisu samo Turci vršili pritiske na pravoslavne da prihvate muslimansku veru, već su isto to činili i Ugri i njihovi saveznici i to uz Papin blagoslov da pređu u katoličanstvo. Preciznije rečeno, turski pritisci su bili grublji, primitivniji, dok su pritisci katolika bili kudikamo suptilniji, podmukliji, pokvareniji, prema svim pravoslavnima od Carigrada pa sve do Beograda.

Tako je, na primer, 1455. godine na saboru u mestu Rabu u Ugarskoj franjevac Ivan Kapistran “nagovarao i molio despota da se sa svim svojim narodom sjedini s rimokatoličkom crkvom. Đurađ mu odgovori:

„Ja sam devedeset godina živeo u svom uverenju koje su mi ulili u dušu moji preci, te sam ja kod svog naroda (mada nesrećan) uvek bio smatran pametnim. Sada bi ti hteo da pomisle – kada bi me videli da sam se izmenio – da sam zbog starosti izlapeo i da sam (kako prost puk veli) podetinjio. Ja bih pre pristao da umrem nego da izneverim predanja svojih predaka.“ (Mavro Orbin)

Krajem sledeće 1456. godine umro je srpski despot Đurađ Branković.

(SRBIN.INFO – Aleksa Mijailović)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. BOB says:

    KATASTROFA Ljudi istorija ne počinje dolaskom Nemanjića u XII veku! Srbima je hrišćanstvo mačem nametnuto, Srbi su imali svoju religiju koju su Nemanjići uništili zato što su bili vazalski vladari Vizantije. Ne mogu da verujem da se normalni srbi klanjaju obrezanom jevrejinu iako su imali svoje tradicionalne bogove Svaroga, Svetovida, Peruna i druge. Pročitajte nešto o pokrštavanju Srba i biće vam jasno da hrišćanstvo nema nikakve veze sa našom tradicijom. Zamislite ovaj paradoks preko 1000 godina nismo bili hrišćani iako je hrišćanstvo postojalo i onda smo odjednom "dobrovoljno" postali...pa pre ću da poverujem da loto nije namešten nego ovo.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *