Đilasa „ni o banderu“

Đilasa „ni o banderu“

20 avgusta 2013

Misa-Matic-knjigaPiše: Miša Matić

U prethodnim danima dnevni list Politika, svakodnevno vrši pritisak na javnost da se pridruži jednom neobično zahtevu određene grupe građana, koja pokušava da „nekoj velikoj ulici ili bulevaru na Novom Beogradu“ nadene ime predratnim rečnikom rečeno: propalog studenta, ili kako ga danas predstavilja Vikipedija: crnogorski i jugoslovenski komunista, učesnik narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, disident i pisac iz Crne Gore, dok u presudi Suda časti za rezervene ofirice i rezervne vojne službenike od 15. jula 1957. stoji: „Đilas Milovan, rez. General-pukovnik, Crnogorac, državljanin FNRJ, oženjen, otac dvoje dece, bez zanimanja, svršio veliku maturu, sa stalnim mestom boravka u Beogradu, Palmotićeva br. 8.“ Čime čovek bez zanimanja, crnogorski komunista i šta još već, zavređuje da ponese ime bilo kakve ulice, bulevara, sokaka, pa čak ćoška ili bandere u prestonici Srbije?

Predsednik Srpske kraljevske akademije Slobodan Jovanović, osuđen od Brozovog režima u dokazano, montiranom procesu, zaslužio je tu čast, da se njegovim imenom nazove ćošak ispred Pravnog fakulteta u Beogradu. Pošto taj ćošak nema ni jednu zgradu ili bilo kakav objekat, tabla sa imenom velikog Slobodana Jovanovića okačena je o banderu. Baš kako su želeli Broz, Milovan Đilas i ostali jugoslovenski komunisti, da učine sa Slobodanom Jovanovićem dok je bio živ. Istini za volju, Sudsko veće pukovnika Mihaila Đorđevića, a po optužbi tužioca pukovnika Miloša Minića, osudilo je Slobodana Jovanovića na 20 godina robije, gubitak građanskih prava i konfiskaciju celokupne imovine. Jedino mu nisu oduzeta roditeljska prava. Bio je neženja, u 72. godini života, kada mu je brozni sud ostavio roditeljsko pravo na raspolaganje….Živeo je u sopstvenoj kući na Zereku, u Siminoj ulici br. 25 koju je nasledio od oca Vladimira, prvog srpskog liberala…

Milovan Đilas je od broznog suda suđen u tri navrata. Pre toga suđen je u Kraljevini Jugoslaviji za delo terorizma, današnjim rečnikom rečeno, osuđen je na 5 godina, ali je pomilovan posle nešto više od dve godine. U tom strašnom kazamatu koji se zimi grejao, preveo je tri knjige i nekoliko pripovedaka Maksima Gorkog. Broza je upoznao po povratku sa robije, ali će ga taj isti Broz vratiti u mitrovači zatvor nakon dve decenije. Prvi put se pod Brozom, Đilasu sudi 1956. godine, zajedno sa Vladimirom Dedijerom, gde je Đilas osuđen na uslovnu kaznu, kao i Dedijer, pa Titov najbliži crnogorski saradnik i brozni biograf ostaju na slobodi.

Dedijer se pokajao, ali Đido nije. Hteo je pošto poto protiv Broza. Kritikovao je partijske vođe i partijski rad, ovoga puta sa strane, jer je iz partije, čijem je vrhu težio, bio izbačen. U čitavoj kritici svega toga, zaboravio je da je i on bio jedan od čelnika i kreatora rada te partije. Od terorističkih akcija pre Drugog svetskog rata, preko stvaranja Pasijih grobalja i tzv. Lijevih skretanja u Crnoj Gori, početkom 1942.martovskih pregovara sa Vermahtom 1943., krojenja avnojevskih granica – pa i do useljavanja u pomenuti stan u Palmotićevoj 8, konsfiskovan od Dr Dragovića, čija je žena zbog te konfiskacije navedena na samoubistvo. Kakva je privrženost porodice Milovana Đilasa prema toj nekretnini bila, najbolje je rekao jedan stari saradnik Udbe: Kada su posle Đilasovog hapšenja došli da pretresaju stan, Đilasova majka Vasilija uhvatila je jednog udbaša za noge i rekla: Iz ovog stana možete samo mrtve da nas iznesete! Taj četvorosobni stan u centru Beograda je i dalje u posedu porodice Đilas. Kuća Slobodana Jovanovića sada je strana ambasada.

Đilasu je, posle nepunih 6 godina provedenih u mitrovačkom zatvoru pasoš odmah vraćen, pa je otputovao u Englesku, u kojoj je Slobodan Jovanović 11 godina ranije umro u 91. godini kao apatrid, bez prava na pasoš i državljanstvo zemlje u kojoj je stajao na čelu Akademije nauka, Beogradskog univerziteta i na kraju na čelu Ratne vlade.

Formiranje disidentizma u Srbiji nije teklo kao u drugim zemljama istočnog bloka. Ovde su disidentima oglašavani, zapravo komunistički frakcionaši, dok su u državama Varšavskog pakta taj epitet nosili intelektualci antikomunističke provinijencije. Takvi intelektualci, u broznom režimu, postajali su narodni neprijatelji, a bilo je i pokušaja da se posle odslužene robije, usled nepažnje, privuku u redove tzv. disidenata, koji su sve vreme bili pod kontrolom ili u saradnji sa Udbom. Kako je Komunistička partija uzurpacijom vlasti 1944. započela sa metodom negativne selekcije ( naročito u Srbiji ) pojava disidenata je imala samo sled tog pravila. Projekat sa disidentima je imao za cilj, da kad generacija najgorih, po svim prirodnim i Božjim zakonima, prestane da obitava sa gornje strane zemlje i preseli se pod nju, na njeno mesto dođu, takođe najgori. Jedan od prvih projektovanih disidenata je bio upravo Milovan Đilas, a neretko se među komunističkim istoričarima čak i Slobodan Jovanović naziva tim lažnim imenom.

Svedočenja zatvorenika kaznionice u Sremskoj Mitrovici govore o neljudskim uslovima u kojima su boravili protivnici komunizma, četnici, ljotićevci, članovi CNK Ravnogorskog pokreta… Oni nikako nisu bili komunistički disidenti, zato su ih smeštali u sobe bez kreveta, bez pokrivača, na goloj zemlji. Isti sud koji je sudio Slobodana Jovanovića, osudio je i Dr Stevana Moljevića na 20 godina robije. Akademik, pravnik Stevan Moljević izdržao je punu kaznu, tako što je prvih 15 godina proveo u kaznionici, a ostalih 5 na zatvorskom groblju u selu Laćarak. Njegovo telo zatvorska uprava odbila je da preda porodici posle njegove smrti, jer mu nije istekla kazna. U to vreme u Sremskoj Mitrovici izdržavao je kaznu Milovan Đilas. Žalio se na neljudske uslove, jer mu nije grejana ćelija, ali su mu trake na pisaćoj mašini zamenjivane redovno. Dva puta mu je kazna smanjivana, pa je na slobodi bio 1966. Ukupno nešto manje od 6 godina. Dela Slobodana Jovanovića, Stevana Moljevića,Koste Kumanudija, Lazara Markovića, Dragića Joksimovića… bila su bar trostruko opasnija po Brozov i Đilasov režim, a ispada da je Broz, kad se rešio Đilasa, blaže kažnjavao. Dr Stevan Moljević i Dr Dragić Joksimović ostavili su svoje živote u kaznionici u kojoj je Milovan Đilas napisao dve knjige (za 6 godina i nije baš neki učinak), a neretko je leti bio i human prema utamničenim i gladnim ravnogorcima, bacajući im kroz prozor svoje ćelije kore od lubenice.

Slobodan Jovanović je prenet iz Londona u Beograd 2012. godine. Sahranjen je na beogradskom Novom groblju, u aleji zaslužnih građana, u neposrednoj blizini gde je sahranjen i Mihailo Đorđević, čovek koji ga je osudio na robiju i olakšao za celokupnu imovinu. Jedina tabla u prestonici, sa njegovim imenom okačena je o banderu na uglu Beogradske ulice i Bulavara kralja Aleksandra. Za stogodišnjicu rođenja, postavljena je tabla sa imenom Milovana Đilasa na zgradu Dr Dragovića u Palmotićevoj br. 8. gde je Đilas živeo. Onaj stari saradnik Udbe je prilikom otkrivanja te ploče uporedio Đilasa sa Svetim Savom!?: „Svi srpski pisci zajedno, od svetog Save do danas, nisu zbog onog što su pisali robijali koliko Milovan Đilas“. Jedan studentski predstavnik iz SAD, koji je po svojim rečima „odrastao uz titoizam“ preko „Politike“ poziva narod i vlast da zarad zasluga dodele ime Milovana Đilasa ulici u Beogradu: „Na Prinstonu i Harvardu je čudo ako se pojavi student koji ne zna za Milovana Đilasa i njegove knjige“ Zar nije čudo da se na bilo kom univerzitetu, bilo gde u svetu pojavi student koji nije čuo za Adolfa Hitlera i njegovu knjigu „Majn kampf“? Ali nije čudo da se u Srbiji pojavi svršeni diplomac koji ne zna za Slobodana Jovanovića i njegova dela. To je posledica vlasti Milovana Đilasa. Zato Đilasa ni o banderu.

(Vidovdan.org)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *